Ovih dana imamo i malo tema koje su, kako bi se reklo, fundamentalne, temeljne. Jedna od stvari o kojima nismo pisali na blogu je priroda konkurencije. Vrlo često se ona na mikro nivou (koji jedini i postoji, ostalo su najčešće nategnute statističke apstrakcije) posmatra kao konkurencija između firmi u istoj grani ili između firmi koje proizvode supstitute. Na primer, konkurenti Pioniru u Srbiji su Bambi-Banat, Paraćinka, Simka, Štark, Ravanica, kada je reč o domaćim igračima, a u srpskoj ligi igraju i domaće ispostave stranih konditora. Dalji krug su supstituti, na primer proizvođači sladoleda, voćnih jogurta ili štagod neko koristio umesto čokolade ili keksa kada ima potrebu za slatkišima. Međutim, ovo gledište navodi na pogrešne zaključke, posebno one koji sebe doživljavaju kao velike inovatore ili majstore diferencijacije. Nije konkurencija samo ona koja proizvodi iste ili slične proizvode. Potrošač jednostavno ima određen nivo dohotka i on ga može potrošiti na različite načine. Činjenica da je u nekoj grani mala konkurencija ili da je u lokalu uopšte nema, uopšte ne znači da će neko dobro da zaradi. Ja kao potrošač pravim izbor da li ću izabrati da za diskrecioni deo svoje zarade idem u bioskop ili da jedem nekog skupljeg stanovnika morskih dubina. Ili da li ću da se vozim taksijem ili ću da upišem početni kurs francuskoj jezika? Izbor je ponekad između odlaska na skijanje i kupovine skupih cipela, na primer.
Ko ovo ne shvata obično pukne dosta para kada krene u sopstveni biznis.
