Nuklearna renesansa

Posle predloga Bugarske da Srbija delimično učestvuje u izgradnji nuklearne elektrane Belane ponovo se pokreće rasprava o ulaganju u ovu vrstu energije.

Prednosti nuklearnih elektrana su što ne zagađuju okolinu (ukoliko se otpad pravilno odloži). Po pitanju mana spisak je poduži ali je verovatno najznačajnije da nuklearna energija izgleda nije isplatljiva, tvrdi Jerry Taylor iz Cato instituta. U Americi nuklearne elektrane dobijaju razne vrste poreskih olakšica koje predstaljaju subvenciju industriji, ubrzanu amortizaciju, državno garantovanje kredita, zaštitu od novčane odgovornosti za odlaganje nuklearnog otpada i naravno limit novčane odgovornosti na 10 milijardi dolara u slučaju nuklearne katastrofe. U Velikoj Britaniji limit je 140 miliona funti.

Sa svim ovim povlasticama trošak proizvedenog kilovata je 4.31 centi dok je taj trošak kod standardnih termoelektrana bez ikakvih povlastica svega 3.53 centa. S&P analitičar je izračunao da bi na slobodnom tržištu cena kilovata iz nove nuklearke koštala od 12 do 15 centi, ili četiri puta skuplje od struje dobijene od uglja. Čak i sa zelenim porezom, gde bi se termoelektrane dodatno oporezivale (pretpostavka $2 po toni ugljendioksida), nuklearne elektrane i dalje ne bi bile konkurentne.

Jerry Taylor tvrdi da nuklearke nigde u svetu nisu profitabilne. Nuklearne elektrane u Francuskoj, Rusiji, Kini i Indiji su u državnom vlasništvu i obično se dilema svodi na 1) prebacivanje troškova na potrošače umesto proizvođače energije ili 2) jeftinu konstrukciju uz nadanje najboljem.

Ja nemam ništa protiv da se nuklearna elektrana gradi u Srbiji privatnim sredstvima čak i uz neko ograničenje odgovornosti u slučaju katastrofe. Gradnja nuklearnih elektrana novcem poreskih obveznika nije samo nemoralni već moguće i neisplatljiv projekat. Investiranje u nuklearnu elektranu u Bugarskoj je u najmanju ruku glupo. Čak i da je u redu za državu da se bavi investicijama valjda bi bilo logično da potencijalne prihode uporedi sa alternativnim investicionim strategijama (kupovinom obveznica, deonica, gradnjom bioskopa u Rumuniji) i tek onda donese odluku o investiranju u Bugarsku nuklearnu elektranu čiji radovi kasne već dvadesetak godina. Sa druge strane, gde ima tu se i rasipa.

Nominalna dilema

Boris Begović:
U uslovima u kojima se nominalna prilagođavanja, poput nominalnog umanjenja penzija ili plata u javnom sektoru, ne mogu očekivati, jedino što preostaje jeste njihovo realno umanjenje depresijacijom nacionalne valute. Ukoliko hoćete da onemogućite takvo prilagođavanje privrede, najbolje je da uđete u monetarnu uniju, a ukoliko vam to već ne daju, onda pređite na fiksni kurs. Tako se najbrže stiže do Grčke.

Jedan problem sa realnim prilagođavanjem je što je preciznost na nivou tepih bombardovanja. Da bi se smanjile zarade državnih službenika dekretom (NBS shvatanje depresijacije) moraju da se osiromaše svi građani. Drugo, zaposleni po državnim institucijama i preduzećima takođe znaju da računaju pa nije jasno zašto bi progutali relano smanjenje a ne bi nominalno. Naprotiv, realnim smanjenjem zarada se utiče na veći broj ljudi pa je samim tim potencijalni problem veći. Konačno, najbolje rešenje i nije smanjenje individualnih zarada već smanjenje ukupnog troška zarada, kako je Marko već pisao (link?), što je bolje rešavati smanjenjem broja zaposlenih.

Od dinara korist imaju samo NBS (status) i Vlada (neograničena potrošnja). Za privredu i građane dinar, kontrolisani ili plutajući, predstavlja isključivo rizik.

Mito

Saznajemo da je uhapšen čovek koji je dao mito da se ubrza naplata njegovog potraživanja.

Pitanje je - da li bi uopšte trebalo kažnjavati ljude koji daju mito da se sprovede zakon?

Rasprava o porezima

Pre izvesnog vremena je FREN izašao sa studijom o poreskoj reformi. Osnovna ideja studije je da treba smanjiti oporezivanje plata, a povećati PDV, što je ministarka Dragutinović podržala. Na samoj konferenciji na kojoj je studia prezentovana su Milica Bisić i Boško Mijatović ukazali na neke manjkavosti ovog predloga, a i u NIN-u su izašli njihovi stavovi. Onda se u raspravu uključio i Saša Radulović, kritikujući kritičare predloga. Takođe, u Politici su izašli tekstovi dvojice autora studije, Milojka Arsića i Nikole Altiparmakova.

Prvo, moram da konstatujem da je sjajno što se ovolika rasprava vodi oko suštinski malih promena. Mnogo ozbiljnije promene poreskog sistema su ranije sprovođene uz manje razmene mišljenja.

Nekoliko mojih komentara.

1. Jedna od ideja autora studije je da se ukine doprinos za zdravstveno osiguranje i da se finansiranje zdravstva prenese sa Fonda ZZO direktno na budžet. O ovome mislim što i Boško i Milica - možda to i treba uraditi (mada sam skeptičan), ali o tome treba razgovarati u kontekstu rasprave o reformi finansiranja zdravstva, ne u kontekstu poreske reforme. Nikola kaže "Ukoliko se obezbedi da sredstva za socijalni sistem iznose nepromenjeni procenat BDP, uopšte nije ključno da li se sredstva obezbeđuju iz doprinosa ili opštih poreskih prihoda". Ovo je možda i tačno, ali je potpuno nerealno očekivati da prenošenje finansiranja na budžet ne bi imalo nikakve efekte na ukupne troškove. Na primer, time bi se sasvim sigurno povećao broj "osiguranika" jer bi u takvom sistemu pravo na zdravstvenu zaštitu bilo zaista univerzalno.

Slično važi i za ukidanje doprinosa za nezaposlenost. Ako to osiguranje već nije potpuno dobrovoljno, koji bi smisao imalo njegovo finansiranje iz prihoda od PDV? Dakle, ako je već obavezno, i ako iznos sutrašnje naknade koju ćete primati ako budete nezaposleni direktno zavisi od toga kolika vam je bila plata i koliko dugo ste doprinos uplaćivali, sadašnji sistem savršeno ima smisla. Meni bi takođe imao smisla i predlog da se obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti ukine i uvede dobrovoljno i time rasterete plate.

Što se samog finansiranja zdravstva tiče, ja bih mogao da podržim prelazak na finansiranje iz opštih poreza ukoliko bi time bila pokrivena samo zaista "minimalna zdravstvena zaštita" (šta god to značilo), a za "dodatnu" zaštitu bilo potrebno uplaćivati privatno zdravstveno osiguranje. Ali, ako bi cilj bio finansirati iz budžeta sve što se i sada finansira iz Fonda ZZO, mislim da je to odličan recept za eksploziju troškova zdravstvene zaštite, jer bi se cela priča dodatno politizovala, a nema tog političara koji će reći "ne" kada se radi o zdravlju i bolesti.

Dakle, nije sve jedno odakle će se nešto finansirati i da li odluke donosi vlada ili neka ipak kvazi nezavisna institucija, poput Fonda ZZO.

2. Ja u principu ne volim promenu strukture poreza sa direktnih ka indirektnim, zato što se time gubi na transparentnosti, odnosno građani (birači) nisu svesni punog troška države. Ja bih najviše voleo da postoje samo porez na imovinu i porez na dohodak, kao i da se oni plaćaju jednom godišnje, ali mi je jasno da je to nemoguće. Ali, sve jedno, volim da sistem što više liči na takav, poput američkog.

3. Uopšte nije očigledno da bi smanjenje poreza na plate "podstaklo konkurentnost domaće privrede", zato što su mnoge plate ugovorene u bruto iznosu. To znači da bi se neto plate povećale, a troškovi rada bi ostali isti. U stvari, najverovatnije ne bi ostali potpuno isti, neke plate su sigurno ugovorene u neto iznosu, ali bi efekat na konkurentnost sigurno bio mnogo niži nego što autori predloga tvrde. Pretpostavka da neto plate neće reagovati na smanjenje poreza i doprinosa prosto ne deluje previše realno, što nam pokazuje i iskustvo iz 2001. na koje se Boško poziva.