Trenutno je popularna tema finansiranje političkih partija. Ivica Dačić najavljuje izmene zakona o finansiranju političkih partija, Transparency International podržava, Verica Barać tvrdi da su izveštaji koje partije podnose frizirani, Goran Knežević da DS prima anonimne donacije dok Čedomir Jovanović predlaže da ubuduće kampanje budu besplatne, zarad transparentnosti.
Trenutno Zakon o finansiranju politickih partija propisuje državno finansiranje stranaka i ograničava sredstva koja stranke mogu da prikupe od donatora na 100% sredstava koje daje država. Fizičko lice može da pokloni najviše do 10 prosečnih zarada dok pravno lice može da priloži maksimum 100 prosečnih zarada. Zarada od imovine kojom raspolaže stranka (npr. iznajmljivanje nekretnina) ne sme da pređe 20 procenata od ukupnih prihoda. Prihodi od članarine nisu ograničeni.
Moj predlog za izmenu zakona je:
Ukidanje državnog finansiranja političkih stranaka - Nema razloga da poreski obveznici finansiraju političare. Nije posao države da uzima novac od građana da bi ih davala političarima. Stranke mogu da se finansiraju iz donacija i članarina. Jedna od sporednih posledica državnog finansiranja je i proliferacija kandidata na izborima koji se kandiduju isključivo iz materijalnih razloga. Zastupnici državnog finansiranja bi rekli da bi bez državnog finansiranja političari bili podložni pritiscima tajkuna. Koliko je meni poznato, a što potvrđuje i Goran Knežević, oni i pored ovog zakona i dalje finansiraju stranke. Znači probali smo, ne ide. Usput, cifre nisu nimalo naivne. 0.15% republičkog budžeta (minus doprinosi i transferi) se meri desetinama miliona evra.
Ukidanje ograničenja privatnih donacija - zabranom trošenja sopstvenog novca država praktično sprečava slobodu govora. Možda je čak i neustavno. Zašto bi država zabranjivala nekom tamo Slaviši da širi socijalističke ideje? Koliko god novca želi da pokloni za promociju svojih stavova je isključivo njegova stvar. Ista stvar je i sa ograničavanjem prava raspolaganja imovinom. Ako neko želi da ostavi zadužbinu Beogradskom Univerzitetu, to se smatra vrhuncom altruizma. Ako neko želi da uradi isto sa političkim partijama onda je to praktično kriminal. Kritičari bi rekli da bi na taj način neke stranke imale očieglednu prednost ukoliko imaju bogate finansijere iza sebe. To nije tačno. Novac nije odlučujući faktor u politici. Zamislite situaciju da se Šeik Hassan kandiduje za predsednika Srbije i uloži milijardu dolara u kampanju. Kolike su mu šanse da pobedi? Verovatno nikakve. Kampanja ne odlučuje pobednika već može da pomogne sa par procenata glasova neodlučnih glasača.
Još nešto. Čedino zalaganje za besplatne kampanje, pretpostavljam da misli da mediji besplatno daju prostor, je krajnje neliberalno. On praktično traži od države da natera vlasnike medija da odustanu od svog prihoda zbog "opšteg dobra". Možda misli samo državnih medija, ali pošto država ne bi trebalo da poseduje medije to bi opet bio loš izgovor. Dosledni predstavnik liberalne opcije treba da se zalaže za ukidanje državnog finansiranja i ukidanje ograničenja privatnim donacijama.
