Šok terapija

Pošto se zaleteo sa dozvolama za privatne frizeraje i taksiste Brat nacije je postao oprezan:

Raul Kastro je, međutim, još pre šest meseci najavljujući ekonomske reforme među kojima je i privatizacija malih trgovinskih radnji, rekao da će reforme biti sprovođene sporo kako bi se izbegle greške.

Smelost gluposti

Jovan Simić iz Politike kaže:
Verujem da ćemo sa predstavnicima VAC-a sesti i dogovoriti se o prodaji, datumu odlaska... Pošto mi imamo pravo preče kupovine, smelo zaključujem da će „Politika" postati državno vlasništvo. Ne vidim razlog da se povlačenje VAC-a negativno odrazi.

Koliko god se trudim da ga razumem ja ne vidim ništa negativnije od državnog preuzimanja akcija Politike.

Kralj je mrtav, živeo kralj!

Vlada je odlučila da osnuje novu državnu aviokompaniju u koju će preneti deo sredstava i zaposlenih iz JATa, dok će dugove JATa i nepotrebna radna snaga nekim delom biti namireni od prodaje JATovih nekretnina, a ostatak - zna se. Ovo deluje kao prihvatljiv scenario. Pokušali su da ga prodaju, nisu uspeli, pa su se odlučili na delimični stečaj. Međutim ono što je loše u ovom predlogu je što novu kompaniju neće da prodaju nego samo da dokapitalizuju (verovatno 49%). Znači ostaće državna, jer se prethodna državna aviokompanija valjda dobro pokazala. Ovo mora da je Dinkić smislio.

Loša vest za poreske obveznike je što će neko morati da plaća razliku između aerodromskih taksi naplaćenih od nacionalne i drugih aviokompanija. Manji profit državnog aerodroma je takođe porez. Loša vest za putnike je što će se državni ekonomisti i privrednici možda setiti još nekih ograničenja konkurencije koja mogu da znače relativno skuplje aviokarte.

Kapitalista

Bivša ministarka telekomunikacija Aleksandra Smiljanić argumentovano podvlači: Nisam za socijalizam, ali preduzeća kao što su „Telekom", EPS, „Železnice" treba da ostanu državna, naročito kada je u pitanju mala država kao što je naša.

Čuo sam odličan kontra argument. Nisam za kapitalizam ali preduzeća kao što su Telekom, EPS i Železnice treba privatizovati, naročito kada je u pitanju mala država kao što je naša.

Telekomovih 40 odsto za stimulaciju konkurencije

Premijer Cvetković je najavio prodaju 40 posto telekoma: Na taj način biće obezbeđena prava konkurencija i najbolja cena. Kupac 40 odsto akcija postaće najvažniji vlasnik, jer će akcije kompanije koje će biti podeljene građanima biti raspoložive za dalje trgovanje, tako da će vlasnik 40 odsto akcija moći da dokupi još akcija i stekne većinsko vlasništvo.

Sa 40 procenata akcija se ne obezbeđuje prava konkurencija i najbolja cena. Naprotiv. Na tenderu će biti manje zainteresovanih a biće ostvarena niža cena po akciji nego da se prodaje kontrolni paket. Premijer nas ubeđuje da je neizvesnost besplatna. Istina je da kompanije neće se guraju da kupuju mačku u džaku. Na prvi pogled izgleda kao da se tender namešta Dojče telekomu kome bi 40 procenata bilo dovoljno za preuzimanje većinskog vlasništva.

Ali da ne budem maliciozan postoji šansa da situacija može da bude interesantna za građane u slučaju da druga kompanija otkupi paket od 40 procenata. U tom slučaju će akcije koje su podeljene građanima biti na ceni jer će se oko njih boriti dve velike kompanije. Zvuči idealno ali je daleko od sigurnog. Naravno odluka države kada će da proda ostatak akcija će takođe uticati na njihovu cenu. Drugi paket se verovatno neće prodavati pre izbora kako bi akcije podeljene građanima vredele više.

Prodajom samo 40 procenata akcija država se nepotrebno kocka. Svrha privatizacije je promena vlasničke strukture i taj proces ne treba bespotrebno odlagati, pogotovu kada kvota nije veća od 0.3.

Kriza i prodaja

Friedman je govorio da je srećna okolnost što korupcija postoji, jer to je najlakši način da ljudi vide kako državna intervencija funkcioniše i shvate prednosti privatnog vlasništva - koje su mnogo veće od pukog odsustva korupcije.

U Srbiji važi sličan princip sa finansijskom krizom - srećna okolnost ove krize je što država mora da prodaje svoje firme. Čak su političari vrlo dobri u objašnjavaju zašto je sve dobro da Telekom bude u privatnom vlasništvu. Pre par godina, dok su imali para, sve su to bila "strateška" preduzeća koja ne treba prodavati a država je čak i kupovala druge firme.

Eto možda je Đelić na kraju bio u pravu kad je rekao da je kriza šansa za Srbiju. Možda je mislio na privatizaciju.

Privatizacija zemljišta

Podigla se prilična prašina oko vladine uredbe o konverziji prava korišćenja u pravo svojine nad zemljištem, uz naknadu. Ovde možete pročitati mišljenje Saveta za borbu protiv korupcije, a ovde odgovor Nebojše Janjića, pomoćnika ministra za prostorno planiranje.

Kratak uvod, za one koji ne razumeju o čemu se radi. Svo gradsko zemljište je (bilo) državno. Donošenjem novog Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da se zemljište privatizuje suštinski na dva načina - uz naknadu i bez naknade. Bez naknade će zemljište ispod svojih kuća (stanova) dobiti sva fizička lica, kao i veliki deo pravnih lica. Naknadu za konverziju će platiti samo oni koji su firme stekli u postupku privatizacije, ili kroz stečaj. Sada je uredbom vlada definisala i način utvrđivanja te naknade, kao razliku između sadašnje "tržišne vrednosti zemljišta" i "revalorizovane ukupno plaćene cene kapitala, odnosno imovine".

To konkretno znači da, ako se proceni da zemljište vredi 3 miliona evra, a firma je plaćena 10 miliona, naknade neće biti. Ali, ako se proceni da zemljište vredi 10 miliona, a da je firma plaćena 3 miliona, naknada će iznositi 7 miliona. Naravno, moguće je naći brojne zamerke ovakvom modelu.

Prvo, kako će Poreska uprava da odredi "tržišnu vrednost zemljišta", kada tržište zemljišta kao takvo nije ni postojalo?

Drugo, zašto u obzir uzeti celu "plaćenu cenu kapitala", kad su pored prava korišćenja zemljišta kupljene i zgrade i mašine i brend i sve ostalo? Ako ja dobro shvatam primedbu Danila Šukovića, on misli da nikakvog odbitka ne bi bi ni trebalo da bude. Ja mislim da nekog odbitka svakako treba da bude, jer je deo plaćene cene upravo bilo i "pravo korišćenja zemljišta", pa ne bi bilo fer dva puta plaćati za istu stvar. Ali, kako od iznosa od recimo 5 miliona evra proceniti koliko je plaćeno za "pravo korišćenja zemljišta", a koliko za zgrada, a koliko za položaj na tržištu? To je praktično nemoguće i zato mi se čini da je ovde Šuković samo delimično u pravu. A, tu je bitna i sledeća primedba.

Treće - zašto uopšte praviti razliku između pravnih lica? Niko nikada nije ni kupio zemljište, već samo objekat na njemu (i pripadajuće pravo korišćenja zemljišta). Da li je objekat kupio od privatnog pravnog ili fizičkog lica, ili od države u postupku privatizacije, ne bi trebalo da bude bitno - zemljište je sve vreme bilo i ostalo državno. Dakle, ili treba svi da plate državi za zemljište, ili niko. Zašto bi posebno kažnjavali ljude koji su javno, na tenderu ili aukciji kupili preduzeće, a zemljište bi besplatno dobijali svi oni koji su zemljište "na korišćenje" dobijali potpuno besplatno od opštine ili ga ko zna kako pribavljali. Sad oni ispadoše bolji od ovih koji su firme kupili javno.

Četvrto, šta je uopšte "ukupno plaćena cena kapitala"? Jasno je o čemu se radi kada se govori o firmama koje su privatizovane po Zakonu o privatizaciji iz 2001, ali šta sa onim ranijim? Tu je bilo i besplatne podele akcija, pa onda "vlasničke transformacije kroz dokapitalizaciju", pa trgovanja preko berze, niko živi ne zna šta tu tačno znači fraza "plaćena cena kapitala".

Ali, dolazim do poente, uz sve ove probleme meni ipak nije jasno koji bi način privatizacije zemljišta bio bolji, a tehnički i politički izvodljiv. Dakle, ovo jeste loše, ali ne vidim bolji način. A loše je, jer je rađeno naopako - što su prvo privatizovane firme, pa tek onda zemljište. Da je sve išlo prirodno, da je zemljište prvo "poklonjeno" društvenim firmama, pa onda takve firme prodavane, ne bismo bili u problemu u kojem smo sada.

Postoje dva načelno možda bolja načina privatizacije (bez ulaženja u problem restitucije i gomile tehničkih detalja) - poklanjanje zemljišta svima i prodaja zemljišta svima. Da je vlada poklonila zemljište svima, ne bi je oprali ni Dunav ni Sava. To bi bila tema sledećeg Insajdera. A prodaja zemljišta svima nije dolazila u obzir iz čisto političkih razloga - kako ubediti birače da sada treba da plate za nešto za šta su sve vreme i mislili da je njihovo?

I tako smo došli do jedinog politički izvodljivog rešenja - uzmi samo od onih za koje narod misli da imaju. Na kraju će se ispostaviti da je u 99% slučajeva cena plaćena za firmu veća od vrednosti zemljišta i ti ljudi neće morati ništa da plate. U onih 1% slučajeva će morati nešto da plate (neki možda i mnogo para), ali nisam siguran da će tako prikupljene pare moći da opravdaju maltretiranje cele privrede, Poreske uprave, opštinskih administracija, a sutra verovatno i sudova. Loš kompromis, ali mogu da zamislim i mnogo gora rešenja. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najmanje loše - barem će vlasnik objekta i vlasnik zemljišta da bude isto lice.

Železnica

Sada transport kod nas košta oko 25 evra po toni, a treba da padne na 15 evra, kao što je u okruženju. Zato sada idemo u reformu železnice. To pre svega znači da se odvoji transport od infrastrukture. Transport mora da se liberalizuje i da bude otvoren, slično otvorenom nebu u avio-saobraćaju. Ko bude želeo, moći će da konkuriše za licencu, da kupi vagone i sam obavlja transport. Prvi će se Miodrag Kostić uključiti u to, jer čovek samo traži da ga pustimo da obavlja transport, a sam će da angažuje vagone i da prevozi tri miliona tona robe barskom prugom. I treba ga pustiti, i to odmah.

Verovali ili ne, kaže ministar Mrkonjić.

Economies of Scope

Srbijagas je prvo preuzeo Srpsku fabriku stakla, onda Azotaru Pančevo, pa MSK iz Kikinde, pa je kupio akcije Informatike, a sada planira i da osnuje osiguravajuće društvo.

O pojmu Economies of Scope pogledajte ovde.

Očigledno, Srbijagas je doneo vrlo racionalne odluke, budući da ćete sada kod njih, pored gasa, moći da kupite i tegle za zimnicu, đubrivo, sirće, da se zdravstveno osigurate, a, ako vam uzgred treba i da vam neko isprojektuje IT sistem, mogu i to da vam ponude.

A za ove sjajne poteze, direktor je (zar ste sumnjali?) nagrađen nagradom Privredne komore Srbije za poslovni potez godine. Vrlo me raduje kada vidim da se prave vrednosti i dalje cene.

Mijat Lakićević očigledno i dalje živi u svetu pre krize, u kojem je privatno vlasništvo bilo bolje od državnog. U današnjem svetu, to više ne važi. Čovek koji je do juče bio političar i koji se kocka tuđim parama je naravno bolji privrednik od dugogodišnjeg privatnika koji se kocka svojim parama.

Da ja vas nešto naučim

Pretpostavljam da je većina ljudi čula za nebuloznu (najblaže rečeno) odluku Srbijagasa da otkupi akcije Informatike. Nije mi bilo jasno zašto i kako, ali za novi Ekonomist objašnjava Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa:

Da ja vas nešto naucim. Za razliku od neoliberalnog modela koji je propao, danas nije važno samo koliko nešto vredi na berzi vec koliki je to resurs.

Što vam to smeta? Uopšte ne razumem zašto je nužno da nešto bude privatno da bi bilo uspešno. U redu, to je vladajuci model, ali šta rade Barak Obama i Angela Merkel? Države intervenišu da bi sacuvale resurse. Zašto bi mi Srbi bili gori?

E sada, istine radi, Informatika nije bila na granici stečaja, pa da je firma spasena preuzimanjem. Radilo se o tome da je neko hteo da "neprijateljski preuzme" Informatiku. Srbijagas znači NIJE spasao firmu od propasti, već nije dozvolio da dođe do promene vlasničke strukture. Pretpostavljam da je kupac hteo da bude neki stranac.

Šta god ja mislio o Obami i Merkelovoj, Obama je pomogao da se realizuje dil između FIATa i Krajslera, kao što je i Merkelova pomogla da se Opel proda kanadsko-ruskom konzorcijumu. Kod njih je motiv bio socijalni, očuvanje radnih mesta, a kod Bajatovića, u najboljem slučaju nacionalistički.

Jasno je meni da "treba sačuvati resurse", samo što uopšte nisam ubeđen da će Bajatović bolje "očuvati resurse" od nekog stranog privatnika.

Pastirica za udaju

Ekonomist magazin: Da li je Jat trebalo privatizovati kad se moglo?

S. Radovanovic (direktor JAT-a): Kako da ne. Vremenom devojka sigurno nece postati lepša i sad moramo malo da je našminkamo i lepo obucemo.

Sve u svemu, retko dobar intervju sa nekim direktorom javnog preduzeća. Ali ovo je zaista sjajno:

Ekonomist magazin: Dokle se stiglo sa konsolidacijom kompanije, da li ste preduzeli dodatne mere štednje i hocete li uspeti da smanjite broj zaposlenih na planiranih 850 do pocetka sledece godine?

S. Radovanovic: U cilju kontrole troškova niko više ne može u kompaniji bilo šta da kupi ili plati dok nalog ne potpišem ja ili neko od cetiri izvršna direktora, u granicama njihove nadležnosti. Neki od njih su se iznenadili kada su videli da Jat placa i veterinarske troškove!?

Ekonomist magazin: Kakvi veterinarski troškovi?

S. Radovanovic: Jat ima i svoje stado ovaca! U Vršcu, gde imamo Pilotsku akademiju na oko 400 hektara - postoji stado ovaca. Kada sam analizirao bilanse video sam stavku „biološka sredstva“. U cudu, u prvi mah pomislio sam da li je moguce da je neko u Jatu kupovao papagaje ili akvarijume, onda su mi objasnili da Jat ima i stado ovaca i da u sistematizaciji radnih mesta postoji i cuvar stada.

Kineska revolucija

Standardna priča o kineskom ekonomskom čudu se može naći na Wikipediji. Suštinski, dolaskom Deng Ksijaopinga na vlast, prihvaćena je nova ideologija i nova ekonomska politika, koja je od jedne od najsiromašnijih zemalja na svetu stvorila današnju Kinu.

Međutim, izgleda da to nije bilo baš tako, odnosno da reforme nisu došle "odozgo". Izgleda da su one počele "odozdo", a da je njihov uspeh ubedio Denga i ekipu da nešto treba da se promeni.

Naime, Kineski državni radio prenosi priču o izvesnom Yan Hongchangu, tipičnom kineskom seljaku. On je 1978. godine, zajedno sa još nekoliko seljačkih porodica, potpisao "ugovor" kojim su međusobno podelili zadružnu zemlju. Citat iz teksta:

Yan Hongchang nije znao mnogo o poljoprivredi. Čuo je od starijih ljudi da je ranih 50-ih selo bilo produktivno i da su seljaci mogli da proizvedu dovoljno hrane da ne gladuju. Takođe je otkrio da su seljaci bili aktivniji u obrađivanju sospstvene zemlje, nego zemlje u vlasništvu Narodne komune. Tako je došao na ideju da se podeli zadružna zemlja po porodicama. Seljaci su održali sastanak na kojem su razmotrili njegov plan. Čak je napisao i izjavu kojom je dokazivao svoju odlučnost.

"Napisao sam izjavu u kojoj je pisalo da svaka porodica mora da plati porez u žitu državi i dodao 'Potez je veoma rizičan i ako bilo ko od nas završi u zatvoru, ostali moraju da preuzmu brigu o njegovoj deci' "

Rizik se isplatio. Nakon što su seljaci stavili otisak prsta na ugovor, raspodelili su zemljište međusobno po domaćinstvima. Ovo je postalo poznato pod nazivom "household contract responsibility system". Potez je podstakao entuzijazam za bavljenje poljoprivredom i pomogao da siromašni seljaci ne budu više gladni.

Scott Sumner, ekonomista koji je napisao vrlo zanimljiv post o Kini, za zemljišnu reformu u Kini, koja je sprovedena krajem 70-ih i 80-ih godina 20. veka kaže da je "to najbolja stvar koja se ikada desila u istoriji sveta". A iza nje se krila vrlo jednostavna stvar - ako pustiš ljude da rade za sebe, a ne za državu, biće bolje svima.

Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.

Ponekad je pametnije ćutati

Za to vreme, niko se ne usuđuje da zatraži nacionalizaciju „Delte” ili bar izvuče zaključak da nikada više ne smemo dopustiti jednom čoveku da od njega zavisi privreda Srbije. Kaže Aleksandar Vulin sa setom se sećajući vremena kada je cela privreda zavisila od jedne žene.

Agitprop komesar poziva svakog ponaosob da ponovo razmisli i da sam sebi odgovori ima li hrabrosti da ćuti.

Spisak

Šta mislite, koliko u Srbiji ima javnih preduzeća? 20, 50, 100?

Po ovom spisku Narodne banke, ima ih oko 500 (mrzelo me je da brojim, ali dokument ima 34 strane sa po 16-17 javnih preduzeća po strani).

Najveći deo su lokalna komunalna preduzeća (vodovodi, groblja, parking servisi, toplane i slično), ali ima i nekih preduzeća za koja apsolutno nemam pojma čemu služe i čime se bave. Na primer, Opštinska stambena agencija Kraljevo. Takođe, ima dosta takozvanih Direkcija za izgradnju, koje su, iz meni popuno nepoznatih razloga, javna preduzeća a ne državni organi. Valjda zato što, da su državni organi, ne bi imali upravne odbore.

Gazprom je slegnuo ramenima

Paul Krugmanu tvrdi da potrošnja, bilo državna ili privatna, povećava zaposlenost. Sjajni Alex Tabarrok odgovara da nije pitanje da li potrošnja podstiče zaposlenost već da li zaposlenost podstiče potrošnju. Ako promenite formulu jasno je zašto je privatna potrošnja bolja.

Sjajan članak o problemima ruskog državnog giganta Gazproma. Njihove deonice su ove godine pale za 76% (Exxon za 18%) i traže podršku vlade od 5,5 milijardi dolara. Pre samo par meseci se spekulisalo da će Gazprom uskoro biti najveća kompanija na svetu ali eto za samo tri meseca su pali na 35. mesto. Ove godine su najavljivali da će Gazprom 2014. vredeti trilion dolara ali danas vredi samo 85 milijardi. Uz to su zaduženi skoro 50 milijardi dolara a autor to poredi sa iznosom duga koji će dospeti za naplatu svih javnih i privatnih dugovanja Kine, Indije i Brazila zajedno u 2009. Nisu iste stvari u pitanju jedno je celokupan dug a drugo potraživanja u 2009. ali svejedno. Ono što je za nas interesantno je da Gazprom za sada ne odustaje od kapitalnih investicija ali je pitanje koliko dugo će to da bude slučaj. Da li je potreban još neki dokaz da se preduzeća trebaju prepustiti privatnicima?

Vlada Srbije je odustala od sprovođenja Opšteg kolektivnog ugovora kojim bi se nametnula obaveza poslodavcima da isplaćuju topli obrok i regres što bi povećalo izdatke za plate za oko 20 procenata. Iako komentatori na B92 mahom nisu zadovoljni, ovo je svakako racionalna odluka vlade. Više o ovom ugovoru ovde.

Ostalo je još 12 sati do isteka roka za glasanje za nagrade TR i NTR. Situacija je i dalje neizvesna iako imamo preko 90 glasova. Kandiadati i pravila su ovde. Ako još niste glasali - Glasajte ovde.

Garancija

Pričao mi je rođak sledeću priču. Dolazi prijatelj kod njega i kaže "Molim te da tvoja firma garantuje za kredit mom nećaku Saletu, hoće da napravi pečurkaru. Nemaš šta da brineš, ja ti garantujem da je momak na mestu i da će da vrati kredit." Moj rođak ga pita "Čekaj, znači ako ne vrati pare, pa banka mene pojuri, ti ćeš da mi to platiš?" A ovaj mu kaže "A ne, nisam to mislio".

Na to mi po malo liči ova priča sa Rusima. Garantuju oni, nema nikakvih problema i to "dva takva državnika" (što reče premijer, mada i on kaže da je "mala verovatnoća" da oni ne ispune obećano, ne kaže da nema nikakve šanse da se to desi), ali ipak ne bi da stave to na papir. Da premijer (ili predsednik, ili bilo ko drugi) prodaje svoj stan, a da zna da postoji "mala verovatnoća" da bude prevaren, siguran sam da ne bi tako olako prešao preko te "male verovatnoće".

Doduše, ja zaista ne mislim da Putin i Medvedev svesno lažu. Verujem da postoji volja sa njihove strane da naprave taj Južni tok, ali projekat zavisi od mnogo stvari.

Recimo, treba postaviti pitanje čemu uopšte služe Južni i Severni tok. Koliko ja to sve shvatam, a sasvim je moguće da grešim, ni Rusima ni Evropi ne treba veći kapacitet gasovoda, već Rusima treba alternativa za Ukrajnu i Poljsku, jer sada svi gasovodi tuda idu. Poljaci već tradicionalno ne vole Ruse, a ni Ukrajinci (naročito oni na zapadu Ukrajine) nisu nešto ludi za njima.

Dakle, Rusi imaju problem da Ukrajinci i Poljaci mogu da ih ucenjuju. I zato Rusima trebaju Severni i Južni tok - da bi zaobišli Ukrajinu i Poljsku (da je problem kapacitet, napravili bi još dva kroz Ukrajnu, to je sigurno jeftinije nego praviti gasovod kroz more). Da li im baš trebaju oba? Ne znam, možda i ne.

Lako može da se ispostavi da im je Severni tok dovoljan. Ili, da postignu neki dil sa Ukrajincima, pa da dignu ruke od oba. Ili, da u Bugarskoj dođe na vlast neko ko će da traži previše. Jednostavno, realizacija projekta zavisi od previše stvari koje ne zavise samo od Putinove dobre volje. Što znači - trebalo je nekako da se zaštitimo.

Zanimljiva je i ova priča oko cene NIS-a, pa sad treba još Gazpromu da budemo zahvalni što će platiti i ovih 400 miliona. Ja stvarno ne znam koliko NIS košta - možda je to 400 miliona, a možda je to 4 milijarde. Ali, znam da direktni pregovori svakako nisu najbolji način da se utvrdi realna cena.

Da je Gazprom privatna kompanija, onda bih bio siguran da je 400 miliona premalo. Ali, budući da su i oni državna firma i da ne plaćaju svojim parama, ne bih se uopšte iznenadio da su preplatili. Sumnjam, ali ne bih se iznenadio.

Cena ekonomskog patriotizma

Ne tako davno smo slušali priče kako NIS, EPS, Telekom, Berzu i slična preduzeća ne treba prodavati jer će u budućnosti vredeti mnogo više. Na primer sredinom 2007. je Đelić za NIS rekao da ga ne treba prodavati jer je tada za njega moglo da se dobije 2 milijarde dok bi za par godina ta kompanija vredela celih 10 ili 15 milijardi evra. Ovde na blogu smo više puta pominjali da je to malo verovatno jer bi investitori prepoznali buduću vrednost i ukalkulisali je u cenu. Kako stvari danas stoje, odnosno kako Predsednik vlade tvrdi, NIS sada vredi 65% manje nego pre samo 6 meseci. Tada je inače prodat za 800 miliona, a naša vlada nije želela da ga da ni za 2 milijarde. Pitam se koliko poreske obveznike košta ekonomski patriotizam ili prosto neznanje srpskih lidera?

Rolerima na posao

Đilas kaže da ne beži od privatizacije javnih preduzeća. Pozdravljam. Međutim onda postavlja uslove: mogu neprofitabilna preduzeća ali cene usluga moraju da budu realne. Zašto samo neprofitabilna preduzeća? Nisu ona profitabilna jer imaju dobar menadžment već zato što su u pitanju monopoli. Da se ta javna preduzeća privatizuju i što je još važnije dozvoli pristup tržištu svim zainteresovanima, cene bi bile niže a usluga bolja. Đilas lepo primećuje da su u Londonu svi autobusi privatni i da postoji veliki broj operatera ali takođe kaže da bi bilo dobro da jedna velika kompanija iz inostranstva dođe i kupi GSP. Odlučite se. Londonska vlada propisuje cene autobskog prevoza, ali moglo bi se pokušati i bez toga jer će preduzeća uvek ispregovarati višu cenu karte sa političarima nego sa klijentima.

Gradonačelnik najavljuje i puštanje u rad gradske železnice kao novog vida prevoza. Pošto su pruge tu samo je neophodno uložiti 10 miliona evra (meni zvuči kao kapara) u izgradnju stanica i kupovinu vozova. Ako već postoji opredeljenje da se u nekom momentu GSP privatizuje, zašto stvarati nova javna preduzeća? Zar ovo nije idealna prilika da se proba drugi sistem? Ako je ta železnica već toliko neophodna i jeftina, zašto je ne ponude privatnicima? Grad neka da prugu, a privatnici nek urade ostalo. Ako je već tako dobra ideja sigurno će biti zainteresovanih, a propustićemo i štrajkove sindikalaca i neizbežni socijalni program pošto taj vid prevoza trenutno ne postoji.

Najavljuje i izgradnju parking garaža u centru i povećavanje cena parkiranja u postojećim jer je beogradski mentalitet takav da ljudi ne žele da idu u centar autobusom. Prvo, nije posao grada da gradi garaže. Privatnici će to mnogo bolje da urade, a pošto se ne radi o projektu od "nacionalnog interesa" (naravno samo ako niste direktor Parking servisa) nema razloga da se to sprečava. Drugo, da li su cene visoke ili niske znaćemo tek kada sve garaže budu privatne, jer dok ih formira vlada a ne tržište možemo samo autoritativno da nagađamo. Treće, nije problem mentalitet Beograđana koji ne koriste GSP kada idu u centar već verovatno kombinacija lošeg prevoza i trenutnih cena parkiranja. Vožnja po gradu predstavlja racionalno ponašanje čak i za slovenske duše. Konačno, gradonačelnik najavljuje i niže cene parkiranja u garažama za vozače iz komšiluka. To nije fer, cena treba da bude ista za sve. Parking mesta se po velikim gradovima u Americi prodaju kao nekretnine. Ta informacija se uzima u obzir prilikom izbora mesta prebivališta. Nema logike da se u novim garažama građani tretiraju različito.

Đilas nije zaboravio ni metro za koji kaže da je tridesetogodišnji projekat i koji grad neće moći sam da finansira već će iza njega morati da stane država. Osim očiglednog, da i ovaj projekat treba ponuditi privatnicima (možda na koncesiju) pa ako ima zainteresovanih ima, smeta mi i pozivanje države u pomoć. Država ne plaća ništa, sve plaćaju poreski obveznici. U ovom slučaju Đilas želi da prebaci troškove, kao svojevrsni beogradski porez, i na građane koji uslugu metroa možda nikada neće koristiti. Zbog svega pomenutog gradonačelnik za svoj dosadašnji rad zaslužuje jaku dvojku, pre svega jer još uvek ništa nije sproveo u delo. Možda je najbolja alternativa da tako i ostane.

EPS bez tendera

Hoće li ijedno javno preduzeće biti prodato putem tendera? Prvo su delovi NISa i Zastave prodati direktnim pregovorima a sada vidimo da ista sudbina čeka i EPS. Mislim da je najveći problem direktnog pregovaranja veća verovatnoća garantovanja zakonskog monopola na određeno vreme. Pogotovu ako država zadrži udeo vlasništva. Niža cena je sporedan problem.