Budućnost evrozone

"Ova kriza dugova neodoljivo podseća na kraj socijalizma", piše Miroslav Prokopijević i predviđa da EU paket pomoći samoj sebi neće uspeti.

Problem ide i dalje od toga. Čak i ako nekako uspe da prebrodi naredne tri godine, Evrozona je u fundamentalnom problemu neusklađenosti fiskalnih politika. Za to se uvek znalo da može izrasti u problem, ali do sada se nadalo da mastriški kriterijumi predstavljaju nekakvu kočnicu. Sada gotovo nijedna zemlja evro zone (osim par novih članica) ne ispunjava početne uslove za ulazak u evro, budžetski deficit od najviše 3% GDP i javni dug od najviše 60%. Kada mastriški kriterijumi više ne postoje, šta je kočnica deficitima i dugovima?

Drugo, paket pomoći je samo pogoršao taj problem. Sada kada znaju da spasa ima, da u krajnjem slučaju Evropska centralna banka može otkupiti loš dug, vlade nemaju razloga da štede. Čak je malo glupo štedeti kad se zna da svi ostali troše sa zajedničkog računa.

Znači kako god da paket pomoći prođe, neminovna je ozbiljna reforma EU institucija koja bi ograničila budžetske deficite država. Jedna očigledna opcija je dalje političko integrisanje, da bi se imala zajednička fiskalna politika. Ali onda se upada u problem sa demokratijom jer bi nacionalne države gubile nadležnosti, odnosno neminovno bi bilo stapanje EU u pravu državu.

Druga i realnija opcija je kreirati nove mastriške kriterijume, ali sa pravim mehanizmom sprovođenja. Recimo evropske zemlje bi mogle biti u mogućnosti da jedne drugima zamrznu račune u slučaju da neka prekorači dozvoljeni deficit. Ili malo egzotičnije, možda neka zamena taoca. Svaka zemlja članica bi založila ponešto i onda Brisel može imati prava da proda Akropolj ili Ajfelovu kulu ili krivi toranj u slučaju da ove zemlje dođu u dug. Mastriški kriterijumi sami po sebi su bili dobri, samo je potrebno pronaći uverljiv mehanizam prinude.

Obamin kandidat

Američki predsednik je predložio kandidata za Vrhovni sud koji bi trebalo da zameni penzionisanog sudiju Stevensa - Elenu Kagan, sadašnjeg zamenika ministra pravde zaduženog za zastupanje vlade u Vrhovnom Sudu (Solicitor General).

Osoba ni ni po čemu nije posebno zanimljiva, niti odudara od profila prosečnog "liberalnog" pravnika u Americi. Ali neke njene odluke i pravna mišljenja bacaju vrlo zanimljivo svetlo na dihotomiju lične-ekonomske slobode, i znamenitu teoriju socijalističkih prozelita da libertarijanci treba da budu "sinteza" levice i desnice. Kao što nas oni uče, konzervativci su razumni u ekonomskoj sferi, podržavajući ekonomske slobode, ali su zato vrlo restriktivni kad je reč o građanskim i ličnim slobodama. S druge strane, "liberali" su vrlo loši u ekonomskim stvarima ali zato dobri u ličnim slobodama. Dobar "libertarijanac" bi trebalo da bude centrumaš, tj da spoji najbolje od oba sveta, ekonomski liberalizam konzervativaca sa političkim liberalizmom "liberala" (tj levičara, socijalista).

Jedini problem sa ovom teorijom je to što je zasnovana na čistom mitu. Levičari su bili i ostali mnogo veći naprijatelji ličnih sloboda od konzervativaca u Americi. Kao primer, evo, pokušajte da zamislite svu halabuku o "neviđenom neokonzervativnom ataku na temelje Ustava" recimo na Catou (umesto delikatnog distanciranja od Kaganove kao loše ali ne najgore koje čitamo), da je neki konzervativni kandidat za sudiju Vrhovnog suda, predložen od strane mrskog Buša, rekao u svom zvaničnom pravnom mišljenju ono što je rekla Kaganova:

Whether a given category of speech enjoys First Amendment protection depends upon a categorical balancing of the value of the speech against its societal costs