Odličan tekst Dane Popović u Politici. Između ostalog kaže da ne treba brkati Stiglitzov uspeh u ekonomiji kao nauci sa njegovim stavovima o ekonomskoj politici.
Upravo tako. Ekonomija kao nauka je pre nekoliko decenija pošla u pogrešnom smeru i to je u poslednjih 20-ak godina kulminiralo. Matematička formalizacija je polako izbacivala smisao. Naučni doprinos se procenjuje prema komplikovanosti matematičkog modela, a ne prema argumentu. Argumenti su ustvari postali sasvim prosti, ideje ponekad potpuno očigledne, ali su matematički modeli kojima se sve to izražava veoma komplikovani. Bilo da se radi o kejnzijancima kao Stiglitz, bilo o tržišno orijentisanim neoklasičarima, radovi se svode na ideološka predubeđenja koja su spektakularno matematički formulisana tako da izgledaju veoma naučno. (Ne govorim o ekonometrijskim merenjima, nego o matematičkom izražavanju -- evo primera.) Ali da je to naučno, do sada bi došlo do nekog slaganja među ekonomistima. Ovako imamo polovinu ekonomista koji misle da su neka regulacija ili porez dobri i polovinu koji misle da su jako štetni -- i obe grupe imaju komplikovane matematičke dokaze. Sve naravno zavisi od pretpostavki, koje su jednostavne i koje su ideološke.
Ima naravno i ekonomista koji nisu zaraženi matematikom i aktivno se bore protiv ovog besmisla, ali u poslednjih 20 godina pravila igre su jednostavno takva da na vrh isplivavaju oni koji dobro matematički formalizuju hipoteze, a ne oni koji najviše znaju ili imaju najbolje argumente.
Kako je došlo do ovakve situacije je teško pitanje, ali posledica je da je to dovelo do udaljavanja univerzitetske ekonomije od realnog sveta, njene sve veće irelevantnosti i rasta uticaja policy instituta i think-tankova. Stiglitz je jedan od retkih akademskih ekonomista koji su uspeli da prate i realni svet i učestvuju aktivno u njemu (rad u Svetskoj banci, Clintonov savetnik). Nema sumnje da je potreban ogroman intelektualni kapacitet da bi se to postiglo, ali iz uspeha u jednom ne sledi uspeh u drugom, jer su discipline praktično nepovezane. Gotovo ništa novo iz mainstream akademske ekonomije nam ne govori ništa o efektima ekonomske politike. Iz Stiglitzovog uspeha u disciplini kreiranja matematičkih modela nikako ne proizlazi znanje ili mogućnost rasuđivanja o ekonomskoj politici. On je antiglobalista zato što je levičar, a ne zato što to nekako sledi iz njegove nauke. Nobelova nagrada ne čini njegovo mišljenje važnije od mišljenja nekog drugog informisanog komentatora.
Da ne bude zabune, isto važi i za tržišne ekonomiste koji su u mejnstrimu. Nobelovac Robert Lucas iz Chicaga, kao antiteza Stiglitzu je primer. Iako je Nobelovu nagradu dobio za "makroekonomiju" njegovo mišljenje o stvarnoj makroekonomiji apsolutno ništa ne znači, niti ga iko pita. Kada izađu iz kula od slonovače možda će imati šta da kažu. Stiglitz je ustvari izašao, ali je Nobelovu nagradu ipak dobio unutar kule. Napolju ona ne važi.
