Ko je kriv?

Do sada uspevam da razaznam tri različite verzije nastanka krize u Evrozoni. Zajedničko za sve su neke osnovne stvari koje su ekonomisti od Friedmana do Krugmana znali pre osnivanja evra -- da evrozona očigledno nije optimalni valutni prostor, da je previše raznolika za zajedničku valutu, da je evro zbog toga pre svega politički a ne ekonomski projekat. Ali kad se govori o konkretnom scenariju ili traži neposredni krivac, verzije su različite. Prve dve, ideološki suprotstavljene su prisutnije u medijima i kod raznih analitičara; treća za koju mislim da je najbolja i najvažnija nije nepoznata ali je zapostavljena.

Prva svu krivicu baca na neodgovornost zemalja koje su u dugovima. Lenji Grci su živeli na kreditima i svojom fiskalnom neodgovornošću doveli celu evrozonu u opasnost. Ova verzija je trivijalno tačna, ali je nepotpuna. Dobra je jer naglašava da je kriza evrozone kriza državnog duga, a da se to prenelo na krizu evra kao valute je sticaj političkih okolnosti. Nepotpuna je, jer ne kaže ništa o onima koji su kupovali toliki dug, ili još bolje, o sistemu koji je kupovinu tolikog lošeg duga ohrabrivao.

U drugoj verziji, koja se može se naći u Economistu ili kod ovog uvaženog analitičara, krizu su nekako izazvali neuravnoteženi platni bilansi. Ovo je jako čudna verzija. Prema njoj, dug je nastao usled nagomilavanja budžetskig deficita, a budžetski deficiti su posledica trgovinskih deficita. Evo šta kaže Kevin Drum:

And current account deficits always produce either matching government debt (i.e., budget deficits) or matching private debt.

Deficit tekućeg računa proizvodi budžetski deficit? Nije mi jasno kako oni to zamišljaju. Budžetski deficit i državno zaduživanje nisu zavisne varijable, nego suverene političke odluke. Može deficit budžeta u kriznoj godini biti veći od planiranog (ili u dobroj godini manji), ali nije država tokom godina i decenija nemoćna po pitanju duga i deficita. Dugovi država nastaju usled sukcesivnih budžetskih deficita; a budžetski deficiti nastaju odlukama vlada.

Tačno je da između budžetskog deficita i bilansa tekućeg računa postoji veza, ali uzročnost jasno ide od budžetskog deficita ka tekućem računu. Jer o budžetskom deficitu, prihodima i rashodima budžeta, odlučuje vlada. Tekući račun je posledica više stvari, među kojima je i budžetski deficit.

Ali da bi uklonili državu iz jednačine, ova grupa analitičara pribegava izvrtanju ove uzročnosti. Tako ispada da su grčki ili španski državni dug narasli jer su Grci i Španci mnogo uvozili. Ustvari, državni dugovi (budžetski deficiti) ovih zemalja su jedan od uzroka njihovih velikih uvoza.

Treća verzija na krizu evrozone gleda slično kao na krizu iz 2008. Za obe je ključna regulacija iz Bazela. Dok je kod prve finansijske krize, u kombinaciji sa drugim državnim politikama, regulacija podsticala banke na sekjuritizaciju kredita i držanje hipotekarnih obveznica, kod evropske krize bazelska regulacija je gurala banke u kupovinu državnog duga. Bazelska pravila su grčke, portugalske i druge državne obveznice OECD zemalja tretirale kao bezrizične. To znači da vam nije bio potreban dodatni kapital da biste kupili grčku obveznicu. Kada položite novac na tekući račun, banka ne može odmah da od toga novca da kredit nekoj firmi -- za tako nešto je banci potrebno da obezbedi dodatni kapital, kojim će garantovati vaš depozit. Ali je banka mogla vaš novac direktno uložiti u grčki dug. Takav su režim regulatori smislili. Državni dug, kao i hipotekarne obveznice ranije, je sistematski favorizovan.

Dodajte na to univerzalno državno garantovanje depozita i druge implicitne garancije bankarskom sistemu i imate simbiozu države i finansijskog sistema. Korak po korak, banke su pristajale na sve veću regulaciju, oslobađajući sebe najvažnijeg dela bankarskog posla -- sagledavanja rizika. Analiza rizika se u finansijskom sistemu svela na zadovoljavanje regulatornih kriterijuma. Suštinskim rizikom se bave regulatori; banke se bave formalnim zadovoljavanjem regulacija.

Samo tako je moguće da su kamate na dug grčki dug bile skoro na nivou nemačkog. Fiskalna neodgovornost Grčke i drugih zemalja je samo preduslov. Za krizu je bilo potrebno i da neko taj dug kupuje, a kupovale su ga banke širom Evrope po kamatama trivijalno većim od engleskih ili nemačkih. Kriza evrozone je kriza fiskalne neodgovornosti u današnjem režimu državno-finansijske simbioze.

Henri V, Knez Lazar i moderna država

Evo nekih istorijskih primera koliko je moderna država postala tiranska. Pozivam za svedoke neumrlog barda Viljema Šekspira i neumrlog srpskog narodnog pevača.

U komadu Henri V, kralj Henri ovako ohrabruje svoje vojnike pred bitku kod Aženkura sa Francuzima, i istovremeno proklinje one koji nisu došli u boj:

And gentlemen in England now a-bed
Shall think themselves accursed they were not here,
And hold their manhoods cheap whiles any speaks
That fought with us upon Saint Crispin's day.

Na šta vas ovo podseća? Da, da, na to:

Ko je Srbin i roda srpskoga,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni pšenica bela!

Zašto engleski kralj Henri i sprski Knez Lazar proklinju one koji neće da se tuku sa naprijateljem, umesto da im podviknu ili ih prosto "mobilišu"? Ko su ti dezerteri?

Ne znam za Henrija, ali glavni Lazarevi "dezerter" bio je njegov zet Đurađ Balšić, koji se lepo zahvalio na pozivu Lazaru i rekao da on ne namerava da se kači s Turcima.

Razlog što Henri V nije mogao da "mobiliše" svoje "džentlmene" a Lazar svoje "velmože" je što ni jedan ni drugi nisu imali "ustavne ingerencije" da tako šta urade. Nisu bili "šefovi država" kako se to danas kaže, nego samo jedan centar moći u komplikvanoj strukturi srednjovekovnog društva. Oni nisu mogli da zahtevaju od svakog podanika da im podnese godišnji račun o tome šta su i koliko zaradili, i dokaze da nisu "prali" novac. Nisu mogli da idu okolo i mobilišu nasilno decu od 18 godina u vojsku. Imali su onoliko vojske koliko imaju zlata da plate i koliko poreza mogu da namaknu (a narod stoka, ne voli poreze, pa treba biti oprezan sa tim). Nisu emitovali obveznice i nisu imali profesore ekonomije da objasne narodu da je zaduživanje dobra "kontra-ciklična politika" i da nam u ovom kriznom trenutku treba malo krivotvorenih dukata sa 2% zlata ("Quantitative easing"). I nadasve da će nas rat sa Turcima (Francuzima) "izvesti iz recesije" uvećanjem agregatne tražnje. Talas moderne prosvećenosti i nauke ih još nije zapljusnuo. Nisu mogli da regulišu koji procenat masti ima da sadrži mleko i koliko komisija, agencija i nadleštava moraš da obiđeš, i koje papire da popuniš ako hoćeš da otvoriš kovačku radnju. Oni su imali mnogo manje moći u odnosu na svoje vazale i potčinjene nego što predsednici država danas imaju u odnosu na predsednike opština ili okruga. Lazarevi velikaši su imali veću autonomiju u odnosu na njega nego što Pajtić i Dušan Petrović imaju u odnosu na Tadića.

Bilo bi dobro kad bi u ovom pogledu mogli da se vratimo u "mračni srednji vek".