Siromašni i ponosni

Za razliku od političara koji uporno ponavljaju mantru da će biti bolje zahvaljujući njihovim umotvorinama, koji nemilice nalaze razloge zašto to ne funkcioniše, koji nas ubeđuju da u Srbiji i nije tako loše, patrijarh lepo i pošteno reče, ne damo Kosovo i živećemo kao i poslednjih 500 godina, teško i mukotrpno. To može da govori u svoje ime i ime SPC, ali nešto nisam siguran da mu je to pravi put za omasovljenje pastve, a u moje ime kao građanina Srbije (a verujem i velike većine) nema apsolutno potrebe da objašnjava kako je super zavet na siromaštvo.

Ova izjava je poštena, jer nam lepo govori šta nas čeka ako se okrenemo fiks idejama, barem sa stanovišta lepšeg i bogatijeg života. Lepo bi bilo i da SPC počne da taj težak i mukotrpan život pokazuje vlastitim delima, osim ako se iza vrlo očigledne suprotnosti proklamovanoj mukotrpnosti ne krije svesno iskušavanje kroz sveokružujuće materijalno. Takođe, lepo bi bilo da umesto brige o srpstvu, svetskoj politici i svetskim sudovima više brige bude posvećeno upravo onima koji su pravoslavci sa imenom i prezimenom i koji su bedni i siromašni.

Što bi rekao moj učitelj ekonomije, od države i crkve nema većih protivnika dobrog života.