Naravno da je monetarna politika važna, novac je jedna polovina svih transakcija u ekonomiji. Ali austrijski ekonomisti joj predaju enormnu važnost -- to im je glavna akademska tema, glavno političko pitanje, opsesija kongresmena Rona Paula koji je pisao knjige ranije o zlatu, sada o ukidanju Feda, univerzalna dijagnoza i rešenje za sve probleme u ekonomiji.
U poslednjih tridesetak godina glavni problem zapadnih ekonomija je enormna regulisanost. Državna potrošnja je u proseku smanjena, privatna svojina je sigurnija, državno vlasništvo i direktno upravljanje firmama retko, monetarna politika je bila uglavnom nezavisna i inflacija je blizu nule. Ako se izuzmu krizni periodi i preterane reakcije, dugoročno stvari idu nabolje u svim segmentima osim jednog -- eksponencijalno rastuće ekonomske i socijalne regulacije. Evropska unija reguliše oblik paradajza, američki kongres donosi zakone od preko 2 hiljade strana, Bazelski bankarski standardi I su stali u jednu brošuru, Bazel II je već debljine ozbiljne knjige, a za Bazel III koji se sprema ne smem ni da pomislim kako će izgledati. I najveći problem sve te regulacije nije što ona poskupljuje poslovanje i opterećuje ekonomiju, nego što prevazilazi našu moć razumevanja i stvara skup nepredviđenih i neželjenih posledica (koje će se onda opet rešavati novom regulacijom).
Austrijskim ekonomistima to nekako promiče i nastavljaju da se bave drugim temama. To je čudno, jer smisao postojanja austrijske škole, glavna ideja na kojoj je austrijska škola izdiferencirana je ideja o ulozi neznanja u složenim sistemima. Mesto na kojem je austrijska škola počela sebe da razlikuje od ostalih je bila debata o socijalizmu. U toj debati austirjanci su svoj argument zasnovali na ulozi ljudskog neznanja u vođenju ekonomije, na ograničenoj sposobnosti eksperata da upravljaju ekonomijom i na zameni ekspertskog znanja opštim pravilima koja umesto holističkog planiranja omogućavaju pojedincima da planiraju sami za sebe. Ovi, epistemološki argumenti austrijske škole su bili glavni razlog zašto se ona odvojila ili bila izopštena od ostatka akademije.
U isto vreme, autori kao Mizes i Hayek su pisali i o drugim stvarima, kao što je monetarna politika. Tu su imali svoju teoriju recesija, koja uzrok recesije vidi u prethodnim inflatornim bumovima podstaknutim ekspanzivnom monetarnom politikom. Ova teorija, dobra ili ne, nije u direktnoj vezi sa suštinom distinktno austrijskog epistemološkog argumenta. Nije u vezi ni sa radikalnim subjektivizmom, drugom važnom austrijskom idejom koja kaže da niko ne zna troškove i koristi osim samog pojedinca kojega se oni tiču (što opet ograničava mogućnost eksperta da popravi svet). Samu po sebi, "austrijsku" teoriju recesija je mogao smisliti i bilo koji drugi neaustrijanac. Uostalom, za nju je Hayek dobio Nobelovu nagradu, što pokazuje da je to bilo nešto što je neoklasični mejnstrim mogao lako da svari.
Šta se u međuvremenu desilo sa austrijskom školom? Kaže se da je poslednja finansijska kriza rekla mnogo o propustima ekonomije kao nauke, ali meni se čini da je skinula odelo i velikom delu austrijskih ekonomista. Videli smo prve reakcije austrijskih ekonomista i njihova objašnjenja finansijske krize su se oslanjala isključivo na, šta drugo, nego Mises-Hayek teoriju recesija. Bez ikakvog dubljeg ulaska u problem, pokušaja da se razmisli o uzrocima, austrijanci sa raznim institucionalnim afilijacijama od Stevea Horwitza do Toma Woodsa su odmah po izbijanju krize proglasili da je sve već rečeno kod Misesa. Kriza je nastala, kažu oni, jer je Fed u prethodnom periodu (2001-2006) štampao novac.
Mada ima spora i oko toga koliko je monetarna politika stvarno bila ekspanzivna (jer novčana masa u tom periodu nije rasla), Fed je i u najboljem slučaju po ove austrijance samo deo problema. Ostatak problema su mnogobrojne regulacije, mere koje su imale nepredviđene efekte i koje su zajedno dovele do konfuzije kako regulatora tako i učesnika na tržištu. Priroda konfuzije je bila epistemološka -- vlasnici i menadžeri banaka nisu znali koliki rizik preuzimaju, regulatori nisu znali koliki rizik je prisutan u sistemu.
Ali ovaj epistemološki aspekt krize ostao je neprimećen od strane austrijanaca. Kao da pedeset godina rastuće regulacije ništa nije promenilo, austrijanci su za objašnjenje krize po automatizmu prizvali Misesa. Pri tome nisu primetili da u Mises-Hayek teoriji nema ničeg posebno austrijskog; da su Mises i Hayek objašnjavali recesije a da se ovde govori o nečem drugom, o finansijskom slomu izazvanom pogrešnom percepcijom rizika; kao ni da su se stvari tokom skoro stotinak godina od originalne teorije promenile, da je uloga države u ekonomiji i finansijskom sektoru sada neuporedivo veća i da zbog toga monetarna politika igra relativno manju ulogu.
Ironija je tome što da su Mizes i Hayek danas živi, ja sam prilično siguran da se ni oni ne bi pozivali na svoju originalnu teoriju za objašnjenje ove krize. Posmatrajući realni svet ne bi im promakla ključna uloga koju je enormna regulacija, odnosno neočekivana kombinacija raznih regulacija -- Bazelski standardi, finansijska regulacija, pravila bankrota, opšte državno osiguranje svih bankarskih depozita, podsticaji za stanovanje, državne hipotekarne firme, kvazidržavne agencije za rejting, moralni hazard -- imala u kreiranju krize. Nešto najbliže autentično austrijskom objašnjenju krize danas nisu dali verni sledbenici Misesa i Hayeka, nego neki drugi ekonomisti -- možda prvenstveno Jeffrey Friedman, politički filozof koji najbolje razume i propagira suštinu austrijanizma. Ovde je jedan njegov kraći članak o krizi (ima i dužih, a uskoro izlazi i knjga), a i moje ranije pisanje o uzrocima krize se dosta oslanja na njegovo objašnjenje. Pogledajte i njegov Hayek Project, spisak literature epistemološkog austrijskog pravca.
Opsesija austrijanaca Fedom, monetarnom politikom i zlatnim standardom dolazi, dakle, od ignorisanja sadašnjosti i svih stvari koje su se desile od vremena kad je Mises izlagao svoje teorije. Daleko od toga da je neoklasična ekonomija bolja (ona je realnost već odavno žrtvovala formalizmu i lažnoj ekspertizi ), ali austrijanci realnost ne vide jer ne mogu da se oslobode autoriteta iz prošlosti. Umesto da posmatraju svet uživo i pokušaju da objasne pojave u njemu, oni gledaju u prašnjave knjige i pitaju šta bi Mises rekao. Ali baš zbog toga, onda ne uspevaju ni da vide šta bi Mises stvarno rekao -- jer on sam nije gledao u Mengera i svoje prethodnike nego je bio okrenut postojećem svetu. Da je živ, Mizes bi svoju monetarnu teorije recesije do sada sveo na fusnotu, jer bi shvatao da je u međuvremenu bilo mnogo neuporedivo važnijih institucionalnih i regulatornih promena koje doktrinarnim austrijancima izgleda da su potpuno promakle.
