Obama u klopci

Pre nekoliko meseci je izgledalo da novi američki predsednik neće imati velikih poteškoća da sprovede u delo najveći deo svojih planova o kolektivizaciji američke ekonomije i društva. Kao što se njegov šef kabineta izrazio, ekonomska kriza je pružila odličnu priliku "koju ne treba propustiti". I počelo je glatko. Nastavljajući i proširujući Bušov program subvencija propalim investicionim bankama i osiguravajućim kompanijama, Obama je preduzeo značajne korake ka njihovoj postupnoj nacionalizaciji: vlada će se pitati za poslovnu politiku tih firmi, vrlo verovatno kontrolisati zarade menadžera, preuzeti značajan vlasnički paket itd. Analogni koraci su preduzeti u nacionalizaciji automobilske industrije gde je vlada preuzela manjinski paket a većinu će držati sindikati vrlo bliski predsedniku. Izglasan je gigantski fiskalni stimulus od skoro 800 milijardi dolara, čije opravdanje je bilo podsticanje privrede i borba protiv recesije, a pravi sadržaj, trajno povećanje državne potrošnje na ideolooške prioritete demokrata iz Kongresa i samog predsednika.

Međutim, problem predstavlja nekoliko stvari. Najpre, recesija je izgleda bar zasad gora nego što se predviđalo, a cifre nezaposlenih mnogo gore nego što je vlada obećavala. Po rečima Kristine Romer, Obaminog glavnog ekonomskog savetnika, predviđanja administracije će morati da budu revidirana u odnosu na ono što su rekli u januaru i februaru. To znači, lošija ekonomska situacija, manji poreski prihodi, veći deficit budžeta, veće zaduživanje, i vrlo verovatno veći porezi za većinu stanovništva, što je direktno suprotno jednom od glavnih predizbornih obećanja da neće biti povećanja poreza za 95% stanovništva. To je najgore moguće ozračje za nove, ekstravagantne i preskupe budžetske programe koje je Obama zamislio.

Svojim makijavelističkim manipulacijama, Obama je samom sebi postavio potencijalno smrtonosnu klopku. "Stimulus" je propagiran kao niz privremenih mera koje će biti ukinute kad prođe recesija. Sve ružičaste projekcije i obećanja da neće biti velikog deficita su bili zasnovani na toj pretpostavci privremenosti stimulusa. U stvarnosti, najveći deo stimulusa su programi permanentnog povećanja državne potrošnje. To znači da će oni opstati i kad recesija prođe, a ovo znači da će neko za to morati da plati, a taj neko se opet može naći samo u trouglu: poreski obveznik, zaduživanje države ili inflacija. Vrlo loše, posebno za predsednika koji je pobedio sa obećanjem da neće povećavati poreze.

Međutim, problem je još mnogo gori po samog Obamu. On je svoju političku sudbinu na neki način vezao za dve stvari - zakon o cap-and-trade i nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja. Što se tiče klimatskog zakona, koji bi mogao da košta preko 1 900 milijardi u periodu 2012-2019 po priznanju same adminsitracije, on je usvojen u Kongresu, ali je zapelo u Senatu, gde značajan broj demokrata iz ugljem bogatih država srednjeg Zapada odbio da podrži plan. Zakon je povučen iz Senata jer nema većine, i dalje sudbina mu je neizvesna. Plan za reformu zdravstva koji bi podrazumevao uvođenje paralelnog državnog osiguranja za milione Amerikanaca bi po projekcijama administracije koštao 1 300 milijarde u narednih 10 godina, a po drugim, verovatno istini bližim projekcijama, otprilike duplo toliko. Nije veliko iznenađenje da ni taj projekat ne izgleda kao nešto što bi moglo proći u Kongresu.

Što je najgore, sve ovo se zgušnjava u skoro "saršenu oluju". Upravo ovih dana, adminsitracija će izdati tu novu budžetsku projekciju za naredni period o kome je govorila Kristina Romer, koja će gotovo sigurno predvideti manji rast i veći deficit nego što je do sada bilo planirano. Ogromni skepticizam za Obamine reforme klime i zdravstva je postojao i do sada, posebno u Senatu. Sa novom, još pesimističnijnom slikom ekonomije, oba ta zakona će vrlo verovatno biti osuđena na propast. Ako se to desi, Obama će doživeti težak politički poraz, i udar na svoju reputaciju mladog, pametnog i energičnog političara koji vešto pravi kompromise i zna šta hoće. On će ispasti neiskusan žutokljunac koji je zagrizao mnogo više nego što je u stanju da sažvaće, i još jedan neupešni političar iz Vašingotna čiji je jedino dostignuće to što je sledećim generacijama ostavio veći dug nego što je zatekao. Njegova "harizma" će biti uništena, zajedno sa elanom njegovih pristalica. Startna pozicija za sledeće izbore neće biti sjajna, čak i ako se ekonomija oporavi.

Ako pak, urkos svemu, uspe da progura ta svoja dva glavna projekta, to će tek biti katastrofa za njega, ali i za njegovu stranku. Dodavanje preko 500 milijardi novih budžetskih rashoda federalne vlade u jednoj godini, i to godini velike recesije, može da znači potpuni kolaps ekonomskog sistema u Americi, sa posledicama koje mogu da idu od drakonskog povećanja poreza, preko verovatno dvocifrene inflacije do drastičnog porasta kamatnih stopa, što može da znači vrlo ružno zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog rasta u narednih nekoliko godina. Bilo šta od ta tri može da bude fatalno za bilo kog predsednika. Zamislite samo kampanju 2012 gde Obama nosi teret nekog ko je slagao da neće povećavati poreze i ko je zadužio zemlju više od svih predsedniika od Vašingtona do Buša zajedno i još ekonomije koja stagnira, pride. Ne izgleda baš najbolje. I zamislite pre toga mid-term izbore 2010 na kojima bi demokrati verovatno bili počišćeni kao i 1994, ili kao republikanci 2006, sa tako katastrofalnim stanjem ekonomije i visokim porezima.

Meni ovakav razvoj situacije nije mnogo iznenađujući. A nije iznenađujući dobrim delom zato što je Obama izrazito narcistički tip osobe. A njihova vrlo bitna karakteristika, osim samozaljubljenosti i želje da im se svi dive, jeste vrlo loš osećaj za realnost i groteskno precenjivanje svojih moći. Oni su vrlo skloni samoubilačkom ponašanju u širem smislu reči. Narcis je uveren da kao što je u stanju da šarmira, razoruža i izmanipuliše druge ljude, uključujući glasače, tako može da manipuliše i stvarnošću. Ali, na njihovu veliku žalost, stvarnost je mnogo tvrđi materijal, ona nije tako elastična niti se da prevariti. Tu su dva i dva uvek četiri, uzrok vodi svojoj posledici, i nema medija i udvoričkih intelektualaca da je ubede da progleda kroz prste tom finom čoveku.

Oprez

Na sajtu B92 vidim oglas nekog investicionog fonda koji kaže da donosi "dobit 10-20% mesečno". Kada se na to klikne, dobija se sajt nekakvog TIRN fonda, koji na prvoj stranici opet reklamira dobit od 10-20% mesečno. Piše i da je u pitanju iskusni tim trejdera, koji "prati kretanja na tržištu valuta putem obrazaca ili na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima." To je navodno tajna uspeha.

Ne znam o čemu se tačno radi, ali pre svega, kad vam neko kaže da trejduje "na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima", preporučite mu jednu od knjiga Nassima Taleba. Nema algoritma koji može predvideti budućnost. Taman kad se uverite da su svi labudovi beli, ispostavi se da postoji crni labud negde u Australiji. Mi ne znamo šta ne znamo i formule tu ne pomažu. Taleb se godina bavi samo time i objašnjava ljudima da matematizacija finansija daje iluziju da imamo pouzdano znanje, dok se ustvari radi o labavim pretpostavkama ili često o prostom nagađanju.

Bankrot Long Term Capital Managementa od pre desetak godina je najboji primer za sve koji pretenduju da naprednim modelima predvide budućnost. LTCM je fond koji je radio po najboljim algoritmima najvećih finansijskih autoriteta na svetu, Roberta Mertona i Myrona Scholesa, dvojice eksperata koji su u to vreme upravo dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. Taj i takav fond je, posle par spektakularno uspešnih godina, jedna nepredviđena okolnost sa ruskom otplatom stranog duga potpuno uništila. A veće eksperte od njih nećete naći.

Ali mnogo važnije, po astronomskim mesečnim prinosima koji se ovde pominju, nisam siguran da se uopšte radi o bilo kakvim algoritmima i modelima. Jezda i Dafina su na vrhuncu davali 13 ili 14% mesečnog prinosa, a ulagači kod Bernija Maddoffa su dobijali "samo" po 10% godišnje, dugi niz godina. U poređenju sa tim, samo pominjanje ovih 10-20% mesečno je dovoljno da se policija raspita kod B92 za adrese oglašivača.

Problem je neizvesnost

Boško Mijatović ima tekst u današnjoj Politici u kojem kritikuje način donošenja propisa u Srbiji. Naime, postala je uobičajena praksa da parlament donese zakon u kojem manje-više ne piše ništa, ali se zato daje vladi nadležnost da nešto radi, kroz raznorazne godišnje programe, strategije i slična dokumenta.

Boško osnovni problem vidi u tome što vlada preuzima posao parlamenta, ali meni lično to nije problem. Mislim, da se ne lažemo, parlament i onako ne učestvuje u pisanju propisa. Osnovni problem sa ovakvim pristupom, po meni, je neizvesnost.

Boško navodi dobar primer - Zakon o poljoprivredi. Recimo, vi ste poljoprivrednik koji razmišlja šta će da zasadi i koju stoku će da gaji. Idealna situacija bi bila kada bi ste mogli da pogledate u zakon, vidite koja su vam prava i obaveze, šta država i koliko subvencioniše, i na osnovu toga donesete odluku. Ovako, sve dok vlada ne donese program podrške poljoprivredi za narednu godinu, vi u stvari nemate pojma kakva će biti politika.

Dakle, ja mislim da je to pravi problem, a ne to što vlada "dalekosežno menja karakter političkog sistema u Srbiji".