Pages

13 November 2007

Mit o "ulaganju u obrazovanje"

Neke teze o srpskom obrazovanju iz posta o tranziciji, ovde iznosim kao poseban tekst. Jedan aspekt mi se čini naročito bitan. Reč je o MITU O ULAGANJU U OBRAZOVANJE.

Nije samo srpska javnost sklona ovome. U slučaju Francuske konačno je deo mita razotkriven kada je obelodanjeno da se danas skoro dvostruko više para ulaže u "učenika" a efekti su poražavajući. Srpska elita još uvek nije naišla na ozbiljnog mythbuster-a, pa neki i dalje samouvereno a logički neutemeljeno iznose teze o irskom čudu, sve oslanjajući se na pogrešnu jednačinu:

neograničeno sipanje budžetskih para u obrazovni sistem =
neograničeni rast kvaliteta obrazovne usluge.

Šta ne valja u ovoj jednačini? U Srbiji se povećava "ulaganje u obrazovanje", ali to je povećanje procenta u budžetu (prethodnih godina je između 12 i 14 posto budžeta). Onda se to izdvajanje konvertuje u udeo u BDP, pa dobijemo lažnu sliku kako, eto, u Srbiji obrazovanje postade čitava industrija koja se skinula sa budžetskih jasala. Grozničavo se najavljuje Memorandumu o budžetu da će obrazovanje kao "faktor rasta" dostići 4 posto 2010! Međutim, taj novac ide za plate nastavnika, za obrazovnu birokratiju, za zavode koji "kontrolišu kvalitet obrazovanja" i "unapređuju" ga. Nije jasno šta kontrolišu i šta unapređuju, kada danas još uvek mi nemamo pojma koliko košta godišnje učenik državne škole. Još uvek postoji sistem finansiranja u obrazovanju koji ne dozvoljava transparentost, još uvek "novac ne prati učenika".

Reformatori i konzervatori svih boja (podjednako gašisti i čolisti) nisu imali herca da uvedu sistem finansiranja koji će izneti na videlo koliko koja škola privlači učenika i koji treba da omogući da neuspešne škole jednostavno odumru. To bi, kažu, uvelo okrutnu konkurenciju među DRŽAVNE škole. Umesto toga, uvedene su samoevaluacije. Zamišljeno na najboljem tragu kardeljevštine. Svi akteri (a u srednjim školama "socijalni partneri") sednu, samoupravno i samokritički analiziraju šta ne valja u školi, pa lepo samorazvojno i samoinicijativno to poprave...

Dok se tako neki socijalni inženjeri zamajavaju oko ovakvih utopija - kako samoevaluiranjem generisati samoevoluiranje obrazovanja - mudri ljudi znaju šta im je činiti realpolitički. Naravno, to su SINDIKATI prosvete. Niko tu ekipu nije smeo ozbiljno da dirne. Tačnije, postoje tri ekipe, ali kad "traže rentu", obično dišu kao jedan. Niko nije stao na crtu sindikatima, pa oni već godina uspevaju da izdejstvuju ono što izgleda da se graniči sa čudom. Tako prosečan "izvršilac" u marketingu zarađuje isto ili manje od prosečnog nastavnika u srednjoj školi. U nekoj Hrvatskoj ili Mađarskoj, na pomen te mogućnosti (a je l' vaši prosvetari zarađuju isto kao ljudi u marketingu?) svako će vas gledati sa nevericom.

Naši prosvetni sindikati su to postigli uz pomoć socijalnog monologa koji se vodi na liniji Državna Administracija - Nastavnički Sindikati. Iz te igre su potpuno isključeni "korisnici"odnosno kupci obrazovnih usluga - roditelji i učenici - oni koje nijedan reformator/konzervator obrazovanja nije ozbiljno uzeo u obzir nakon 2000. godine.

Šta kaže MMF

Samo sam delimično preleteo kroz novi MMF-ov Regional Economic Outlook i primetio sam par stvari. Prvo, srpski trgovinski deficit (od 15% GDP-ja u 2007.) nije strašan. Na strani 11. se može videti da je deficit u Španiji oko 10%, u Portugalu oko 9%, u Bugarskoj čak 20%, Rumuniji 13%, Letoniji 27%, Estoniji 16%, a sve ove države su članice EU.

Drugo, kod javnih finansija smo "tu negde" što se deficita tiče. Ubedljivi rekorder je Mađarska sa neverovatnih 9% GDP-ja deficita javnih finansija u 2006. godini, takođe član EU.

Treće, znate one priče o neverovatnoj kreditnoj ekspanziji koja preti da podrije makroekonomsku stabilnost u Srbiji? Potpuno netačno - krediti privredi i stanovništvu (strana 38, tabela gore levo) iznose 24% GDP-ja, daleko najmanje od svih prikazanih zemalja. U Hrvatskoj je taj broj 96%.

Koliko zarađuju ultrabogati?

Keneth Rogoff, bivši glavni ekonomista MMF-a je izračunao da su neki ultrabogati prošle godine zarađivali u proseku 150$ u sekundi, odnosno 9.000$ u minuti, ili 540.000$ na sat.

65 strana ničega

Stvarno imamo raznorazne zakone, ali 65 stranica Zakona o sportu, po mom skromnom mišljenju, spada među najlošije napisane zakone koje sam skoro imao prilike da vidim.

Šta reći o činjenici da se jednim Zakonom o sportu predviđaju 64 različita razloga da se kazni pravno lice (članovi 183 i 184) i još 18 osnova za kažnjavanje fizičkih lica (član 186), uključujući i recimo kaznu od 30 do 500 hiljada dinara za sportsko društvo koje "ne sarađuje sa Ministarstvom u utvrđivanju nacionalnih kategorizacija i dodeljivanju kategorija"!

Nema ničega o privatizaciji, osim da će to "biti uređeno posebnim zakonom".

Mama, ja sam još gladan

Vlada je usvojila predlog budžeta, bar tako kažu. Planirano je da javna potrošnja, kao i svake godine od 2000. mislim, raste brže nego BDP. Nažalost, vlada nije ostavila link za ceo predlog zakon o budžetu već su samo objavili neke detalje iz budžeta na pres konferenciji. To znači da možemo da pričamo o budžetu samo u onim okvirima u kojima vlada želi trenutno da raspravljamo. Ako neko ima link za kompletan predlog zakona bilo bi sjajno ako bi mogao da ga ostavi u komentarima.

Ja verujem da Vlada Srbije krije detalje budžeta (ako grešim, izvinjavam se). Mislim da će objaviti predlog tek kada uđe u skupštinsku proceduru kada će biti kasno za javnu raspravu, odnosno neće biti vremena da se skrene pažnja na nepotrebne a konkretne budžetske rashode.

Još nešto, budžet Srbije je jako generalan. Plate zaposlenih su otprilike jedna stavka, ako ne za celu državu onda po pojedinačnom ministarstvu. Jako je teško analizirati kako se troši novac u kulturi ako su plate u svim muzejima i pozorištima stavljene u jednu kategoriju. Ustvari loš primer. Veoma je lako, sve su višak, ali shvatate poentu. Američki budžet je odštampan u nekoliko podebelih knjiga svake godine, i ulazi u razne detalje. Naš, sa druge strane, staje na sedamdesetak strana.

Siguran sam da ćemo još pisati o budžetu kada nađemo ceo predlog. Do tada, podsetite se kako je izgledao ovogodišnji budžet. Bilo je par konkretnih a interesantnih detalja uglavnom u opisnom delu budžeta. Mada možda i ne treba da budemo nestrpljivi, novi budžet će gotovo sigurno biti još tužnija za čitanje.

Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje

Već je prošlo sedam godina od početka tranzicije u Srbiji, pa je vreme da se zapitamo da li smo zaista na pravom putu i kako da nastavimo dalje. Izabrali smo tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj ekonomiji, nažalost iz praktičnih razloga. Mnogi su shvatili da nas je dirigovana ekonomija učinila siromašnim, ali veliki deo Srbije i dalje sumnja da je slobodno tržište rešenje koje smo tražili. Ja mislim da jeste.

Slobodno tržište je direktno povezano sa ekonomskim rastom. Možda je indeks Heritage fondacije najbolji dokaz jer je očigledno da su ekonomski slobodnije zemlje upravo bogatije zemlje. Statističari mogu da primete da korelacija sama po sebi nije dokaz ali je u ovom slučaju prilično indikativna. Ukoliko želimo bogatije društvo, onda je jasno da cilj treba da nam bude širenje ekonomskih sloboda, odnosno omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe.

Do sada je već dosta urađeno. Valuta je prilično stabilizovana, privatizacija društvenih preduzeća je manje-više završena a trgovina je malo slobodnija kao posledica ukidanja kontigenata i dozvola za uvoz koji su obeležili devedesete godine. Ipak, Srbija je i dalje daleko od ekonomski slobodne zemlje. Dodatni problem je što su praktično sve velike reforme urađene još u periodu 2000-2002 godine i svi reformski uspesi su suštinski rezultat odluka koje su još tada donete. Od tada praktično nije povučen ni jedan jedini veći reformski potez. Međutim, mora se priznati da su i tako ograničene i nevoljne reforme dosta doprinele povećanju standarda prosečnog građanina Srbije. To naravno nije dovoljno, posebno u poređenju sa često nerealnim očeivanjima građana.

Evo nekoliko saveta za Vladu Srbije koji bi ubrzali ekonomski razvoj zemlje.

Sprovesti evroizaciju – Iako je dinar delimično stabilizovan, moguća inflacija je i dalje problem sa kojim je suočena srpska ekonomija. Inflacija iznad najavljivane ove godine je sasvim dovoljan dokaz da NBS nije u stanju da garantuje stabilnost valute. Promena rukovodstva NBS bi mogla dodatno da zakomplikuje situaciju jer niko ne može da garantuje da će prioritet budućeg guvernera biti obuzdavanje inflacije. Prelazak na evro bi bilo jedino dugoročno rešenje ovog problema. Jednostavno, Evropska centralna banka poseduje kredibilitet koji NBS nema.

Crna Gora je odličan primer. Već par godina posle uvođenja evra inflacija u Crnoj Gori je dostigla evropski prosek od oko 2 procenta. Dosta se raspravlja o tome da li bi jednostrano uvođenje evra, kao što je to uradila Crna Gora, bio sistem koji bi EU odobrila Međutim, kako EU nema mehanizam kojim bi mogla da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije, ovo pitanje nije previše relevantno. Za najzabrinutije, nudimo sledeće rešenje - ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan polako bi postao nacionalna valuta, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog liberalizovanja tržišta novca.

Jedna od pozitivnih eksternalija uvođenja evra bi bio i kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji po već dosadnoj mantri: izvoz dobar, uvoz loš pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i posebno podsticati izvoz. Evroizacijom bi i taj argument, koliko god bio besmislen, konačno bio potpuno diskreditovan. Takođe, evroizacija bi dovela i do verovatnog ukidanja ograničenja na iznošenje deviza is Srbije, koje je sada na snazi.

Više slobodne trgovine – Iako je situacija znatno bolja nego devedesetih godina kada je većina stanovništva radila u društvenom i državnom sektoru a uvoz mnogih proizvoda bio omogućen samo uz dobijanje blagoslova nekog ministarstva u vidu kontigenata i danas postoje velika ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast. Evo nekoliko predloga za unapređenje slobodne trgovine.

Ukidanje netržišnih regulacija – Najbolji primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe građani Srbije kupuju benzin koji je skuplji i nekvalitetniji od naših komšija u regionu, sve pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS-a (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je podjednako netačan i uvredljiv. Takođe, primorani smo da trošimo uveliko prevaziđene derivate (poput benzina sa olovom i dizela sa velikim sadržajem sumpora) koji veoma štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer bi bilo nedavno ukidanje zabrane izvoza žita a od skoro i brašna, a ko zna sutra možda zabrane izvoz kroasana. Drugim rečima, vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez takođe garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost i nemogućnost predviđanja sledeće vladine odluke. Ipak, da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze, odnosno pokrivamo troškove na ćupriji ako ne na mostu.

Privatizacija javnih preduzeća – Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti jeste jedna od većih zabluda. Prvo, iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli to da urade, valjda bi do sada to već uradili. Drugo, cena buduće vrednosti preduzeća je ukalkulisana u cenu prodaje tako da zaista nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije se odlaže konkurencija a samim tim niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je dobar primer, dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Odličan primer za uvođenje konkurencije je i mobilna telefonija. Od kada postoji prava konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena i nove servise.

Ukidanje carina – Srbija danas ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi. Izgovor je da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše proizvođačima iz inostranstva. Naravno, Jugo i srpski televizori za proteklih 50 godina nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza ali to i dalje nije dovoljan dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode iz uvoza. Takođe, zanimljiva je sledeća stvar. Prvo, Vlada uvede carine kako bi zaštitila domaće proizvođače od konkurencije. Onda, kada domaći proizvođači iskoriste postojanje carine, Vlada okrivi proizvođače za monoposlko ponašanje (npr. visoka cena mleka u Srbiji). Ako je neko kriv, to je Vlada jer im je omogućila da se tako ponašaju. Niske carine su daleko najbolja antimonopolska politika.

Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima – Vlada i dalje vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije su dobar primer. Ta firma ne zarađuje dovoljno ni da pokrije operativne troškove (npr. održavanje vozova) a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usput, usluga koju železnica pruža je više nego smešna, kao što je i dokazano skorim natpisima o bržoj železnici iz 19. veka. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge, kao što je to urađeno sa bankarstvom u Srbiji. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bi bila privatizacija i potpuno otvaranje usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.

Manje redistribucije, više izbora – Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji (veći problem je broj zaposlenih nego visina njihovih plata), velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti koje bi verovatno dovele do stvaranja većeg ekonomskog rasta. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i samim tim omogućile smanjenje poreza. Navešćemo samo nekoliko primera.

Reforma penzionog sistema – Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom PIO fondu. Ovaj sistem je neodrživ jer Srbija ima relativno veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se samo uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova skupa reforma bi garantovala zaposlenim građanima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to više nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulagati u reformu penzionog sistema umesto u kapitalni promašaj od Nacionalnog investicionog plana.

Reforma zdravstvenog sistema – Nijedna vlada od 2000. na ovamo nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema (ako pod reformom ne podrazumevate krečenje zidova i dobijanje donacija od EU za kupovinu novih vozila hitne pomoći). Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako stanjem u srpskom zdravstvu niko nije zadovoljan. Trošak zdravstvenog osiguranja je takođe ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Iako mnogi ne žele to da priznaju, ali istina je da između bolnice i fabrike (ili banke) ne postoji razlika. Isti mehanizam koji je naš bankarski sektor promenio do neprepoznatljivosti, može to isto da uradi i sa zdravstvom. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili bar hrabriju vladu.

Reforma obrazovnog sistema Obrazovanje je još jedan kapitalac u budžetu. Ako potpuno privatno školstvo danas u Srbiji predstavlja utopiju, onda bismo bar mogli da zathevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa nećemo postići menjanjem nastavnog programa gde Draža postaje heroj a Tito zločinac ili uvođenjem građanskog i verskog vaspitanja. Reforma obrazovanja bi podrazumevala uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju adresom prebivališta. Škole za kojima postoji veća tražnja bi dobijala više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi svim roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja školama. Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja za vrtiće na koje se roditelji prijavljuju dok je majka u ranoj trudnoći! Nismo mi jedini sa ovim problemom. Hongkong ga rešava upravo uvođenjem vaučera u sistem finansiranja predškolskih ustanova.

Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo, uz modifikacije. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatne fakultete morate da plaćate sami. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Ne zagovaramo nikakav fetiš srpskih privatnih univerziteta. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, profesori državnih i privatnih fakulteta rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Sve je umuljano, ne postoji jasan brend bilo koje ustanove, ne postoji prepoznatljivost obrazovanja koje nude ni privatnici ni državnici. Upravo zbog toga treba omogućiti i finansiranje školovanja u inostranstvu. Ali ne na sadašnji način, ucenom studenata da se vrate u zemlju, primenom meritokratskih principa (idu samo najbolji na postdiplomske u inostranstvo) i sličnim anahronim konceptima "nacionalnog obrazovanja" i formiranja "nacionalne elite". Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, treba studentima (ne samo najboljima!) omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele. Ako je to u Mančesteru ili Pragu, so be it! Nema razloga da to ne bude omogućeno. Naravno, kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika bude uzimano NULA dinara za obrazovanje u Srbiji i Ministarstvo prosvete bude ukinuto, dakle, tada bi sve ovo sa vaučerizacijom bilo bespotrebno. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se može kupiti obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.

Nažalost, većina ovih reformi neće biti sprovedena u Srbiji u skorijoj budućnosti. Dokle god građani Srbije glasaju za stranke u zavisnosti od njenog programa za rešenje statusa Kosova, stranke neće biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da ozbiljno unaprede životni standard u Srbiji.

(Marko Paunović je pomogao u izradi teksta, a Miss Tocqueville napisala odu srpskim prosvetnim sindikatima)

Disclosure

Izraz iz naslova posta se verovatno može prevesti na srpski kao "obelodanjivanje" i pretpostavljam da će pre ili kasnije ući u srpski rečnik, nešto kao "transparentnost".

Ovaj pojam se uglavnom odnosi na politiku medija da analitičar koji analizira određenu stvar mora da iznese sve podatke o sebi. Potrebu za ovim sam sam posebno uočio u prethodna dva dana. Prvo sam video da je Vladimir Gligorov predstavljen kao "ekonomista pri Bečkom institutu za međunarodnu ekonomiju" kada je na B92 kritikovao predlog novog budžeta, a danas sam video da je Oliver Antić predstavljen kao "profesor Pravnog fakulteta" kada je komentarisao Šešeljevu odbranu.

Oba ova podatka su tačna, međutim to nisu jedine stvari, čak ni najbitnije, po kojima su ovi ljudi poznati. Kod komentarisanja predloga budžeta, mnogo bi bolje i relevantnije bilo predstaviti Vladu Gligorova kao "pisca ekonomskog programa LDP-a", a kod komentarisanja Šešeljeve odbrane predstaviti Olivera Antića kao "jednog od vodećih pravnika Srpske radikalne stranke".

Jasno je da mnogi ljudi imaju po nekoliko funkcija. Ali, kao što bi glupo bilo predstaviti Dinkića ili Đelića kao "ekonomske stručnjake", a Dušana Petrovića ili Vojislava Koštunicu kao "pravne eksperte" glupo je i Vladu Gligorova i Olivera Antića tako predstavljati, budući da su i oni politički angažovani.

Naravno, to što su politički angažovani uopšte ne mora da znači da je njihova analiza pogrešna ili pristrasna, ali je to činjenica na koju bi novinari čitaocu morali da skrenu pažnju.

Nekontrolisani priliv nepotrebnog kapitala

Kaže Katić. Čime je uveo frazu "nepotrebni kapital" u srpski jezik. Guglovao sam "nepotrebni kapital" tako pod navodnicama i našao nula pogodaka.

Evo ključne misli za danas:
Србија је ту где је, управо зато што је превише слушала друге и ослањала се на неолибералну доктрину коју ММФ промовише. ... Српску привреду, већ ојађену ратом и санкцијама, дотукла је неодговорна либерализација спољне трговине, неконтролисани прилив непотребног капитала и коришћење динара као монетарног сидра.