Zašto nema inflacije u SAD?

Još nešto o SAD. Kriza u Evropi je veća, ali u ekonomiji SAD se trenutno dešavaju zanimljivije stvari. U proteklih par godina, možda najzanimljivija je da i pored trostrukog povećanja monetarne baze u SAD nema inflacije i nema očekivanja inflacije. Nominalne kamatne stope su rekordno niske, a realne kamate na američke obveznice su negativne.

O čemu se radi? Prvo, povećanje monetarne baze nije isto što i monetarna ekspanzija ili rast novčane mase. Monetarnu bazu čine keš valuta i rezerve banaka kod centralne banke. Iz tih rezervi kod CB, banke onda daju kredite koji se multiplikuju kroz privredu i čine novčanu masu (M1, M2, itd). Inflacija zavisi od kretanja novčane mase, a ne od monetarne baze.

U SAD se prilikom takozvanih QE1 i QE2 dogodilo sledeće: Fed je kupio razne obveznice, privatne i državne i zauzvrat dao novac bankama. To je taj novoemitovani novac. Ali banke nikada taj novac nisu prosledile dalje -- one ga jednostavno čuvaju na svojim računima rezervi kod Feda. Tako je monetarna baza porasla trostruko, ali monetarni agregati, M1 i posebno M2 koji je najbolje korelisan sa inflacijom, nisu pratili taj rast. Inflacije nije bilo zato što šira novčana masa nije porasla, a novčana masa nije porasla zato što banke čuvaju novac kod Feda, a ne kreditiraju privredu.

Zašto banke ne daju, ili zašto privreda ne uzima kredite, može se nagađati. Klasični kejnzijanci su voleli da kažu da konja možete dovesti do vode ali ga ne možete naterati da pije. Ili da uporede monetarnu politiku sa kanapom -- novac možete povući iz privrede, ali ne možete ga ugurati u privredu. Pošto monetarna politika za njih ne radi, oni u takvoj situaciji predlažu fiskalnu ekspanziju da se podstakne tražnja. Otuda ideja fiskalnog stimulusa.

Monetaristi su na to odgovorili helikopter metaforom -- ako novac pustite iz helikoptera i tako duplirate novčanu masu, cene moraju porasti. Monetarna politika uvek ima načina da stvori inflaciju (i pre toga kratkoročno pokrene privredu, zbog čega se to i radi). Supply-sideri, Robert Higgs i neki austrijanci bi rekli da privreda ne uzima kredite zbog straha i neizvesnosti -- nije sve u makroekonomiji, biznis je jednostavno uplašen stalnim promenama okruženja, novim regulacijama i promenljivim očekivanjima.

Šta god da je razlog, takva je situacija sa monetarnom politikom i inflacijom sada. Još je čudnije što nema nikakvih očekivanja inflacije. Kad banke već imaju toliki novac, realno je očekivati da počnu da ga daju privredi. Držanjem kod Feda dobijaju zanemarljivu kamatu od 0.25%, dok bi kod privrede za nizak rizik dobile nekoliko procentnih poena više. Još kad je ekspanzija monetarne baze pre dve i po godine počela, mnogi ekonomisti su predviđali inflaciju, jer se očekivalo da će privreda ubrzo početi da pozajmljuje. Ali inflacije do danas nema i ako se pogledaju pokazatelji, nema ni očekivanja. Pošto su indikatori očekivane inflacije još dalje pali poslednjih nedelja, ove nedelje je Fed izdao saopštenje da će držati svoje kratkoročne kamatne stope na nuli do sredine 2013. godine. Ni to nije podstaklo očekivanja inflacije. Naprotiv, kamate na američke obveznice su posle toga još i pale. Tržišta kao da se više plaše deflacije i sporog rasta, nego inflacije. Tržišta očekuju ono što se već odavno dešava u Japanu -- stalnu deflaciju i pored pokušaja centralne banke da emituje novac.

Ako pogledamo rezultat monetarne politike do sada, u pravu su bili oni kao Krugman koji nisu predviđali inflaciju. Monetaristi kao Alan Meltzer su pogrešno predvideli stvari, da i ne govorim o nekim austrijancima po kojima je već odavno trebalo da dođe do hiperinflacije. Ali to ne znači da će ista struja i dalje biti u pravu. Kao što je Friedman govorio, kod monetarne politike postoji dug i varijabilni vremenski pomak. Monetarna ekspanzija mora stvoriti inflaciju, samo što mi uopšte ne znamo kada. Bernanke zna to vrlo dobro i kaže da će, ako se to dogodi, Fed na vreme smanjiti monetarnu bazu. Sudeći po tržišnom ponašanju, većina veruje da je to moguće.

O AAA rejtingu

Smanjenje rejtinga SAD od strane S&P zaslužuje neka objašnjenja.

To je veoma čudan potez kad se imaju u vidu prinosi na SAD obveznice. Ovi prinosi (koji su ustvari ravni kamati koju dobijate kada kupite obveznicu na sekundarnom tržištu) su istorijski niski. To znači da su SAD i dalje u stanju da se zadužuju po veoma niskim kamatama. Ako se gledaju kamate, tržišta i dalje smatraju vladu SAD najsigurnijim dužnikom na svetu i u tom smislu je odluka S&P veoma čudna. Kamate pokazuju da poverioci tretiraju SAD manje rizičnom od drugih zemalja koje imaju AAA status, kao i manje rizičnom nego gotovo ikada ranije u sopstvenoj istoriji (mada je ovo drugo relativno, jer sada drugi rizici u EU i svetu doprinose tražnji za SAD obveznicama i dalje guraju nadole njihove prinose).

Sa druge strane, postoji odlično objašnjenje zašto je S&P to uradio. S&P, za razliku ostalih rejting agencija, ne pokušava da sagleda posledice po poverioce, nego meri samu verovatnoću objavljivanja bankrota neke zemlje. Ako zemlja objavi bankrot poverioci dobiju povraćaj dela duga, ali pitanje je koliki je taj deo -- to može biti od nula do 100%, a u praksi uglavnom bude 60-70% sa izmenama ročnosti. Kod SAD, ulagači veruju da bi i u slučaju bankrota to verovatno bilo celih 100% i zato nisu uznemireni. Štaviše, ne očekuju ni da dolar izgubi na vrednosti. Ali S&P ne uzima u obzir ništa od toga, već meri verovatnoću same objave bankrota -- a to je već mnogo verovatnije i pre dve nedelje se umalo dogodilo. Pravo pitanje je onda zašto S&P nije još ranije smanjio rejting SAD, jer je tehnički bankrot bio još verovatniji pre mesec dana nego što je sada.

Otkud banci švajcarci

Pitanje je sledeće - ko zarađuje na jadnim građanima koji su kupili stanove sa kreditima indeksiranim u švajcarskim francima? Očigledno je, reći će neko (recimo, ovde Dijana Marković Bajalović) - banke. Stvarno deluje očigledno - ako građani više plaćaju, banke više dobijaju.

Ali, da li je baš to tako? Ukratko, nije.

Radi se o tome da je banka u suštini samo posrednik, ne plasira svoje pare, već tuđe. To što sada banka ima veće prilive po osnovu otplate kredita koji su indeksirani u švarcarcima, znači i da ima veće odlive po osnovu servisiranja obaveza prema svojim kreditorima (štedišama koji su štedeli u francima, odnosno drugim poveriocima koji su odobrili banci kredit u švajcarcima). Pravi dobitnici od apresijacije franka su oni koji su štedeli u francima, ili ih prosto "držali". Možda među njima ima i banaka, možda i nema.