Domaćinski za Stari Grad

Nije mi jasno kako se svih ovih godina održala praksa da opštine izdaju ekskluzivne lokale i stanove budzašto. Kada su već opštinski budžeti tako mali zašto opština ne bi naplaćivala tržišne cene za svoje nepokretnosti ili, još bolje, ih prodala?

To mi je palo na pamet pošto sam naišao na cenovnik poslovnog prostora opštine Stari Grad. Tako ispada da se prodavnica od 50 kvadrata u Knez mihajlovoj plaća opštini svega 500 evra. Skoro je prodat jedan lokal u tom kraju za 15.000 evra po kvadratu. Nema logike ni da stranke za svoje salonske stanove od po 100 kvadrata u centru plaćaju svega 200 evra. O umetnicima koji za atelje od 50 kvadrata u najstrožem centru plaćaju po 2.000 dinara da i ne govorimo.

Propisani postupak za dodelu pati od istog problema kao i Zakon o privatizaciji. Nekada i bolja novčana ponuda nije dovoljna već Komisija može da donese odluku i na osnovu delatnosti, planova za adaptaciju i omiljene boje jednog od članova komisije. "Jeste da ste ponudili deset puta više novca, ali opštini je na ovom mestu daleko neophodniji frizerski salon nego pekara". Nisam imao prilike da sarađujem sa Poslovnim prostorom ali ne želim ni da budem previše naivan pa da verujem da ljudi sa ulice dobijaju prostor po super povoljnim uslovima.

U svakom slučaju je tužno što taj resurs, stanovi i lokali u opštinskom vlasništvu, kada već postoji (a ne mora) nije bolje iskorišćen. Da naplaćuju tržišne cene možda ne bi morali da naplaćuju takse građanima za opštinske usluge ili možda da vrate novac građanima koji žive u toj opštini. Sve je bolje nego da prijateljima i zaslužnima poklanjaju desetine hiljada evra.

Kako ograničiti javnu potrošnju?

Ako je teško smanjiti javnu potrošnju da li bi bar mogli da ograničimo njen rast? Postoji nekoliko načina, mada je većina daleko od sjajnih:

Predsednički delimični veto - U SAD je u kratkom periodu postojao ovakav sistem za vreme Clintonove administracije. Line-item veto je dozvoljavao predsedniku da poništi deo zakona odnosno da bira troškove koje će brisati iz zakona pre nego što ga potpiše. Tim metodom je Clinton pokušao da se obračuna sa pork barrel potrošnjom, i u roku od 2 godine je to pravo koristio 11 puta. Nažalost, veliki konzervativac Rudy Gulliani, je tužio Clintona vrhovnom sudu koji je ukinuo ovo ovlašćenje. Sumnjam da bi delimični veto dao rezultate u Srbiji ali ne može ni da škodi. Bar bi imali vrabca u ruci. Verovatno bi kod nas bila popularnija opcija u kojoj bi predsednik mogao da doda troškove izglasanom budžetu nego da ih briše ali ne treba im davati ideje.

Delimično smanjenje troškova - Alternativa delimičnom vetu je pravo predsednika da delimično smanji određene izdatke i takav zakon (budžet) potpiše. Ovaj sistem je bar u američkim državama uspešniji jer proizvodi manje tenzija između predlagača i guvernera koji imaju ovo ovlašćenje. Kao i prethodni i ovaj sistem verovatno ne bi dao sjajne rezultate u Srbiji ali ne bi bilo šteta i da postoji.

Balansirani budžet - Zakonom (ili ustavom) propisati obavezu da skupština može da usvaja isključivo balansiran budžet, gde su prihodi jednaki rashodima. Ova mera se generalno smatra beskorisnom jer se fokusira na deficit a ne na potrošnju. Vlada bi mogla da podigne poreze da bi izbalansirala budžet. Sa druge strane teško je tačno prognozirati prihode i rashode budžeta, tako da je moguće planirati izbalansiran budžet a završiti sa deficitom. Takođe, vlade su primorane da vode neoptimalnu poresku politiku jer u slučaju ekonomske fluktuacije vlada bi morala da podiže poreze pošto bi im zaduživanje praktično bilo zabranjeno. Sve američki države osim Vermonta moraju da usvoje balansirani budžet. U Srbiji ova mera verovatno ne bi mnogo pomogla zbog mogućnosti planiranja većih prihoda.

Ograničenje visine deficita - Ustavni amandman koji ograničava visinu deficita. Slično kao i balansirani budžet ova mera verovatno ne bi dala previše uspeha jer se fokusira na deficit a ne na potrošnju. Zemlje članice EU na primer imaju ograničenje od maksimalnih 3% GDP na visinu deficita i pored toga imaju veliku potrošnju. Neke zemlje čak nekoliko godina za redom (mislim Nemačka) imaju veći deficit ali EU nema mehanizam kojim bi mogla da ih natera da smanje potrošnju. Postoje neke novčane kazne ali izgleda da ni to ne može da se naplati. U suštini kao i balansirani budžet ovo je mera koja nam u Srbiji ne treba.

Ograničiti povećanje poreza - Ustavni amandman koji propisuje da je za uvođenje novog poreza ili povećanje postojećih stopa neophodna dvotrećinska većina u parlamentu, referendum ili oboje. Ovakav amandman bi praktično sprečio povećavanje opterećenja građanima osim ako za to ne postoji apsolutna saglasnost. Ograničenje bi bilo da se ovaj amndman ne bi primenjivao u slučaju rata ili vanrednog stanja. Ova mera ograničava prihodnu stranu države i vremenom bi verovatno uticala na smanjanje sveukupne potrošnje. Uvođenjem ove mere u zemlji koja već ima visoke poreze bi verovatno dovela u pitanje smanjenje postojećih poreza. Mislim da ova mera nigde ne postoji. U Srbiji bi ova mera u nekom dužem periodu verovatno dala rezultate.

Vezati rast GDP za rast potrošnje - Ustavni amandman kojim bi se vezao rast javne potrošnje za rast GDP. Na ovaj način bi se dugoročno ograničio rast ali verovatno ne bi uticalo na smanjenje javne potrošnje. Ovakav ustavni amandman je upravo predložen u Americi od strane dva republikanska kongresmena. U slučaju rata ili dvotrećinske većine ovaj amandman se ne bi primenjivao. Ova mera verovatno ne bi bila korisna u Srbiji u ovom trenutku jer naš budžet raste manje od GDP od 2000. Đelić koristi ovu meru kao reper prihvatljivom rastu potrošnje. Iako nije idealna uvođenje ove mere takođe ne bi bilo štetno.

Ograničiti javnu potrošnju u odnosu na GDP - Ustavom ograničiti javnu potrošnju na određeni iznos GDP. Recimo, ograničiti javnu potrošnju na 25% GDP. Ova mera ne postoji nigde ali bi verovatno bila najefikasnija u smanjivanju i održavanju relativno niske javne potrošnje. Ova mera bi bila idealna i malo je verovatno da bi bila prihvaćena ukoliko propisuje relativno nisku stopu potrošnje.

Ograničiti javnu potrošnju u apsolutnom iznosu - Kada već fantaziram onda da dam i najidealniji predlog. Amandmanom propisati iznos budžeta, recimo 30 milijardi dinara (ili evra ali manje:), i indeksirati ga godišnje za stopu inflacije i rast broja stanovnika. Ova mera bi u dugoročnom periodu dovela i do smanjenja celokupne potrošnje i kao takva je idealna za Srbiju, pod uslovom da je propisani apsolutni iznos budžeta relativno nizak.

U suštini skoro nijedna od ovih mera ne garantuje smanjenje javne potrošnje. I kada bi se neke od mera primenjivale kod nas problem bi predstavljali vanbudžetski rashodi (vlada može da troši novac a da se to ne vidi u budžetu) i naravno državne firme. Njihovo poslovanje se ne vidi u budžetu ali razlika u ceni između ovih monopola i slobodno tržišne cene svakako predstavlja "porez" građanima. Nažalost, u kampanji nijedna stranka ne tvrdi da će smanjiti ili bar zaustaviti rast javne potrošnje ukoliko pobede na izborima. Kada je visoka javna potrošnja bila tema nijedna stranka nije dala konkretan predlog već su uglavnom tražili od građana da im veruju na reč. Nadam se da će im ovi predlozi dati neke ideje za ubuduće kad ih već sada ova tema ne zanima.