Dvostruko „hvala“ -- Džon Stosel

Prenosimo u celosti tekst Džona Stosela iz prethodnog posta, u prevodu Andreja Stanimirovića:

Neki ljudi me mrze zato što branim slobodno tržište. Jednom me je neko opsovao na ulici u Njujorku i rekao „Dabogda crk’o!“
Otkud ovo neprijateljstvo prema trgovini? Šta može da bude bezopasnije nego sloboda da čovek trguje s kim god hoće?
Pretpostavljam da neznanje ekonomije navodi mnoge da veruju da, kada dvoje ljudi razmenjuju novac i dobra, jedan dobija a drugi gubi. Ako bogati kapitalisti profitiraju, siromašni i slabi pate.
To je mit.
Koliko puta ste platili 1$ za šoljicu kafe i na kasirkino „Hvala“ odgovorili „Hvala vama“? Pravo bogatstvo ekonomske mudrosti krije se u tom čudnom dvostrukom hvala. Zašto se to događa? Jer vi želite kafu više nego dolar a radnja želi dolar više nego kafu. Oboje dobijate.
Ekonomisti odavno razumeju da dvoje ljudi trguje jer svako od njih želi ono što drugi ima više nego ono što sam ima. U glavi svakog od njih, stvari koje razmenjuju imaju nejednaku vrednost. Ali ovo znači da oboje dobijaju, jer daju nešto što žele manje za nešto što žele više. Jednostavno nije istina da jedan dobija a drugi gubi. Da je tako, gubitnik ne bi trgovao. To je win-win situacija, ili kako to kažu ekonomisti, igra sa pozitivnom sumom.
Upravo to se događa svaki put kada se dvostruko hvala čuje u prodavnici ili restoranu.
Nebitno je što želite da cena kafe bude niža. Svi mi želimo da cene svega budu niže (izuzev cene onoga što sami prodajemo, bilo da su to naši proizvodi ili radna snaga). Ono što je bitno to je da ste kupili kafu za dolar.
Situacija je potpuno ista i ako kafu kupite od nekoga iz drugog grada ili druge savezne države. Ne menja se čak ni ako je kupite od nekoga iz druge zemlje.Zato me zabrine kad čujem političare da kažu „Ja verujem u slobodnu trgovinu, ali to mora da bude poštena trgovina“. Ovo je citat predsedničkog kandidata Majka Hakabija, bivšeg guvernera Arkanzasa.
„Poštena trgovina“ je šifra za protekcionizam maskiran u osvetu prema drugim zemljama koje možda praktikuju protekcionizam, i to što čak i republikanci govore o „poštenoj“ a ne o „slobodnoj“ trgovini predstavlja loš znak.
Mi treba da praktikujemo slobodnu trgovinu bez obzira na to šta rade drugi. Zašto? Zato što je sloboda dobra sama po sebi. To što strane vlade žele da naude svojim građanima nije razlog da naša vlada naudi nama.
Ljude koji žive u različitim zemljama deli politička granica, ali granice su istorijski incidenti ili ishodi arbitrarnih odluka političara. Političke granice su ekonomski irelevantne. Ako ih ostave na miru, ljudi trguju preko granica između zemalja isto kao što trguju preko granica saveznih država. Trgovina je trgovina. I kupac i prodavac su na dobitku. „Hvala.“ „Hvala vama.“
Ako vas brine trgovinski deficit sa, na primer, Kinom, zamislite da Kina postane 51. savezna država. Istog momenta bismo potpuno zaboravili na takozvani trgovinski deficit. Koga je briga da li Njujork ima trgovinski deficit sa Pensilvanijom? Kao što je pisao Adam Smit, „Ništa ... ne može biti apsurdnije nego ova cela doktrina trgovinskog bilansa.“
Šeldon Ričman diskutuje o ovim idejama u magazinu The Freeman, pa kaže, „U stvarnosti, ne postoji uvozna i izvozna roba. Postoji samo ono što ja proizvodim i ono što svi drugi proizvode. ... Vrlo malo ljudi bi želelo da živi koristeći samo ono što su sami u stanju da proizvedu.“
Kada jednom izaberemo da trgujemo umesto da sve što nam treba pravimo sami, sve o čemu ostaje da diskutujemo je kolika treba da bude zona slobodne trgovine. Pošto je trgovina uvek obostrano korisna, odgovor je: Što veća zona slobodne trgovine, to bolje.
Globalna je najbolja.