Ovo je odličan post na Marginal Revolution: deset najvećih grešaka koje su napravili poznati ekonomisti.
Moja lista nekoliko najvećih je ovakva (prve dve navodi i MR ili komentatori tamo, ostatak ne). Na prvom mestu je Filipsova kriva, koja se inače kad sam ja bio na Ekonomskom fakultetu još uvek predavala kao da je čista istina, a ustvari je školski primer pogrešnog zaključka izvučenog iz pogrešne metodologije. Filips je izmerio istorijske stope inflacije i nezaposlenosti, video da postoji obrnuta korelacija i zaključio da postoji nagodba ili trade-off među njima -- ako povećate jedno, smanjićete drugo. Potpuno pogrešno, ali teorija je dobila veliki broj sledbenika i na kraju je trebalo Friedman i Phelps da je opovrgnu. Inflacijom naravno možete privremeno podstaći aktivnost i zaposlenost, ali se to brzo vrati kao bumberang, veštački smanjena nezaposlenost opet poraste a plus vam ostane i inflacija. Zemlje zapada su jedno vreme nezaposlenost lečile inflacijom i sve što su dobili je naravno i jedno i drugo. Čak je i shvatljivo to što su mnogi kejnzijanski ekonomisti mislili da to može tako, ali neoprostivo je da su tog zaključka došli gledajući istorijsku korelaciju, što znači negirajući upozorenje koje stoji u prvih deset strana bilo kakvog udžebinka osnovne statistike: korelacija ne znači uzročnost.
Drugi je Paul Samuelson koji je godinama, u raznim izdanjima svog udžbenika Ekonomija predviđao brže stope rasta SSSR od Zapada. Vrhunac je dostigao negde 1989. John Kenneth Galbraith spada u istu grupu jer je posetio SSSR krajem 1980-ih i izjavio da im odlično ide.
Moj treći kandidat je teorija uvozne supstitucije -- teorija da se treba zaštititi kvotama i carinama da bi se uvoz zamenio domaćom proizvodnjom istih proizvoda. Bilo je raznih protagonista ali je uglavnom treba svaliti na Raula Prebischa, argentinskog ekonomistu koji je dugo bio predsednik UNCTAD-a i preko UN-a ohrabrivao zemlje da je sprovode. Ta politika je celih tridesetak godina posle II sv. rata upropaštavala ekonomije zemalja u razvoju od Indije do Afrike i cele Južne Amerike koje su, umesto da se uključuju u svetsku trgovinu, svaka pravile svoju čeličanu i fabriku automobila.
Četvrti su Abba Lerner i Oskar Lange koji su 1930-ih matematički dokazali Misesu i Hayeku da socijalizam može da funkcioniše bolje od kapitalizma. Šta se posle desilo znamo. Ali sa Lernerom i Langeom na stub srama ide i onih 9 od 10 ekonomista koji su ih proglasili pobednicima u toj debati.
I peta je greška obraćanja pažnje na trgovinski bilans, mada za to ne postoji jasna teorija ili konkretni autor, krivci su svi od merkantilista do današnjih ekonomista koji makar i prećutno platnom bilansu iz nepoznatih razloga pridaju važnost. Od krivice su i izuzeti mnogi, na čelu sa Adamom Smithom koji je pisao na "nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa".
Ako krenemo dalje u istoriju zanimljivo je uočiti da je svaka velika pesimistična teorija bila potpuni promašaj. Uzmimo Malthusa i njegovo predviđanje o neodrživom rastu stanovništva. Onda Rikarda i gvozdeni zakon nadnica -- predviđanje da će plate uvek stagnirati da nivou pukog preživljavanja. Nije se desilo. Ili Marxa i njegov zakon opadajuće profitne stope tokom vremena. Još čekamo da počnu da opadaju.
To su najveće ekonomske zablude koje su nekada dominirale, a mnoge i dalje imaju nekakav uticaj. Ekonomisti naravno prave greške svaki dan, ali ovo sve su teorije koje su bile široko prihvaćene od strane drugih ekonomista ili su njihovi autori izrazito eminentni ili su imale veliki praktični uticaj na ekonomsku politiku raznih zemalja.
