Upravo održani prvi krug izbora u Francuskoj, za promenu, nije doneo nikakva velika iznenađenja. U skladu sa predviđanjima, Emanual Macron je dobio najviše glasova (oko 24%) i on i Marine Le Pen (sa oko 22%) idu u drugi krug, gde je po svim sondažama Macron prohibitivni favorit za pobedu: njegova prednost u direktnom sučeljavanju je u proseku oko 26 procentnih poena (63/37).
Iako su mnogi novinari i ostali posmatrači podizali (i još podižu) veliku gužvu oko mogućnosti da Le Pen postane predsednik Francuske, to je od samog početka bilo zapravo malo verovatno. Postojala su četiri ozbiljna kandidata u prvom krugu: Macron, Le Pen, Fillon i Melenchon. Sondaže javnog mnenja su od početka pokazivale da Le Pen nema nikakve šanse ni protiv jednog od preostale trojice u drugom krugu. Jedina stvarna opasnost izbora je bila da Melenchon prođe u drugi krug, što bi značilo da će Francuska po prvi put u svojoj istoriji da dobije komunistu za predsednika. Pošto se to nije desilo, ovi izbori najverovatnije neće doneti nikakvu katastrofu.
Ko su, ukratko, na ideološkoj ravni kandidati u Francuskoj, šta se dobilo a šta izgubilo ovakvim rezultatom? Emmanuela Macrona je najbolje opisati kao centrističkog liberala tipa Clinton ili Bler, 2.0. Zagovornik EU i NATOa, kako ekonomske tako i kulturne globalizacije, on isto tako podržava bliske odnose sa Amerikom i skepticizam prema Putinu i njegovim imperijalnim ambicijama u Istočnoj Evropi (antipatija je obostrana, jer ruske obaveštajne službe neprekidno targetiraju Macrona pokušajima hakovanja i medijskom propagandom). U ekonomskoj politici, Macron je, rekao bih, čak i bolji od Blera i Clintona jer se, za razliku od njih, zalaže za smanjenje poreza i državne potrošnje, otpuštanje 120 000 radnika državne uprave, produženje radne nedelje itd. Mnogo je odlučniji od njih u zalaganju za deregulaciju i prihvatanju istine da je sa velikom državom završeno. Njegova glavna poruka je bila da želi da napravi od Pariza svetski finansijski centar, i da preotme tu ulogu od Londona. Macron je socijalno liberalan, zalaže se za povećanu imigraciju, gej brakove i slično. Retka i neuobičajena kombinacija socijalnog i ekonomskog liberalizma.
Drugi normalan, pro-tržišni kandidat bio je Francois Fillon. Ako je Macron Blair 2.0, Fillon je "apgrejdovana", poboljšana verzija De Gola. "Poboljšana" stoga što je Fillon raskrstio sa ekonomskim etatizmom starih degolista, uključujući i Širaka i Sarkozija: njegov politički uzor je Margeret Thatcher a izborni program mu je bio nešto apsolutno najradikalnije u tržišnom smeru što je Francuska ikad videla do sada: obećanje otpuštanja pola miliona zaposlenih u javnom sektoru (!), radikalno kresanje državne potrošnje i poreza, uključujući eliminaciju budžetskog deficita, produženje radne nedelje, povećanje praga za penzionisanje na 65 godina, radikalno smanjenje moći sindikata itd. Ipak, Fillon nije tačerista u spoljnoj politici: iako podržava NATO i EU, on je tipični izadanak degolističke škole sa njenim idejama o francuskoj posebnoj spoljnoj politici, u otklonu od američke. On gleda mnogo pozitivnije na saradnju sa Putinom nego Macron i vrlo je oštar kritičar islamskog radikalizma kao i velike imigracije iz islamskih zemalja. Napisao je vrlo dobru knjigu o ideologiji Muslimanske braće kao modernog totalitarnog pokreta.
Odmah posle objavljivanja rezultata, Fillon je kao dobar patriota pozvao svoje pristalice da glasaju za Macrona, a protiv "ekstremističkog kandidata" Le Penove, obećavši da on neće sedeti skršetnih ruku dok takava osoba ima šansu da postane predsednik Francuske. Idealan drugi krug je bio Fillon vs Macron, ali pošto su birači izabrali drukčije, Macron je jedina preostala opcija za liberale.
Druga dva kandidata su bili anti-sistemski, totalitarni političari. Le Penova je neznatno umivenija verzija svog oca: sve isto, minus antisemitizam. Ekonomski: kontrola, protekcionizam, ukidanje evra i vraćanje franka da bi se kroz masivnu devalvaciju valute domaća privreda učinila "konkurentnijom", povećanje države blagostanja, ali samo za "nas Francuze", porezi na firme koje zapošljavaju strance itd. U spoljnoj politici - napušanje NATO i EU i bratstvo i jedinstvo sa Putinom. Lepenova je zapravo Putinov otvoreni petokolonaš: već nekoliko puta je dobijala zajmove od ruskih banaka povezanih s Kremljem koje njenu stranku finansijski održavaju u životu, a osim finansijske ima i neskrivenu podršku ruske propagande, uključujući RT i Sputnik, ali i fake news i trolove na internetu, kao i targetiranje protivnika hakovanjem (prevashodno Macrona). Tokom kampanje je putovala na noge šefu u Kremlj da traži dodatnu pomoć i obećava "kooperativnost" u ukidanju sankcija i radu na Putinovim interesima oko NATOa i EU. Interesantno je da gospođa Le Pen ima entuzijastičnu podršku i drugog člana sada već posvađanog i kompromitovanog "antiglobalističkog" dvojca Putin-Trump: američki predsednik ju je javno podržao dan uoči izbora kao osobu koja je "najbolja za Francusku, s obzirom šta se tamo dešava".
Četvrti kandidat, Melanchon je komunista starog kova: iako je počeo karijeru u Miteranovoj stranci, deklariše se kao "istorijski materijalista" (omiljena marksistička samodeskripcija), zalaže se za masovnu redistribuciju, konfiskovanje profita kad god je moguće, zapošljavanje 200 000 novih birokrata, nacionalno "ekonomsko planiranje" i sve ostale divote socijalizma, sa ljudskim licem, razume se. Kao i svi komunisti veruje da je NATO najveće zlo iz kog Francuska treba da iziđe i predlaže drastično menjanje EU ugovora da bi se Unija napravila socijalističkom.
Ovo vam govori da situacija ove godine nije drastično gora, ako uopšte, nego poslednjih deceniju i po. Komunisti i fašisti su tamo vrlo popularni već dugo vremena, i prolazak jednog od njih u drugi krug uopšte nije bez presedana (Mari Le Pen 2002). Branimir Štulić je rekao u jednoj pesmi da "ljudi vole katastrofe, to ih zbližava". Jedna od vrlo popularnih najnovijih katastrofa u koju svi "zdravomisleći" ljudi ili veruju ili bar preventivno šire paniku oko nje, je svetska pobeda fašizma, ili blaže ksenofobičnog nacionalizma, koja samo što nije. A počinje sa Evropom. U tom kontekstu, vrlo izgledan izbor Emanuela Macrona za predsednika Francuske je odličan podsetnik da se svetsko-istorijske katastrofe ne dešavaju baš svaki dan, a i ako se dese, vrlo je mala verovatnoća da će zapadni novinari i komentatori biti ta grupa koja će da ih predvidi, posebno ne unapred :). Još i pre francuskih izbora, mračna predviđanja nacionalističkog talasa u Evropi su se pokazala groteskno prenaduvanim: fašistički kandidat u Austriji je poražen, suprotno ispitivanjima javnog mnenja, a popularni fašistički političar u Holandiji je prošao mnogo lošije nego što se očekivalo na parlamentarnim izborima. Sada fašistički kandidat u Francuskoj prolazi u drugi krug, ali sa minimalnim šansama za pobedu, otprilike kao njen tata pre 15 godina.
No, iako prenaduvena, ima nešto u teoriji da je došlo do značajne promene u političkom životu zapadnih zemalja - i ključna reč ovde je "populizam" ili "antiestablišment politika". Poslednjih godina svedočimo velikom uspehu raznih ljudi u politici koji su novajlije na javnoj sceni, koji kritikuju tradicionalni politički establišment i pozicioniraju se kao autsajderi i remetioci ušančene političke korupcije. Ali, problem sa tim je što ova populistička ideologija nije homogen fenomen, što ima više različitih formi koje mogu često biti u direktnom sukobu. Naprimer, Le Pen je bez sumnje populistički kandidat, ali je isto tako i Macron. On se nikad nije kandidovao ni za kakvu političku funkciju i njegova atraktivnost za birače se velikim delom sastoji upravo u tome što je autsajder. I on i Le Penova jednako napadaju establišment i predstavljaju se kao autentični populistički glasovi malog čoveka koji hoće da prodrmaju okoštali i korumpirani establišment. Samo što Macron misli da to znači blerovski socijalni liberalizam, a Le Penova da to znači - putinistički autoritarizam i nacional-socijalizam. Ko je od njih dvoje "autentični populista"? U Americi je stvar bila još drastičnija: tamo ste imali tri vrste populizma u preliminarnim stranačkim izborima za predsednika prošle godine: Berni Sanders sa njegovom kripto-komunističkom ideologijom pljačke bogataša, Trump sa svojim autokratskim putinizmom u pokušaju i Ted Cruz, možda najjasniji anti-establišment kandidat, sa klasičnim Goldwater-Reagan konzervativizmom-libertarijanizmom. Ko među njima je bio autentični populista i zašto? Podsetiću vas da je Trump pobedio samo zahvaljujući tome što republikanski establišment nije hteo da stane iza Cruza i prihvatio je nevoljno Trumpa kao "manje zlo", tj kandidata koji će biti manja pretnja po politički status kvo.
Ili uzmite Nemačku. Tamo imate jednu fašističku stranku AfD koju mudri analitičari opisuju kao oličenje anti-establišment politike, ali čija popularnost dramatično pada poslednjih nekoliko meseci. Razlog: brzi uspon novog, levičarskog populiste Schultza na čelu socijaldemokratske partije. Koji je jednako kao i oni percipiran kao "autsajder" i "novo lice", iako je proveo godine u Evropskom parlamentu. No, taj populista je u ideološkom smislu najkonvencionalniji i politički najkorektniji nemački levičar koji se da zamisliti: država blagostanja i naglasak na "socijalnoj pravdi", plus imigracija i tolerancija stranaca, plus odbacivanje protekcionizma, plus naglašena pro-EU i pro-NATO politika. Tako Macron "populista" kritikuje francuske socijaliste zbog odsustva tržišnih reformi a la Blair i Clinton, dok Schultz "populista" kritikuje svog prethodnika na čelu SPD, Šredera, što je preterao sa tim reformama!
Stoga mislim da ne postoji nikakvo tvrdo ideološko jezgro populističke politike koje bi moglo da obuhvati sve ove disparatne političke opcije i pokrete. U celom zapadnom svetu, "populizam" je samo oblanda koju uzimaju najrazličitije političke opcije, od komunista i fašista, do svega između. Teorija o nekom povlašćenom odnosu između populizma na jednoj i "nacionalističke" ili "fašističke desnice na drugoj, je čist mit. I sledstvena, popularna teorija o skoroj fašističkoj apokalipsi je jednako mit.
Iako su mnogi novinari i ostali posmatrači podizali (i još podižu) veliku gužvu oko mogućnosti da Le Pen postane predsednik Francuske, to je od samog početka bilo zapravo malo verovatno. Postojala su četiri ozbiljna kandidata u prvom krugu: Macron, Le Pen, Fillon i Melenchon. Sondaže javnog mnenja su od početka pokazivale da Le Pen nema nikakve šanse ni protiv jednog od preostale trojice u drugom krugu. Jedina stvarna opasnost izbora je bila da Melenchon prođe u drugi krug, što bi značilo da će Francuska po prvi put u svojoj istoriji da dobije komunistu za predsednika. Pošto se to nije desilo, ovi izbori najverovatnije neće doneti nikakvu katastrofu.
Ko su, ukratko, na ideološkoj ravni kandidati u Francuskoj, šta se dobilo a šta izgubilo ovakvim rezultatom? Emmanuela Macrona je najbolje opisati kao centrističkog liberala tipa Clinton ili Bler, 2.0. Zagovornik EU i NATOa, kako ekonomske tako i kulturne globalizacije, on isto tako podržava bliske odnose sa Amerikom i skepticizam prema Putinu i njegovim imperijalnim ambicijama u Istočnoj Evropi (antipatija je obostrana, jer ruske obaveštajne službe neprekidno targetiraju Macrona pokušajima hakovanja i medijskom propagandom). U ekonomskoj politici, Macron je, rekao bih, čak i bolji od Blera i Clintona jer se, za razliku od njih, zalaže za smanjenje poreza i državne potrošnje, otpuštanje 120 000 radnika državne uprave, produženje radne nedelje itd. Mnogo je odlučniji od njih u zalaganju za deregulaciju i prihvatanju istine da je sa velikom državom završeno. Njegova glavna poruka je bila da želi da napravi od Pariza svetski finansijski centar, i da preotme tu ulogu od Londona. Macron je socijalno liberalan, zalaže se za povećanu imigraciju, gej brakove i slično. Retka i neuobičajena kombinacija socijalnog i ekonomskog liberalizma.
Drugi normalan, pro-tržišni kandidat bio je Francois Fillon. Ako je Macron Blair 2.0, Fillon je "apgrejdovana", poboljšana verzija De Gola. "Poboljšana" stoga što je Fillon raskrstio sa ekonomskim etatizmom starih degolista, uključujući i Širaka i Sarkozija: njegov politički uzor je Margeret Thatcher a izborni program mu je bio nešto apsolutno najradikalnije u tržišnom smeru što je Francuska ikad videla do sada: obećanje otpuštanja pola miliona zaposlenih u javnom sektoru (!), radikalno kresanje državne potrošnje i poreza, uključujući eliminaciju budžetskog deficita, produženje radne nedelje, povećanje praga za penzionisanje na 65 godina, radikalno smanjenje moći sindikata itd. Ipak, Fillon nije tačerista u spoljnoj politici: iako podržava NATO i EU, on je tipični izadanak degolističke škole sa njenim idejama o francuskoj posebnoj spoljnoj politici, u otklonu od američke. On gleda mnogo pozitivnije na saradnju sa Putinom nego Macron i vrlo je oštar kritičar islamskog radikalizma kao i velike imigracije iz islamskih zemalja. Napisao je vrlo dobru knjigu o ideologiji Muslimanske braće kao modernog totalitarnog pokreta.
Odmah posle objavljivanja rezultata, Fillon je kao dobar patriota pozvao svoje pristalice da glasaju za Macrona, a protiv "ekstremističkog kandidata" Le Penove, obećavši da on neće sedeti skršetnih ruku dok takava osoba ima šansu da postane predsednik Francuske. Idealan drugi krug je bio Fillon vs Macron, ali pošto su birači izabrali drukčije, Macron je jedina preostala opcija za liberale.
Druga dva kandidata su bili anti-sistemski, totalitarni političari. Le Penova je neznatno umivenija verzija svog oca: sve isto, minus antisemitizam. Ekonomski: kontrola, protekcionizam, ukidanje evra i vraćanje franka da bi se kroz masivnu devalvaciju valute domaća privreda učinila "konkurentnijom", povećanje države blagostanja, ali samo za "nas Francuze", porezi na firme koje zapošljavaju strance itd. U spoljnoj politici - napušanje NATO i EU i bratstvo i jedinstvo sa Putinom. Lepenova je zapravo Putinov otvoreni petokolonaš: već nekoliko puta je dobijala zajmove od ruskih banaka povezanih s Kremljem koje njenu stranku finansijski održavaju u životu, a osim finansijske ima i neskrivenu podršku ruske propagande, uključujući RT i Sputnik, ali i fake news i trolove na internetu, kao i targetiranje protivnika hakovanjem (prevashodno Macrona). Tokom kampanje je putovala na noge šefu u Kremlj da traži dodatnu pomoć i obećava "kooperativnost" u ukidanju sankcija i radu na Putinovim interesima oko NATOa i EU. Interesantno je da gospođa Le Pen ima entuzijastičnu podršku i drugog člana sada već posvađanog i kompromitovanog "antiglobalističkog" dvojca Putin-Trump: američki predsednik ju je javno podržao dan uoči izbora kao osobu koja je "najbolja za Francusku, s obzirom šta se tamo dešava".
Četvrti kandidat, Melanchon je komunista starog kova: iako je počeo karijeru u Miteranovoj stranci, deklariše se kao "istorijski materijalista" (omiljena marksistička samodeskripcija), zalaže se za masovnu redistribuciju, konfiskovanje profita kad god je moguće, zapošljavanje 200 000 novih birokrata, nacionalno "ekonomsko planiranje" i sve ostale divote socijalizma, sa ljudskim licem, razume se. Kao i svi komunisti veruje da je NATO najveće zlo iz kog Francuska treba da iziđe i predlaže drastično menjanje EU ugovora da bi se Unija napravila socijalističkom.
Ovo vam govori da situacija ove godine nije drastično gora, ako uopšte, nego poslednjih deceniju i po. Komunisti i fašisti su tamo vrlo popularni već dugo vremena, i prolazak jednog od njih u drugi krug uopšte nije bez presedana (Mari Le Pen 2002). Branimir Štulić je rekao u jednoj pesmi da "ljudi vole katastrofe, to ih zbližava". Jedna od vrlo popularnih najnovijih katastrofa u koju svi "zdravomisleći" ljudi ili veruju ili bar preventivno šire paniku oko nje, je svetska pobeda fašizma, ili blaže ksenofobičnog nacionalizma, koja samo što nije. A počinje sa Evropom. U tom kontekstu, vrlo izgledan izbor Emanuela Macrona za predsednika Francuske je odličan podsetnik da se svetsko-istorijske katastrofe ne dešavaju baš svaki dan, a i ako se dese, vrlo je mala verovatnoća da će zapadni novinari i komentatori biti ta grupa koja će da ih predvidi, posebno ne unapred :). Još i pre francuskih izbora, mračna predviđanja nacionalističkog talasa u Evropi su se pokazala groteskno prenaduvanim: fašistički kandidat u Austriji je poražen, suprotno ispitivanjima javnog mnenja, a popularni fašistički političar u Holandiji je prošao mnogo lošije nego što se očekivalo na parlamentarnim izborima. Sada fašistički kandidat u Francuskoj prolazi u drugi krug, ali sa minimalnim šansama za pobedu, otprilike kao njen tata pre 15 godina.
No, iako prenaduvena, ima nešto u teoriji da je došlo do značajne promene u političkom životu zapadnih zemalja - i ključna reč ovde je "populizam" ili "antiestablišment politika". Poslednjih godina svedočimo velikom uspehu raznih ljudi u politici koji su novajlije na javnoj sceni, koji kritikuju tradicionalni politički establišment i pozicioniraju se kao autsajderi i remetioci ušančene političke korupcije. Ali, problem sa tim je što ova populistička ideologija nije homogen fenomen, što ima više različitih formi koje mogu često biti u direktnom sukobu. Naprimer, Le Pen je bez sumnje populistički kandidat, ali je isto tako i Macron. On se nikad nije kandidovao ni za kakvu političku funkciju i njegova atraktivnost za birače se velikim delom sastoji upravo u tome što je autsajder. I on i Le Penova jednako napadaju establišment i predstavljaju se kao autentični populistički glasovi malog čoveka koji hoće da prodrmaju okoštali i korumpirani establišment. Samo što Macron misli da to znači blerovski socijalni liberalizam, a Le Penova da to znači - putinistički autoritarizam i nacional-socijalizam. Ko je od njih dvoje "autentični populista"? U Americi je stvar bila još drastičnija: tamo ste imali tri vrste populizma u preliminarnim stranačkim izborima za predsednika prošle godine: Berni Sanders sa njegovom kripto-komunističkom ideologijom pljačke bogataša, Trump sa svojim autokratskim putinizmom u pokušaju i Ted Cruz, možda najjasniji anti-establišment kandidat, sa klasičnim Goldwater-Reagan konzervativizmom-libertarijanizmom. Ko među njima je bio autentični populista i zašto? Podsetiću vas da je Trump pobedio samo zahvaljujući tome što republikanski establišment nije hteo da stane iza Cruza i prihvatio je nevoljno Trumpa kao "manje zlo", tj kandidata koji će biti manja pretnja po politički status kvo.
Ili uzmite Nemačku. Tamo imate jednu fašističku stranku AfD koju mudri analitičari opisuju kao oličenje anti-establišment politike, ali čija popularnost dramatično pada poslednjih nekoliko meseci. Razlog: brzi uspon novog, levičarskog populiste Schultza na čelu socijaldemokratske partije. Koji je jednako kao i oni percipiran kao "autsajder" i "novo lice", iako je proveo godine u Evropskom parlamentu. No, taj populista je u ideološkom smislu najkonvencionalniji i politički najkorektniji nemački levičar koji se da zamisliti: država blagostanja i naglasak na "socijalnoj pravdi", plus imigracija i tolerancija stranaca, plus odbacivanje protekcionizma, plus naglašena pro-EU i pro-NATO politika. Tako Macron "populista" kritikuje francuske socijaliste zbog odsustva tržišnih reformi a la Blair i Clinton, dok Schultz "populista" kritikuje svog prethodnika na čelu SPD, Šredera, što je preterao sa tim reformama!
Stoga mislim da ne postoji nikakvo tvrdo ideološko jezgro populističke politike koje bi moglo da obuhvati sve ove disparatne političke opcije i pokrete. U celom zapadnom svetu, "populizam" je samo oblanda koju uzimaju najrazličitije političke opcije, od komunista i fašista, do svega između. Teorija o nekom povlašćenom odnosu između populizma na jednoj i "nacionalističke" ili "fašističke desnice na drugoj, je čist mit. I sledstvena, popularna teorija o skoroj fašističkoj apokalipsi je jednako mit.
