Botovi su pobeda demokratije

Iskreno, ne znam ko me više nervira, sami botovi ili ovi što svuda oko sebe vide botove i valjda misle da su botovi najveći problem koji imamo. Ali evo šta je u svemu tome dobro.

Samo postojanje botova, potreba vlasti da angažuje ljude koji će po društvenim mrežama ili internet medijskim komentarima uticati na javno mnjenje, signalizira jednu malu pobedu demokratije.

Ne, nije demokratski u normativnom smislu to što Vučić i drugi političari (fenomen uopšte nije ograničen na Srbiju) angažuju botove. Države su uvek, manje ili više suptilno, ulagale u propagandu. Ali dok je nekad bilo najvažnije kontrolisati ključne medije, potkupiti jedan broj novinara ili im možda pripretiti, danas se taj medijski krug proširio.

Posle internet revolucije u medijima i sa usponom društvenih mreža, javno mnjenje više ne upija samo pasivno ono što mu se servira, već i aktivno generiše novi sadržaj. Zbog toga više nije dovoljno kontrolisati nekoliko medija ili jedan broj novinara, nego se pokušava organizovati širi krug ljudi, "botova" koji će uticati na sadržaj generisan putem društvenih mreža i internet komentara.

Ovo ukazuje da je državama je sada puno teže kontrolisati javno mnjenje nego ranije. Telefonski pozivi medijima više nisu dovoljni - danas treba organizovati mnogo veći broj ljudi, to mnogo više košta i države su sve u svemu manje nego ranije sposobne da kontrolišu javno mnjenje. Uspon botova je simptom slabljenja moći države da oblikuje javno mnjenje.

Indeks bede

Indeks bede, prema kojem je Srbija sada na 7. mestu u svetu je i ove godine ustalasao javnost. Javili su mediji, komentarisalu su ga ministri i premijer, komentarisala opozicija i analitičari, čak sam ga i ja juče komentarisao za Politiku.

U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.

Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.

Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.

Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.

Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte.