Reče nam juče premijer da se plaši da će Telekom u budućnosti doživeti pad i da ga zato treba prodati na vreme. Izjava je pogrešna iz mnogo razloga.
Budući da je politika vlade da proda Telekom i da za njega ostvari "prihvatljivu cenu", štagod to značilo, pretpostavljam da je pad ustvari pad cene. U cenu koju neko ponudi za Telekom su već ugrađene procene budućih prinosa od Telekoma uz dato stanje, potencijlalno rizici koji nisu otkriveni dosadašnjim analizama poslovanja i koji se iskustveno mogu očekivati, razvoj na svetskom tržištu i razvoj ekonomske situacije u Srbiji. Jedini pad koji se može desiti u toj priči je onaj koji je zasnovan na onome što potencijalnu kupci ne znaju, na primer zaduživanje Telekoma da bi se srpski budžetski deficit sakrio u javnom preduzeću(ima). Takođe, moguće je da neki investitori previđaju veliki jaz između slike koja se plasira o srpskim reformama i stvarnog stanja, koje je posledica trenutne političke privatljivosti aktuelne vlade zbog izuzetne kooperativnosti na spoljnom planu. Međutim, to je manje verovatno jer nema mesta sentimentalnosti kada se ulaže više od milijarde evra. S druge strane, teško je poverovati da je neka vlada napravila toliko Potemkinovih sala za krako vreme, tako da ne bih odbacio racionalno odbacivanje iracionalnosti. Konačno, moguće je da je vladi jasno da se njen ekonomski koncept potpuno urušava i da će to urušavanje dovesti do pada standarda stanovništva Srbije i samim time i mogućnosti da se kupuju telekom usluge. Mimo toga nema nekog rizika koji nije poznat i koji se može odraziti na vrednost Telekoma. Naravno, postoji i još jedan racionalni moment, a to je da će vlada biti u ogromnoj stisci za novac kada se vidi da se loš fiskalni menadžment sakriva pod mnoštvo parafiskalnih tepiha.
Dakle, Telekom se neće stropoštati ako ga sama vlada ne uništi svojim lošim menadžmentom, lošom ekonomskom politikom i stavljanjem krinke na loše politike. Svi ti aduti su joj u rukama, tako da je prodaja strateškom investitoru pod izgovorom "pada" ili priznanje sopstvene delimične ili potpune nekompetentnosti da vodi Telekom ili državu ili oboje.
Mantra da se novac od Telekoma treba iskoristiti za otplatu loših dugova DS je demagoški, jer se Cvetkovićeva vlada zaduživala po kamatnim stopama koje su u to vreme bile daleko više nego danas, Drugim rečima, vodila je jednako pogrešnu politiku zaduživanja Srbije koju je aktuelna vlada nastavila, samo ju je ista više koštala. Ako postoji second best upotreba novca od privatizacije Telekoma, to je sigurno vraćanje dugova. S druge strane, to je čudno, imajući u vidu da aktuelna vlada ustvari ne želi da vrati dugove nego da uživa u činjenici da se i ona može dodatno zadužiti, a da joj teret otplate dugova ne raste. Druga opcija koja se pominje su državne investicije, što je pogrešno, jer već uživamo u kolosalnom bacanju novca za radna mesta u Smederevu koja koštaju 22.000 dolara godišnje poreske obveznike, Mure i druge projekte koji zatvaraju zdrava radna mesta, a otvaraju fiktivna i skupa.
Odgovorna vlada bi objavila poziv za dokapitalizaciju Telekoma, manjinski investitor bi preuzeo upravljanje i podigao vrednost kompanije, koja bi potom bila izvedena na berzu kroz IPO. Da bude nama na korist, kroz penzione fondove, investicione fondove, lična ulaganja. Jer nam je preostalo jako malo materijala da izgradimo finasijsko tržište koje će postojati van banaka. Imali bi našu kompaniju koja bi maksimizirala svoj interes, a ne interes Dojče Telekoma ili bilo koje druge svetske kompanije.
Budući da je politika vlade da proda Telekom i da za njega ostvari "prihvatljivu cenu", štagod to značilo, pretpostavljam da je pad ustvari pad cene. U cenu koju neko ponudi za Telekom su već ugrađene procene budućih prinosa od Telekoma uz dato stanje, potencijlalno rizici koji nisu otkriveni dosadašnjim analizama poslovanja i koji se iskustveno mogu očekivati, razvoj na svetskom tržištu i razvoj ekonomske situacije u Srbiji. Jedini pad koji se može desiti u toj priči je onaj koji je zasnovan na onome što potencijalnu kupci ne znaju, na primer zaduživanje Telekoma da bi se srpski budžetski deficit sakrio u javnom preduzeću(ima). Takođe, moguće je da neki investitori previđaju veliki jaz između slike koja se plasira o srpskim reformama i stvarnog stanja, koje je posledica trenutne političke privatljivosti aktuelne vlade zbog izuzetne kooperativnosti na spoljnom planu. Međutim, to je manje verovatno jer nema mesta sentimentalnosti kada se ulaže više od milijarde evra. S druge strane, teško je poverovati da je neka vlada napravila toliko Potemkinovih sala za krako vreme, tako da ne bih odbacio racionalno odbacivanje iracionalnosti. Konačno, moguće je da je vladi jasno da se njen ekonomski koncept potpuno urušava i da će to urušavanje dovesti do pada standarda stanovništva Srbije i samim time i mogućnosti da se kupuju telekom usluge. Mimo toga nema nekog rizika koji nije poznat i koji se može odraziti na vrednost Telekoma. Naravno, postoji i još jedan racionalni moment, a to je da će vlada biti u ogromnoj stisci za novac kada se vidi da se loš fiskalni menadžment sakriva pod mnoštvo parafiskalnih tepiha.
Dakle, Telekom se neće stropoštati ako ga sama vlada ne uništi svojim lošim menadžmentom, lošom ekonomskom politikom i stavljanjem krinke na loše politike. Svi ti aduti su joj u rukama, tako da je prodaja strateškom investitoru pod izgovorom "pada" ili priznanje sopstvene delimične ili potpune nekompetentnosti da vodi Telekom ili državu ili oboje.
Mantra da se novac od Telekoma treba iskoristiti za otplatu loših dugova DS je demagoški, jer se Cvetkovićeva vlada zaduživala po kamatnim stopama koje su u to vreme bile daleko više nego danas, Drugim rečima, vodila je jednako pogrešnu politiku zaduživanja Srbije koju je aktuelna vlada nastavila, samo ju je ista više koštala. Ako postoji second best upotreba novca od privatizacije Telekoma, to je sigurno vraćanje dugova. S druge strane, to je čudno, imajući u vidu da aktuelna vlada ustvari ne želi da vrati dugove nego da uživa u činjenici da se i ona može dodatno zadužiti, a da joj teret otplate dugova ne raste. Druga opcija koja se pominje su državne investicije, što je pogrešno, jer već uživamo u kolosalnom bacanju novca za radna mesta u Smederevu koja koštaju 22.000 dolara godišnje poreske obveznike, Mure i druge projekte koji zatvaraju zdrava radna mesta, a otvaraju fiktivna i skupa.
Odgovorna vlada bi objavila poziv za dokapitalizaciju Telekoma, manjinski investitor bi preuzeo upravljanje i podigao vrednost kompanije, koja bi potom bila izvedena na berzu kroz IPO. Da bude nama na korist, kroz penzione fondove, investicione fondove, lična ulaganja. Jer nam je preostalo jako malo materijala da izgradimo finasijsko tržište koje će postojati van banaka. Imali bi našu kompaniju koja bi maksimizirala svoj interes, a ne interes Dojče Telekoma ili bilo koje druge svetske kompanije.
