Koliko ovakvih ima u Srbiji

Mađarskom predsedniku je oduzet doktorat zbog plagijata. Pitanje - koliko doktorata bi u Srbiji bilo oduzeto kada bi se strogo proverili? Ako kažem "50%" mislim da neću preterati.

Prošle godine je jedna moja koleginica guglovala svoje ime i naišla na master rad nekog studenta (sa jednog privatnog fakulteta, ali ne verujem da je to bitno, osim u smislu da državni fakulteti uglavnom ne stavljaju na internet  master i doktorske radove) koji je citirao nešto što je ona napisala. Nije je mrzelo, otvori dokument i shvati da je "master rad" od reči do reči prepisana jedna studija u kojoj je ona bila koautor. Ali, bukvalno copy-paste od prve do poslednje reči, jedno stotinak strana.

Obavestila je taj univerzitet, pokrenuli su postupak oduzimanja diplome, pretpostavljam da je do sada oduzeta, ali je stvar u suštini zataškana jer je tu naravno postojala neka komisija, neki mentori koji su dali saglasnost na rad, a da očigledno nisu ni pogledali o čemu se radi.

Šta je osnovni problem sa poljoprivrednim subvencijama

Po mom mišljenju, osnovni problem je to što politiku utvrđuje Vlada, a ne Narodna skupština i ovo je dobra ilustracija trenda koji traje već najmanje 10 godina - da zakoni usvojeni u Skupštini propisuju neke trivijalne stvari, poput principa i načela, a da se prava politika utvđuje na nivou Vlade i/ili ministarstva.

Poljiprivreda je dobar primer jer je dolazilo do velikih promena politike, a da zakon prakitčno nije menjan. Ne kažem da je zakon prekršen, nije, ali nije prekršen samo zato što u njemu ništa bitno ni ne piše. Šta god odluče Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, u skladu je sa zakonom, koji predviđa da Vlada godišnje donosi uredbe i programe kroz koje se sprovodi agrarna politika.

Moje mišljenje je da stvari poput prava na subvenciju, iznos subvencije i uslovi za dobijanje subvencija moraju da budu propisani zakonom.

Ali, ja sam tu u velikoj manjini. Skoro sa kim god sam pričao na tu temu (a pričao sam sa ljudima iz državne uprave, domaćim stručnjacima, stranim ekonomistima) mi je tvrdio da utvrđivanje subvencija zakonom stvara novi "entitlement" program koji je teško menjati i da su godišnji programi prosto bolji jer Vlada može da bude fleksibilnija - da troši kada ima para, a da štedi kada ih nema. Takođe, postoji fleksibilnost u smislu da se lakše može menjati loša politika u toku godine.

Ja taj argument možda načelno i mogu da prihvatim, ali je apsolutno neprihvatljiv kada se radi o poljoprivredi, gde se proizvodnja ponekad (recimo u stočarstvu) proteže na nekoliko godina. Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine,  kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele? Isto važi i za ozime useve - seješ na jesen, a nemaš predstavu koje će uredbe Vlada da usvoji sledećeg januara i koliko će para biti predviđeno za subvencije kada dođe žetva i kako će da se dele te pare. Dakle, sistem godišnjih programa je totalno nepredvidiv i nije ni čudo da se seljaci malo-malo bune. Pored toga što brinu o tome da li će pasti kiša ili će biti suša, moraju da vode računa i o tome šta će genijalci iz Ministarstva poljoprivrede (ili Ministarstva finansija) da smisle sledeće godine.

Jednostavno rečeno, rasprava o poljoprivrednim subvencijama treba da se vodi u Parlamentu, a ne u kabinetu ministra poljoprivrede.