Enciklopedija živih

Podseća li još nekoga Facebook na Kišovu priču Enciklopedija mrtvih? Većina profila na Facebooku su još uvek živih ljudi, ali ako nastavi da raste sličnom merom u jednom trenutku će mrtvi i po brojnosti preteći žive.

Enciklopedija mrtvih je priča o navodnoj biblioteci negde u Švedskoj gde je do detalja zabeležen život svakog pojedinca koji je ikada živeo -- podaci, slike, priče iz života. Evo odlomka:

Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve.

Ako Facebook, ali i Myspace i drugi slični sajtovi nastave da postoje - a nema sumnje da će ili nastaviti ili biti zamenjeni nečim boljim - za nekoliko desetina godina možemo očekivati da svačiji profil bude zabeležen. Ono što je pre samo desetak godina izgledalo kao priča naučne fantastike, sada se obistinjuje. Kišova Enciklopedija mrtvih je bila fizički ispisana na hartiji i sklopljena u knjige, kao u klasičnoj biblioteci, a napisana od strane nepoznate sekte. Sadašnja enciklopedija živih koja raste na internetu ne zauzima nikakav fizički prostor, nastaje odozdo spontanom akcijom gde svako pravi svoj profil ili dopunjava profile drugih, ali će kranji rezultat biti veoma sličan. Broj korisnika raste, profili postaju sve obimniji i detaljniji i iz njih se može saznati sve više. Za nekoliko desetina godina ćemo možda imati enciklopediju svih živih ljudi, a za još nekoliko, enciklopediju mrtvih.

Nazdravlje!

U tekstu pod naslovom Ne damo zdravstveno tržište privatnicima Tomica Milosavljević najavljuje promene u zdravstvu. U suštini promene se svode na zabranu lekarima da rade puno radno vreme u državnim institucijama i da zatim rade i u privatnim. Problem sa ovom merom je što država ne bi trebalo da određuje čime se ljudi bave u slobodno vreme. Sledeće mera je propisivanje obaveznog razgibavanja ujutru. Prokopijević u odličnom tekstu na sajtu Peščanika tvrdi da će sudovi verovatno zaštiti lekare u ovom slučaju. Ako ne naši onda oni u Strazburu.

Milosavljević posebno naglašava da ova odluka sada ne može da se menja jer je ne "izmišlja" on već samo sprovodi rešenja iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kao da ga on nije pisao. Pogledao sam Zakon i on u članu 199. dozvoljava dopunski rad lekara u privatnoj praksi. Naravno uz gomilu nekih ograničenja ali dozvoljava. Moguće je da ja ne čitam zakon dobro ili čitam pogrešnu verziju, ali je moguće i da ministar uvodi pravilnike kojima praktično zabranjuje dopunski rad suprotno Zakonu. Nisam siguran, ionako je pitanje zakonske osnove ove odluke i najmanje bitno.

Milosavljević takođe najavljuje uvođenje večernjih klinika. Koncept nije baš najjasniji ali otprilike znači da će lekari iz državnih institucija moći da pružaju i privatne usluge u bolnicama u kojima su zaposleni i da deo novca zadržavaju za sebe. Ima više problema sa ovim pristupom. Zdravstveni osiguranici će plaćati usluge državnom sistemu dva puta. Jednom kroz doprinose a drugi put na recepciji "večernje klinike". Nije nemoguće da produktivnost lekara opadne u radno vreme a da treća smena radi punom parom. Konačno, šta se dešava sa amortizacijom opreme koja se koristi u trećoj smeni i koju plaćaju zdravstveni osiguranici? Na ova pitanja ministar daje sledeći odgovor: Mali, običan čovek uopšte ne treba da razmišlja u kojoj meri ga pogađa osnivanje „večernjih klinika”... Treba da mi veruju da će novac koji bude dobijen u „večernjim klinikama” biti uložen u redovni, prepodnevni rad.

Nemojte odmah da se vređate što vas ministar naziva malim i običnim iako plaćate sve usluge koje bi on da preprodaje. Milosavljević je tako shvatio reformu zdravstvenog sistema a svaka promena je po njemu izgleda dobra. Ništa od uvođenja privatnog zdravstvenog osiguranja niti od dozvoljavanja privatnim ordinacijama da naplaćuju svoje usluge preko državnog zdravstvenog osiguranja. Za sada se reforma svodi na zabranu rada i duplo naplaćivanje usluga a 2020. možda smisli nešto novo, jer jedino su dijamanti i ministar zdravlja večni.

Feudalna decentralizacija

Slobodan Antonić ima itneresantan tekst u Politici na temu rasta ovlašćenja koje zahteva vojvođansko rukovodstvo. Pravilno ocenjuje da se političari zalažu za veću autonomiju isključivo zbog povećanja sopstvenih ovlašćenja ne i zbog dobrobiti stanovnika Vojvodine.

„Dajte nam ono što je naše” danas ne znači ništa drugo do „dajte nama, vojvođanskoj birokratiji, da raspolažemo svom državnom imovinom i prihodima u Vojvodini”. To je tipičan model feudalne decentralizacije. Dažbine koje su do sada išle caru, od sada treba da idu mesnom velmoži. U čemu će život podanika biti bolji?

Antonić ustvari objašnjava da je jedini razlog za rast vojvođanskih ovlašćenja uvod u njeno otcepljenje. To potvrđuje primerima o komplikovanoj raspodeli sredstava za obrazovanje između republike i pokrajine. Zapravo, postoji samo jedan način da se dođe do potpuno „čistih računa”. A to je – posebna država.

To nije tačno. Imali bi čiste račune i kada bi država odnosno političari imali ograničena ovlašćenja na svim nivoima. Ako država ne bi finansirala obrazovanje onda ne bi ni bilo problema o kojima priča Antonić. Konačno, zašto se obrazovanje uopšte finansira iz republičkog budžeta? Meni se čini da je logičnije da se finansira iz budžeta nižih organa vlasti ako se već finansira. Pokrajina, možda regiona, gradova i slično. Konačno, visoko obrazovanje o kojem najviše i priča Antonić, je prvo koje treba da bude skinuto sa svih javnih fondova. Visoko obrazovanje treba da finansiraju oni koji od njega imaju najviše koristi, studenti.

Let iznad Tomičinog gnezda

Čitao sam intervju Tomice Milosavljevića u Politici (koji zaslužuje poseban komentar) pa sam odlučio da prelistam i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Malo sam se iznenadio što po tom Zakonu građani Srbije mogu na neograničeni vremenski period biti lišeni slobode na zahtev lekara. Ne treba im čak ni odobrenje porodice, što je čini mi se neophodno u Americi. Član 44. kaže:

Ako doktor medicine, odnosno specijalista psihijatar, odnosno specijalista neuropsihijatar proceni da je priroda duševne bolesti kod bolesnika takva da može da ugrozi život bolesnika ili život drugih lica ili imovinu, može ga uputiti na bolničko lečenje, a nadležni doktor medicine odgovarajuće stacionarne zdravstvene ustanove primiti na bolničko lečenje bez pristanka samog bolesnika u skladu sa zakonom, s tim da narednog dana po prijemu, konzilijum stacionarne zdravstvene ustanove odluči da li će se bolesnik zadržati na bolničkom lečenju. O prijemu bolesnika iz stava 1. ovog člana stacionarna zdravstvena ustanova dužna je da u roku od 48 sati od dana prijema bolesnika obavesti nadležni sud.

Naravoučenije: Ne ljutite doktore jer imaju veća ovlašćenja od policije. Mogu da vas uhapse i drže u zatvoru bez sudske presude.

PS: Stari post na ovu temu.