Tyleru treba izgovor

Teorija igara kaže da lepe žene uglavnom završe sa ispod prosečnim muškarcima (izgled, prihod) jer im manje atraktivne a odlučnije suparnice uzimaju bolje primerke. Atraktivne žene, svesne svoga izgleda, smatraju da nije potrebno da se previše trude, što koristi konkurencija koja kupi najbolje primerke. Tyler Cowen se ne slaže, i misli da atraktivne žene više cene prednosti vanbračnog života.

Brus Li ili Čak Noris?

Čak Noris konačno sada odgovara na pitanje ko je jači. I pristojno kaže da je on, jer on je bio pravi profesionalni šampion sveta, mnogostruki i do kraja neporaženi, dok se Brus Li nikad nije ni takmičio profesionalno.

Neki komentatori onda odgovaraju da je Li bio majstor kung-fua što je stvarna i ozbiljna borba, dok je Noris bio svetski šampion u strogo regulisanom sportskom karateu.

Entri Brusa Lija na Wikipediji je impresivan. Kad pogledam to, uz ove opaske komentatora, glasam za Brusa.

Ideološko pregrupisavanje

Da li smo svedoci ideološkog pregrupisavanja na srpskoj političkoj sceni?

LDP je upravo usvojio najliberalniji ekonomski program koji je jedna naša stranka ikada imala. Znamo da neke struje u LDP-a naginju antiglobalnoj levici, pričali smo i o tome da prava ideologija ove stranke nije klasični liberalizam nego radije prozapadni modernizam, ali sa usvajanjem i zvaničnim predstavljanjem ovakvog ekonomskog programa dosta toga se menja. Jer ako se ovaj program shvati ozbiljno, u budžetu neće biti para za agencije za mlade, za naučnike i za pozorište. U jednom smislu, ovaj program je i antievropski. Možda je do sada LDP, osim prihvatanja modernih zapadnih vrednosti ustvari lutao u traženju pravog opredeljenja, ali usvajanjem ovakvog programa stavio tačku na to i zaokružio svoju ideologiju. Nadamo se da će potrajati.

Istovremeno, postepeno se odvijao jedan drugi proces na „patriotskom“ delu političke scene. Za one koje smo znali kao legalisti, nacionalisti ili konzervativci, polako se ustalio naziv „narodnjaci“. Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih bili smo svedoci uspešnog presvlačenja komunista u nacionaliste, čime je zapravo još jednom pokazano da se kolektivističke ideologije lako trasnformišu jedna u drugu. SPS je tako postao nacionalno socijalistička stranka, a Radikali više nacionalno manje socijalistička, ali uglavnom to isto (bez namere da podsećam na Hitlera, spoj nacionalizma i socijalizma jeste ideologija ovih stranaka). DSS se što kroz koaliciju sa NS-om, što kao negativna reakcija na proglašenje nezavisnosti Kosova i ulogu koju je EU odigrala u tome, postepeno priklonio ovoj struji. Važnije od toga, sve je jasnije da se više ne radi samo o praktičnim razlozima, nego da je u pitanju i ideološka naklonost po obe dimenzije – i nacionalizmu i socijalizmu. Da, DSS ima i tržišnu struju (Parivodić, Bubalo), ali ona je u poslednjih pola godine potisnuta pričom o Kosovu i kritikama na račun EU i SAD. A u međuvremenu Antonić i Vukadinović kritikuju neoliberalizam, a NSPM redovno prenosi Katića i slične demagoge. U grupi sa radikalima, čiji ekonomski program znamo, politička i intelektualna struja za koju smo uvek znali da je nacionalistička, sada je sve otvorenije i socijalistička.

Šta smo dobili? To se više ne može nazvati levicom i desnicom. Ako uzmemo da će ovo tržišno opredeljenje LDP-a ostati za stalno i ako DS-u damo kredit i stavimo ga na liberalnu stranu, danas imamo podelu Srbije na liberalnu i na nacionalno socijalističku opciju. Koliko je meni poznato to je jedistven slučaj u demokratskoj politici. Konzervativne partije su najčešće protržišne, dok su socijalno liberalne partije obično sklone intervencionizmu u ekonomiji. Ta tradicionalna podela je inače nesrećno napravljena jer klasični liberali nikad nisu imali svoje mesto, tako da ovaj razvoj događaja može samo da obraduje. Ako se podela učvrsti, Srbija će od sada imati Slobodnjake i Narodnjake.

Zdravstvo i negativna selekcija

David Friedman ima dobar tekst o negativnoj selekciji o zdravstvu i o tome kako izgleda da Obamin savetnik Goolsbee nije sve to najbolje shvatio. Goolsbee, naime, objašnjava da su, pošto u zdravstu postoji negativna selekcija (o samom konceptu negativne selekcije, ovaj tekst je verovatno nešto najbolje što sam čitao), zato u Americi relativno česti slučajevi da je bolesnim ljudima uskraćeno zdravstveno osiguranje.

Fridman objašnjava zašto je to netačno. Naime, negativna selekcija (adverse selection) proizlazi iz toga što osiguranik više zna o svom zdravstvenom stanju nego osiguravajuća kuća. Ako osiguravajuća kuća naplaćuje, recimo, 5000 dolara za godišnje zdravstveno osiguranje, taj iznos će platiti samo oni koji procenjuju da je njihovo zdravlje relativno loše, odnosno ako procenjuju da će godišnji troškovi lečenja biti viši od toga. Svi koji procenjuju da su zdravi i da će troškovi njihovog lečenja biti niži od 5000 dolara, neće ga ni platiti. Znači, ako je osnovni problem zdravstvenog sistema negativna selekcija, njen indikator nije to što su bolesni neosigurani. Pravi indikator bi bio da su zdravi neosigurani.

Čega je onda indikator to da osiguravajuće kuće ponekad odbijaju da osiguraju bolesne ljude? Pa, to je indikator kontrole cena. Kada bi osiguravajuće kuće mogle da naplaćuju različite cene u zavisnosti od trenutnog zdravstvenog stanja osiguranika, problem neosiguranosti ne bi ni postojao. Rizičniji bi plaćali više (jer se očekuje da će njihovo lečenje više i da košta), a manje rizični bi plaćali manje. Kada bi cene bile potpuno slobodne, različiti ljudi bi plaćali različite premije, ali bi svi koji to žele bili osigurani. Upravo želja da se smanji cena koju treba da plate bolesni i rizični ljudi je dovela do toga da osiguravajuće kuće njih ne žele da osiguraju. Problem nije u negativnoj selekciji, nego u kontrolisanim cenama.

Najbesmislenije ministarstvo

Sinoć sam pričao sa prijateljem o najbesmislenijim ministarstvima u Vladi Srbije. Najviše smo pričali o Ministarstvu dijaspore jer nam je polje njihovog rada bilo najmanje poznato. Šta to oni rade što Ministarstvo spoljnih poslova ne može? Danas sam malo razgledao njihov sajt i shvatio da se ministarstvo dosta bavi službenim posetama kao i reagovanjima. Takođe, bave se edukacijom, na Egzitu su delili promotivni materijal o budućim planovima ministarstva, a otvorili su i ministarstvo u Second life-u. Šalju pozorišne trupe u Kanadu, sufinansiraju škole srpskog jezika a vode i letnju baštu u Beogradu za dijasporu u prolazu. Valjda ne traže pasoš na ulazu. Voleli bi da se bave i organizacijom izbora ali im ne daje RIK. Sve u svemu gomila ničega.

Šlag je naravno finansiranje projekata za unapređivanje saradnje između dijaspore i Srbije. Podeljeno je oko sto projekata ukupne vrednosti oko 650.000 evra. Tako poreski obveznici iz Srbije između ostalog plaćaju 30.000 evra za pravoslavni koledž sv. Sava u Australiji, hor za decu u Grčkoj (3.000), kupovinu nošnji folklornoj trupi u Rumuniji (4.000), otvaranje srpske kulturne bašte u Rokfeler parku u Americi (10.000), ekološki kamp zelena bajka u organizaciji Anđelke Mihajlov, mislim službenika vlade (12.000) i snimanje dokumentarca (25.000). Kurir tvrdi da je ovaj poslednji projekat dobio ministarkin dečko. Bez obzira da li je ovo poslednje tačno ili ne, Ministarstvo dijaspore treba da bude prvo na listi za ukidanje, a u istom paketu mogu da idu i sport, religija i životna sredina.

Još šest meseci fore

Na sajmu zapošljavanja Dinkić je rekao da bi svi koji zaposle 500 ljudi mlađih od 30 godina trebalo da budu oslobođeni poreza na dobit. Nemam ništa protiv, svako smanjenje poreza je dobro, ali onda mi deluje logično da bi trebalo potpuno ukinuti porez na dobit da bi što više ljudi dobilo posao. U svakom slučaju ovo je bolje od aktivnih mera zapošljavanja gde vlada subvencioniše preduzeća koja zapošljavaju nove radnike, kao što je planirano.