Inteligentni dizajn i liberalizam

Sećam se rasprava od prošle jeseni vezanih za Saru Pejlin ili Majka Hakabija. Prigovor koji su mnogi komentatori na ovom blogu upućivali nama koji smo imali pozitivne reči za Saru Pejlin bio je između ostalog to da ona veruje u kreacionizam, tj inteligentni dizajn. Kako ijedan liberal može podržavati takvu osobu? To pitanje se ponovo pojavilo i u raspravi na jednom od prethodnih topika.

Ja mislim da verovanje u inteligentni dizajn nema niakkvih posledica po samu ideološku i političku raspravu koju vodimo. Evo i zašto. Svako ko je studirao i malo biologiju, i ko je ikakvog iskustva imao sa zagovornicima inteligentnog dizajna i kreacionizma zna da je to glupost. Odnosno, sastavni deo raznih drugih "bibliijskih teorija" poput one da je zemlja stara 15 000 godina i slično. Mislim da je to sve deo jednog potpuno smešnog folklora religioznih ljudi koji ne mogu da se pomire sa faktom da nauka u modernom svetu deluje kao nezavisna sila kojoj ne treba odobrenje crkvenih Otaca.

Ali, ništa manje, galama na kreacionizam je retko inspirisana naučnim interesom, već najčešće militantnim ateizmom nekih naučnika (a još više "zaštitnika javnog interesa") koji ne podnose da iko javno iznosi teorije, makar i glupe i nedokazane, koje nemaju po njihovom mišljenju jasne ateističke implikacije. Oni ne shvataju Darvinovu teoriju kao naučnu istinu, već kao oruđe ateističke indoktrinacije, kojoj kreacionisti, sa hiljadugodišnjim nasleđenim iskustvom ispiranja mozga, predstavljaju opasnu konkurenciju. Zato se u Americi i vodi borba da li kreacionistička "nauka" sme da se predaje u srednjim i osnovnim školama ili ne. Darvinisti i ateisti kažu ne, crkvenjaci kažu da, jedni želeći monopol na indoktrinaciju dece ateizmom u ime nauke, drugi želeći da se infiltriraju što više sa svojom dogmom u obrazovni sistem.

Ali, pretpostavka cele rasprave, oko koje se i jedni i drugi manje-više slažu je da država treba da određuje šta sme a šta ne sme da se predaje u školama. Ne vidim kako liberal može da se uključi u ovu raspravu a da ne prihvati osnovnu premisu debate - da je država povlašćeni arbitar koji dekretom proglašava naučnu istinu, tj nameće školske programe. Liberal bi valjda trebalo da bude za ukidanje državnog patronata nad obrazovanjem, pa nek predaje ko šta hoće. Ako neka srednja škola misli da obrazuje đake koji će sutra da se upišu na neki bolji fakultet verovatno neće biti motivisana da deci ispira mozak "biblijskim" tumačenjem porekla života, već da ih nešto stvarno nauči. Kao što ih verovatno neće učiti preferans, nego matematiku i fiziku. Ako se zalažemo za individualnu slobodu, onda ne vidim kako možemo, i u ime kog načela, da se zalažemo za zakonsku zabranu predavanja kreacionizma. Dakle, liberal bi trebalo da bude protiv zabrane kracionizma u školama, ali ne na temelju njegovih naučnih kvaliteta, nego na temelju slobode.

Mimo ovoga, liberal može jedino da zauzme neki lični stav o darvinizmu ili kreacionizmu, i možemo taj stav kritikovati ili pozdraviti u zavisnosti da li se sa njim slažemo. Ali, to je isto kao pitanje da li smatramo da je Standardni model iz 1970 ili pak teorija struna iz 1990ih bolji okvir za "teoriju svega", tj konceptualno ujedinjavanje opšte relativnosti i kvantne mehanike. Ali, to je irelevantno za politiku. Ronald Regan je verovao u inteligentni dizajn, Dvajt Ajzenhauer takođe, čak i Džimi Karter, ali oni nisu bili birani za profesore biologije, nego za predsednike Amerike (čak i Al Gor podržava kreacionizam u školama). I tu je mnogo važnije šta imaju da kažu o pitanju karaktera UStava i uloge sudstva, monetarne i fiskalne politike, penzija, poreza, javnog duga i sličnih stvari, a ne njihova privatna mišljenja, religiozna i naučna uverenja.

Niske strasti

Najmlađi rent-seeker Srbije zapretio je da će otići iz Srbije ako mu država ne uplati sredstva (koja mu po važećim kakvim-takvim pravilima, ne pripadaju.)

Pošto je dobio sredstva, obznanio je da će otići iz Srbije, u svakom slučaju.

Povodom slučaja ovog mladog matematičara ja sam prethodno napisao jednu ekonomsku analizu finansiranja talenata, sa zaključkom da to ekonomski nije smislena politika. Nije mi samo bilo jasno zašto ljudi to masovno podržavaju.

Željka, koja je i sama napisala kolumnu o tome, je onda u komentaru objasnila da se radi ne o ekonomskom ili racionalnom, nego o moralnom sudu zasnovanom na primitivnoj intuiciji. Moralni sudovi su primitivne intuicije, naša primitivna intuicija nam kaže da je talenat=dobro, a sve što je dobro treba podržati.

U toj preferenciji za sponzorisanje talenata dakle nema ni trunke racionalne analize. Osnovna ekonomska analiza nesumnjivo kaže da takvo finansiranje nema nikakvog smisla; politikološka bi pitala, čak i kad bi finansiranje bilo dobro, zašto to radi država a ne civilno društvo; a socijalna analiza bi pokazala da su talenti ionako prirodno privilegovani u odnosu na ostale, te ih zato ne treba finansirati nego čak oporezovati. Ništa od toga kod ove jednoglasne javne podrške programima sponzorisanja talenata i ostalih privilegovanih slojeva nema. Ono što ostaje je instinkt, koji nam javlja talenat=dobro=finansirati!

Instinkt i intuicije nisu loša stvar, naprotiv one nam pomažu da donosimo svakodnevne odluke. Osim toga, većina ljudi ima važnija posla od analiziranja efekata relativno malih donacija, pa je podrška javnosti ovim politikama razumljiva. Ali bar oni koji tvrde da pripadaju intelektualnoj eliti bi morali da sednu i razmisle šta tačno stoji iza njihovih preferencija. Pre nego što počnu elokventno da viču da je sramota što Teodor, Petnica, Eva Ras, Čavić i ostali rent-seekeri ne dobijaju ono što "zaslužuju" od poreskih platiša, morali bi da nam prikažu neku minimalnu racionalnu analizu koja stoji iza tih apela. Nje nema, što je još jedan znak da posredi nije bilo kakvo uzročno-posledično razmišljanje, nego jedino bazične, primitivne intuicije.

Zašto nisam libertarijanac?

Ljudi poput momka levo su glavni razlog, odnosno osećanje da je među "libertarijancima" sve više ljudi kao što je on, a sve manje ljudi kao što je recimo bio Milton Friedman. Ako ne znate na šta mislim pogledajte posebno deo videa od 20:30 do negde 23:00 (ko ne razume dovoljno engleski, nagoveštaj - čovek objašnjava da on želi sintezu klasičnog liberalizma i "ozbiljnih levičarskih kritika liberalizma" poput Rolsove, neku vrstu socijal-liberalnnog trećeg puta). Čovek je sa Cato instituta. Ko njega tamo drži i na osnovu kog kriterijuma njega smatraju zagovornikom ideja koje oni promovišu? I kome je palo na pamet da takvog pozove da im se uopšte pridruži? Njegov drugar i istmišljenik koji se proslavio ovim programskim člankom gde je pokušao da dokaže da libertarijanizam treba da ujedini Hajeka i Rolsa, a libertarijanci u Americi da se ideološki ujedine sa demokratima i Daily Kosom. Ovaj drugi je potpredsednik Cato-a. Ko je njega pozvao i postavio tu, s kojim razlozima, i kakvo je shvatanje slobode tog ko ga je postavio? Ne znam, niti me previše zanima (bojim se da odgovor ne bi bio mnogo lep). Znam samo da ja ne želim da budem u istoj grupi sa njima, i da ću radije biti u grupi sa Rush Limbaughom i Ann Coulter nego sa njima (a svakako pre sa Jonom Goldbergom). Zato ja sebe nazivam klasičnim liberalom, ili ako bih baš hteo da imitiram Hajeka u smišljanju imena rekao bih "mančesterijancem", ili "Sejovcem", "Bastijašem", "Mizesovcem". Ja u današnjim okolnostima kvalifikaciju "libertarijanski" smatram skoro uvredom.

Oni su samo jedan primer. Primera ima koliko hoćete. O nekima sam pisao ranije. To su libertarijanci kojima dupliranje javnog duga i povećanje federalne potrošnje za trećinu nisu veliki i neoprostivi greh protiv libertarijanizma, ali zato mlako protivljenje gej brakovima ili verovanje u inteligentni dizajn jesu. Sećam se Mizesovog odijuma prema "pokretu za građanska prava" u Americi: "Taj pokret smatra neoprostivim ogrešenjem kad neki teniski klub primi crnca, ali samo kao posmatrača bez punog članstva, dočim se ne smatra ogrešenjem o slobodu obaveza da imaš člansku kartu sindikata ako želiš da se zaposliš". Ovo mi izgleda još mnogo gore.

Trendovi u američkom javnom mnjenju

U Americi se već skoro 40 godina sprovodi General Social Survey, anketa kojom se prikupljaju podaci o stavovima američkih građana prema nekim od ključnih ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja. U tekstu koji sledi ne mogu da dajem linkove na nalaze, ali ako kliknete ovde, sa leve strane možete da pronađete varijable koje vas zanimaju.

Prvo, pitanja vezana za javnu potrošnju. Čak 70% Amerikanaca smatra da je potrebno uložiti još para u očuvanje životne sredine, a samo 6,3% smatra da se već troši previše para na to. Takođe, čak 74% smatra da treba uložiti još para na obrazovanje, a samo 4,7% smatra da se već troši previše para. Sa druge strane, čak 62% smatra se previše para troši na stranu pomoć, a 11,4% smatra da tu pomoć treba povećati.

Sledeći "blok" pitanja se odnosi na pitanja rase i odnosa među polovima. Iskreno, smatram da je napredak u ovim oblastima neverovatan. Recimo, procenat onih koji smatraju da je potrebno doneti zakon kojim bi se zabranili rasno mešoviti brakovi je opao sa 37% u 1972. na 10% u 2002. godini. Takođe, procenat onih koji ne bi glasali za ženu za predsednika Amerike je opao sa 26% 1972. godine na samo 6,3% 1998. godine. Broj onih koji se slažu sa "žene treba da vode računa o domaćinstvu, a muškarci o državi" je opao sa 35% 1974. na ispod 15% 1998. godine.

Treći blok se odnosi na stav prema raznim društvenim i "ideološkim" manjinama, poput ateista, socijalista, komunista, rasista, militarista i homoseksualaca. Odnos prema homoseksualcima se dramatično poboljšao - procenat onih koji bi zabranili homoseksualcima da rade kao nastavnici je opao sa 50% 1973. godine na 20% 2006. godine. U znatno GOREM položaju (u pogledu nivoa, ali i u pogledu napretka) su ateisti - procenat onih koji bi zabranili ateistima da rade kao nastavnici je opao sa oko 56% u 1973. na 37% 2006. godine. Jedini koji nisu poboljšali svoj "imidž" u društvu su rasisti - 37,4% ljudi je 1976. smatralo da im treba zabraniti da govore u javnosti, taj broj danas iznosi 37,1%.

Ključno pitanje za mene je - zašto i kako je došlo do ovakvog preokreta. Američki liberali bi verovatno tvrdili da je sve ovo rezultat aktivnih napora države tokom 60-ih godina da se izbori sa rasizmom i raznim drugim šovinizmima. Teško je tvrditi da to nije imalo nikakvog efekta, ali ja onda postavljam pitanje - ko je izabrao te političare koji su sprovodili takvu politiku? Poenta je da se ovde ne radi o kokošci i jajetu, sasvim je jasno da je PRVO došlo do promene javnog mnjenja, a tek onda do izbora vlasti koja je donela zakone koje je javnost želela. A na pitanje - zašto je došlo do promene javnog mnjenja, mislim da nemamo dovoljno dobar odgovor.

Fakebook

Počnite od Berlusconija, a kad kliknete bilo gde unutar stranice imate i ostale.