Pages

04 September 2009

Forced Rider

Upravo se tako osećam. Na trideset metara od mog prozora se nalazi bina, pevaju Zvezde Granda, na račun opštine. Razvoj turizma nema cenu.

Prethodnih večeri su se izređali trubači, folklor, Garavi sokak i Ju grupa.

Panem et Circenses.

Šta je Easterly hteo da kaže

Dva posta ispod Marko prenosi izjavu Billa Easterlyja, koji je na pitanje britanske kraljice zašto ekonomisti nisu predvideli krizu odgovorio da ekonomisti nisu predvideli krizu, nego nešto mnogo bolje -- predvideli su da ne mogu predvideti krizu.

Taj Easterlijev post je napravio krug po ekonomskim blogovima i aplaudirali su mu ekonomisti svih ideologija. Ja se ne slažem u potpunosti. U jednom uskom smislu Easterlyjeva primedba je opravdana, jer stav standardne ekonomske metodologije je da se nauka ne bavi predviđanjem budućih događaja jer zna da ih ne može predvideti. Ekonomiste ne treba pitati zašto nisu predvideli krizu zato što nisu ni pokušali da bilo šta predvide.

Problem je, međutim, što se ekonomisti u praksi ponašaju malo drugačije nego što kažu. Na metodologiju se ekonomisti pozivaju skoro isključivo kada od nečega ovako treba oprati ruke. U praksi, sva današnja makroekonomija se sastoji iz modela koji nešto projektuju, predviđaju, daju scenarije. Tačno je da jedan metodolog u svakih hiljadu ekonomista tvrdi da takvi modeli strogo uzevši ne služe predviđanju nego samo "objašnjavanju", ali svi ostali, u akademiji i mnogo više van nje, u savetodavnim telima, vladinim i međunarodnim organizacijama ih koriste za predviđanje i kreiranje scenarija koji se onda publikuju i reklamiraju.

Ali drugo, nije sasvim tačno čak ni to da ekonomisti ne "predviđaju". Kada se kaže da ekonomija ne predviđa, misli se na to da ona ne daje prognoze. Ali ekonomija, kao i svaka druga nauka, predviđa događaje u smislu objašnjenja uzroka i posledica. Drugačije rečeno, kaže se da ekonomija ne može da predvidi veličinu promene (npr. da će izvoz sledeće godine porasti za 11.3%), ali da može da predvidi smer promene (da će izvoz porasti ako kurs padne, uz ostale stvari nepromenjene). To je proklamovani metodološki stav, ekonomija ne daje prognoze, ali daje predviđanje smera ili oblika promene (eng. "pattern prediction").

Tu dolazimo do problema sa ekonomistima. Današnja makroekonomija je igra matematičkim modelima bez smisla i sadržaja. Da biste postali ekonomista na vrhunskim univerzitetima vi pre svega morate biti ozbiljan matematičar. Kada uložite mnogo resursa, truda i vremena u konstrukciju matematičkih modela, vama ostaje vrlo malo interesovanja za ekonomsku stvarnost. Ekonomka kretanja, sa druge strane, su funkcija važećih pravila igre u ekonomiji i da bi razumeli ekonomiju morate znati nešto o tim pravilima. Ako pogledamo finansijsku krizu o kojoj pita kraljica, njeni uzroci su veštačko podsticanje hipoteka, državni oligopol rejting agencija, Bazelski kriterijumi i tako dalje -- sve u svemu postojeća pravila igre. Ogromna većina profesionalnih akademskih ekonomista sa vodećih univerziteta zna vrlo malo o ovim pravilima igre. Zna malo o njima, zato što se pre svega bavi crtanjem komplikovanih matematičkih modela. To su učili na doktoratu, to su radili da bi dobili zaposlenje, takve radove moraju da objavljuju da bi opstali u profesiji i na kraju su i sami poverovali da je to dobra nauka. Ljudi koje vidimo u medijima da o realnim, institucionalnim uzrocima krize rasrpavljaju -- Krugman, Stiglitz, Kling, Cowen, Zingales -- su izuzeci, a čak i oni su čini mi se za ove stvari saznali tek posle krize, pokušavajući da je razumeju i objasne. Većina profesionalnih ekonomista to prosto ne prati jer za njihovu karijeru nije ni važno. U mom slučajnom uzorku, prosečan ekonomski novinar poznaje ekonomiju u smislu pravila igre, zakona, regulacija i njihovih posledica, bolje od prosečnog doktora ekonomije sa boljih univerziteta.

Zato ekonomisti nisu skroz izuzeti od krivice. Niko nije mogao predvideti, odnosno prognozirati kog datuma će kriza početi i koliko će trajati. Ali da su se ekonomisti umesto diferencijalnim jednačinama bavili studiranjem pravila igre, mogli su znati više o uzrocima i mogućim posledicama. Neki od njih bi videli da struktura podsticaja rejting agencija nije dobra ili da stambeno zakonodavstvo ohrabruje davanje loših kredita ili da regulacija stvara lažan utisak o riziku. Da bi se te stvari videle potrebna je potpuno drugačija studija ekonomije, studija pravila igre i uzročno posledičnih veza. Time se bave analitičari na nivou firmi, ali njih ne interesuje makro slika pa su im opštije posledice na makro planu promakle. Ako i pogledamo ko jeste predvideo krizu, to opet nisu bili ekonomisti nego bolje informisani investitori i konsultanti, pre svega Peter Schiff koji je do detalja opisao mehanizam raspada, a sa nešto manje detalja Nouriel Roubini (koji jeste ekonomista i profesor univerziteta, ali pre svega biznis konsultant). Nisu je ni oni prognozirali, ali jesu predvideli jer su razumeli da će neke institucionalne i regulacione pretpostavke dovesti, u nekom trenutku, do određene vrste posledica.

Easterly je, paradoksalno, jedan od boljih ekonomista, kojem ovo izvinjenje i nije potrebno. U oblasti kojom se bavi, rast i razvoj najsiromašnijih zemalja, on ne crta modele nego gleda stvarnu političku ekonomiju, institucije i pravila. Da sam na njegovom mestu ja ne bih branio kolege nego bi ih pozvao da slede moj primer.

Osnove austrijske škole

Pre nekoliko meseci je Božo Stojanović, profesor Ekonomskog fakulteta, izdao knjigu "Osnove austrijske škole".

Što bi rekao Tyler Cowen, selfrecommending, pojam koji otprilike znači - znajući autora, verovatno se radi o odličnoj knjizi, ali je još nisam pročitao.

Objašnjenje kraljici

Engleska kraljica je krajem prošle godine, na nekom skupu, postavila pitanje jednom španskom ekonomisti - "Kako je moguće da je došlo do ovako velike ekonomske krize, a da ekonomisti to nisu predvideli?"

William Easterly, profesor sa NYU-a joj je odgovorio.

Prvo, Vaše Visočanstvo, ekonomisti su uradili nešto još bolje od predviđanja krize. Mi smo ispravno predvideli da uopšte nećemo moći da je predvidimo.