Ko se boji banke još

Slobodan Antonić plače nad sudbinom ekonomskih reformi jer mu je jasno da je Srbija odavno izgubila ekonomski suverenitet u korist Svetske Banke i njoj sličnih. Otprilike kaže, sve i da političari u Srbiji i hoće da vode socijalno odgovorniju politiku odnosno da ograničavaju pomahnitalo tržište i dele više novca ljudima kojima je on najpotrebniji ekonomski okupatori to ne bi dozvolili.

Čemu panika? Neki predstavnik Svetske Banke je posetio Srbiju pre par dana i između ostalog je pomenula da bi Srbija trebala da reformiše sistem obrazovanja jer zapošljava previše ljudi. Antonić je tu činjenicu našao pogotovu uvredljivom jer smatra da je visoko državno obrazovanje u Srbiji približnog kvaliteta kao i obrazovanje koje nude najskuplji svetski univerziteti a daleko bolje od svega što nude privatni fakulteti kod nas. Nisam ekspert da sudim o kvalitetu ali ti argumenti valjda opravdavaju trošenje 860 miliona evra godišnje na obrazovanje.

Antonić verovatno misli da svaki službenik Svetske Banke ima vlažne snove u kojima sanja primenu potpuno privatnog obrazovanja u zemljama u kojima ova institucija radi. Koliko sam ja shvatio iz njegovog teksta, mislim da će, nažalost, Svetska Banka pre da se bavi smanjivanjem obrazovnog budžeta nego njegovim potpunim ukidanjem. Iako je potpuno ukidanje obrazovnog budžeta idealno po mom mišljenju ono nažalost trenutno nije realna opcija.

Ipak, trenutni sistem u kome poreski obveznici finansiraju samo državno obrazovanje nije fer. Bilo bi bolje kada bi se novac iz budžeta vezivao za studente a ne za fakultete, pa bi u praksi svi fakulteti bili plaćani iz budžeta po svakom studentu koji se odluči da studira kod njih. To bi povećalo konkurenciju što bi posledično rezultiralo boljim kvalitetom obrazovanja.

Na stranu što Svetska Banka trenutno isključivo daje savete i ne uslovljava ekonomsku politiku u Srbiji, Antoniću takođe smeta što preporučuju smanjivanje javne potrošnje i poreza, privatizaciju javnih preduzeća, ukidanje carina, i sl. Naivno se plaši se da bi ovakve reforme dovele do konačne propasti srpskog čovečanstva jer bi sve što valja u Srbiji bilo u vlasništvu stranaca. Valjda bi se dokazalo da su oni konkurentniji od nas, što bi bio kraj našem nacionalnom identitetu. Možda je u pravu. Ostavljam kolektivistima da drve motku i donesu zaključak po tom pitanju.

Podela plena

Konačno su se dogovorili. Pregovori su trajali duže nego pregovori o formiranju Vlade. Primenjen je inovativni 3-2-1 sistem, a biranje je išlo po principu DS, DSS, G17, DS, DSS, DS, pa opet iz početka (zgodna okolnost je da je to bilo deljenje bez ostatka jer se delilo 30 preduzeća u 5 krugova). Vezano za ovo, nije mi jasno kako G17 nije uzeo ni NIS, ni EPS, ni Telekom, a mogao je. Možda zato što su dobili NBS?

Komentatori su uglavnom ogorčeni na ovako besramnu podelu plena. Ja nisam. Jednostavno, ne vidim kako bi drugačije sve to moglo da funkcioniše. Neko mora da postavi direktora u državnom preduzeću. Ko? Pa valjda onaj kome su građani dali mandat da vodi državu. Ako narod ima poverenja da Koštunici, Tadiću i Dinkiću poveri izbor načelnika generalštaba, predsednika Ustavnog suda, ili guvernera Narodne banke, zašto je problem 30 direktorskih i dvestotinak mesta u Upravnim odborima (i još, po obrazloženju Budžeta za 2007. godinu, 4.201 izabrano lice u školama, bolnicama, domovima zdravlja, filijalama Poreske uprave, Uprave za javna plaćanja, Veterinarskim stanicama...)?

Omiljeni argumenti protiv ovakve podele preduzeća su:

1. "Preduzećima treba da upravljaju stručnjaci." Dobro, ali zar isti argument ne treba primeniti i na ministarstva? Moja primedba je - ako već dozvoljavamo da vojskom, policijom, prosvetom, socijalom, pravosuđem upravljaju političari koji o tome ništa ne znaju, zašto je onda problem da direktor NIS-a ili Telekoma isto bude neka neznalica, neko ko je na vreme uspeo da se ušlihta predsedniku stranke? Šteta od toga je, čini mi se, manja nego u slučaju ministarstva. Moja suštinska primedba je - ako ne treba da ih postavlja Vlada, ko onda? Odgovor može da bude - pa Vlada, ali ne ovako. Moje pitanje je - a kako? Niko do sada nije napravio test za izbor direktora NIS-a, tako da je pitanje izbora subjektivna stvar, svodi se na nečiju procenu.

2. "Sada se vidi da su se u stvari sve vreme samo oko toga borili, a da im je interes naroda u drugom planu." Na to samo mogu da kažem - dobro jutro i dobro došli na planetu Zemlju.

Zanimljivo mi je to što ljudi ne vide vrlo jednostavnu stvar. Sve dok su javna preduzeća, školstvo, zdravstvo, ili kultura u državnim rukama to će tako da funkcioniše - upravu će da postavlja vlasnik (država), odnosno stranke koje čine Vladu. Ne postoji drugi mehanizam. Alternative su da upravu postavljaju radnici (još gore) ili "stručna javnost", ali to otvara pitanje ko bira predstavnike te stručne javnosti? Uostalom, više poverenja imam u DS, DSS i G17, nego u Privrednu komoru, Advokatsku komoru ili Naučno društvo ekonomista.

Tek kad se firme privatizuju, to će funkcionisati drugačije. Ko su direktori Telenora ili Lukoila u Srbiji i kako su izabrani? Nemam pojma i ne zanima me.

Ko se u Francuskoj ne boji liberalizma?

Da li је đavo liberal? Zašto intelektualci ne vole liberalizam? Francuzi, ne bojte se liberalizma!

Šta se krije iza ove salate od rečenica?

To su naslovi tri knjige: Le diable est-il libéral (Christian Julienne) iz 2001, Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme (Raymond Boudon ) iz 2004. godine i treća, Français, n'ayez pas peur du libéralisme (Pascal Salin). Ova poslednja, Paskala Salena, izašla je pre nekoliko meseci.

Imam neke asocijacije...

Prvo, francuska akademija nije tako ne-liberalna kako bi se moglo pomisliti na osnovu političke scene. Zaista, politička ponuda Francuske pruža fantastičan diversitet levih stranaka i zvezda političke estrade (polovina od dvanaest predsedničkih kandidata 2007. godine!). Tamo postoji samo jedna jedina prava liberalna stranka (Alternative Libérale ). No čak ni ona nije uspela da sakupi dovoljno potpisa za svog predsedničkog kandidata. O hudoj sudbini skretanja u narodnjaštvo svake iole liberalne opcije da ne govorimo...

Zašto tvrdim da postoji ozbiljno liberalno jezgro u francuskoj akademiji?

Samo ova tri pomenuta autora predstavljaju akademski vrh, i to ne samo u Francuskoj. Budon je verovatno najveći živi (a pride liberalni) SOCIOLOG današnjice. O ozbiljnim naučnim razlozima za ovo (da je najveći sociolog) neću smarati ovde. O Paskalu Salenu ne moram ja da hvalospevno govorim, ostavljam ekonomistima. Kristijan Žilijen se najviše bavi urbanizmom, tržištem nekretnina i sl.

Budon i Salen su deo univerzitetske zajednice. Budon je emeritus na Sorboni itd. Salen predaje i dalje. Neko će reći da su oni izuzeci. Ako se pri tome misli da nema nekog GMU-ja u Francuskoj, ja ću reći da nije baš ni sav GMU „naš“. Tamo je lepo Paul Smith napravio cultural studies, pa sve pršti od Marksa, Frankfurtske škole, postkolonijalista i sličnih stvari!

Ima još...Budon je okupio oko sebe ljude koji umeju da prave naučne sociološke radove u kojima se ne pominju „pošasti neoliberalizma“ (o, zar se i to može!).

Drugo, većina francuskih intelektualnih (ne-liberalnih) zvezda, slavu je stekla u akademijama UK-USA (Derida i Bodrijar). Čak ni Burdije nije uspeo da postane dominantan u Francuskoj koliko je obeležio sociološku i ostalu teoriju Britanije.

Treće, ove tri odabrane knjige koje pomenuh, govore o LIBERALIZMU! Izgleda da francuski akademici (bar ova trojica) nemaju dilemu oko termina i značenja. To je ono što mi deluje osvežavajuće, za razliku od američkih intelektualnih papazjanija oko toga šta je to liberalno, šta je libertarijanizam, šta je liber-alterijanizam, šta je...

I za kraj, još jedna simpatična stvar koja povezuje tri naslova – francuski Ratio je, paradoksalno, uvek nekako istovremeno Emotio, čak i kod liberalno orijentisane akademije (sve je nekako vezano za ljubav, mržnju, strast i slične trice).

A da li je đavo stvarno liberal?