Jedna od najčudnijih karakteristika srpske političke scene je da veliki broj onih koji sebe nazivaju liberalima korene traže u liku i delu Titovih "disidenata", bez problema ističu da je Titov režim bio progresivan i rado se sećaju "lepih" vremena. U poslednje vreme rasprava o liku i delu "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" se iznova razbuktala, a među njegovim braniocima su istaknuti "evropejci", "liberali" i različiti "progresivci". Moje mišljenje je da je ovo velika šteta, jer je traženje korena liberalizma u jednom zločinačkom režimu najbolji put u diskreditaciju liberalizma, barem zbog pet stvari.
Prvo, Brozov pokret je došao na vlast nakon okupacije Srbije od strane SSSR. Svakome ko se iole oseća demokratom i građaninom neke zemlje dolazak na vlast iz šume uz pomoć okupatora je stvar koja izaziva gađenje.
Drugo, i pre dolaska na vlast partizanski pokret je izvršio više masovnih zločina tamo gde je imao prilike da pokaže kako bi komunizam izgledao u praksi, od Užičke Republike, preko levih skretanja, pa do prilježnog žrtvovanja građana Srbije u ime komunističkih sabotaža i diverzija minornih efekata.
Treće, po dolasku na vlast partizani su u crno zavili veliki broj gradova u Srbiji, pobili i/ili proterali cvet inteligencije i elite u Srbiji i unišili sve što je imalo veze sa pokretačkom snagom svakog društva - privatnim preduzetništvom.
Četvrto, dolazak na vlast praćen je temeljnom pljačkom privatne imovine, gde je ista imovina dobrim delom podeljena između bandita sa nadužim stažom.
Peto, ukinute su temeljne ljudske slobode, kao što je pravo na pravično suđenje, sloboda govora, ispovedanje vere...
Spisak je naravno mnogo duži i svakom ko deli vrednosti tržišnih demokratija teško je pronaći izvore inspiracije za bilo šta progresivno, a još manje liberalno u partizanskom pokretu i Titovom režimu. Pitanje koje se postavlja je otkuda ova perverzna naklonost prema titotizmu. Postoji nekoliko razloga:
Prvo, biti veliki ili malo manji disident u Titovo vreme značilo je mogućnost da se lepo i ugodno živi bez ikakve odgovornosti. U današnje vreme odgovornost za sopstvene postupke ipak postoji, a novac se ne dobija isključivo iz budžeta.
Drugo, veliki broj ovakvih "liberala" i branilaca ljudskih para su svoje detinjstvo i dobar deo života proveli živeći u tuđim kućama i jedući iz tuđih kašika i viljuški. Niko nije odgovoran zbog postupaka svojih roditelja, ali je u najmanju ruku nepristojno opravdavati i braniti takve postupke.
Treće, čak i ovakvo slabašno tržište koje funkcioniše bez velikog dela institucija koje su normalne u tržišnim privredama svelo je sredstva namenjena različitim intelektulacima, umetnicima, sportistima, društvenim kritičarima i drugim grupama poznatim po rent-seekingu na nivo koji je prilično blizak nivou tražnje za njihovim uslugama. Socijalizam je bio velikodušniji prema njihovom angažmanu, pa otuda žal za lakim životom.
Četvrto, zarekao bih se da mnogi glasnogovornici demokratije ne žele da se dosijei u Srbiji ikada otvore za javnost.
Moje mišljenje je da jedan održivi liberalni pokret u Srbiji ne može da koketira sa "vrednostima" Brozovog režima jer tamo nema ičega što je blisko liberalnim vrednostima. Moje mišljenje je i da istorija Srbije ima primera ljudi koji su zastupali liberalne ili pretežno liberalne ideje u srpskoj istoriji 20. veka i da su nepravedno satanizovani i skrajnuti iz zvanične istorije. Bez traženja istinskih temelja liberalizma na tlu Srbije, liberalne partije u Srbiji će biti lažne ili će liberalizam izgledati kao još jedna od ideja koja se pokušava nasilno nakalemiti u Srbiji.
