Vrlo
popularna opšta teorija među kejnzijancima i monetaristima je da je QE, iliti
prevedeno na srpski - štampanje para, jedini način da se izađe iz recesije.
Praktično ceo spektar ekonomskih pisaca, od levičarskih blogera do Wall Street
Journala i Financial Timesa se slaže da je američki takozvani
"oporavak" posledica QE a da je stagnacija u Evropi posledica
neprosvećenog likvidacionistickog insistiranja na jakom euru od strane ECB.
Naravno,
američki "oporavak" znači prosečni rast od 2.2% od 2009 naovamo što
je vrlo nisko s obzirom na oštrinu recesije 2007-2008. Kad je Amerika izašla iz
slične duboke recesije pod Reaganom 1982-83, prosečni rast naredne četiri
godine je bio oko 5% a tokom jedne godine cak preko 7% (sve to bez QE, verovali
ili ne).
S
druge strane, u evrozoni nisu sve krave jednako crne. Recimo, mala Estonija
koja je u istom monetarnom režimu kao i ostali raste po stopi od prosečno 4.5%
posle 2010. ako je to moguće? Koji je to magični mehanizam kojim
"restriktivna monetarna politika" uspeva da pametno pogodi samo
bolesnike poput Francuske, Španije, Italije i Grčke, i ostale bankrotirane i
preregulisane država blagostanja, a da zaobiđe Estoniju?
Evo
još boljeg i svežijeg primera. Švajcarska raste po stopi od oko 2.5% posle
2009e, brže nego Amerika. Ipak, Švajcarska je poslednjih nekoliko godina u
deflaciji! Kako je to moguće, zar nam ekonomisti nisu objasnili da deflacija
znači ekonomski krah?(To je isti onaj bauk zbog koga ECB upravo i lansira svoj
QE, težak 650 milijardi eura, da spasi civilizaciju od propasti.)
Da
stvar bude još bolja, pre neki dan su Švajcarci uklonili "peg"
švajcarskog franka prema evru, tj obećanje da će štampati koliko god je
potrebno franaka da drže kurs prema evru u proporciji 1:1,2. Razlozi su jasni:
ECB upravo oglašava da će štampati stotine miijardi evra da bi izvršila bailout
bankrotiranih država članica na jugu i spasila svoj projekat političke
unifikacije kontinenta. Ako Švajcarci drže "peg" i dalje to znači da
bi i oni morali da uđu u isto ludilo kao i EU. No, izgleda da se Švajcarci drže
srpske izreke "ko je lud ne budi mu drug" ili već nekog njenog
ekvivalenta.
Naravno,
inflacionisti su vrlo ljuti zbog ovoga. Paul Krugman naziva potez Švajcaraca ludilom i smatra da je švajcarska centralna banka izgubila svaki kredibilitet, pošto se po njemu kredibilitet centralne banke ne ogleda u tome da oduzima flašu alkoholičarima, nego da nasilno intoksicira trezvenjačku javnost! Što kažu Amerikanci "I am not making this up", pogledajte sami. Scott Sumner se potpuno slaže, i dodaje da je Švajcarska u mnogo gorem stanju 2015 nego 2011. Novinari su, ako je moguće, još gori od profesora. Video sam bar dvadeset tekstova
poslednjih dana u vodećim dnevnicima o propasti civilizacije koja sledi ako
potrošačke cene u evrozoni padnu za 0.2% umesto da porastu za 0.3%.
Cela
ta fobija od deflacije je naravno potpuno bespredmetna. Fetišistička fascinacija
intelektualaca štamparskom presom kao čarobnim štapićem prosperiteta ili alhemijskim
eliksirom ekonomske mladosti. Amerika je
bila konstantno u deflaciji 1870-1900 i to je bio period najbržeg ekonomskog
rasta i tehnološkog i finansijskog buma u američkoj istoriji. Isto važi i za
vodeće evropske zemlje koje su bile na zlatnom standardu. Ili, skoriji primer:
Japan je tokom većeg dela perioda od 1990 do danas imao deflaciju ili nultu
inflaciju. Ipak, realni GDP je rastao po sličnoj ili višoj stopi od evropskog
proseka i danas je Japan u smislu realnog GDP per capita gde je i bio u odnosu
na Evropu i Ameriku 1990. Jedini razlog zašto profesori pričaju o
"izgubljenim decenijama" Japana je to što je japanska centralna banka
oko 1990e dramatično usporila porast novčane mase u odnosu na Fed i ECB, što je
dovelo to toga da njihov nominalni GDP raste mnogo sporije nego evropski ili
američki. Ali to ništa ne govori o realnom prosperitetu. Ako ponuda novca raste
sporo, a produktivnost brzo, naravno da će pre ili kasnije cene potrošačkih
dobara da padaju. I dobro je da je tako. Ne vidim da ekonomski mislioci
zabrinuti zbog deflacije mnogo protestuju što kompjuteri, mobilni telefoni ili
automobili postaju sve jeftiniji. Ali, jako ih "baguje" kad prosek
svih cena počne da pada. To se ne sme dozvoliti, to je smak sveta.
Švajcarska
ima deflaciju poslednjih nekoliko godina uz istovremeno tri puta brži ekonomski
rast od evrozone koja ima inflaciju (nisku, ali ipak inflaciju). Razlog za ovu
divergenciju nije "makroekonomski" nego mnogo prizemniji:
Švajcarska ima vioku produktivnost zbog niskih poreza, zdrave ekonomije i male
regulisanosti,zbog čega brzo raste tako da i veliko povećanje novčane mase biva
nedovoljno da dovede do opšteg porasta cena. Mnoge članice evrozone imaju nisku
ili stagnantnu produktivnost zbog enormnih poreza, regulativa i državne potrošnje,
te stoga ne rastu. I pošto je teže napraviti "strukturne reforme" nego štampati pare, štampaćemo pare. Ali mislim da za Španiju, Italiju ili Grčku danas važi isto što i je Jeffrey Sacks rekao za Boliviju 1980ih: možete biti banana republika sa inflacijom ili banana republika bez inflacije. S tim što će inflacija vaše probleme dugoročno učiniti gorim. Da nastavim sa parafrazama poznatih: Adam Smit je rekao da ne zna za zemlju koju je upropastila slobodna trgovina. Ja ne znam zemlju koju je upropastila deflacija. Ali znam za mnoge koje je upropastila inflacija.
Poslednja
linija odbrane za inflacioniste je sledeći argument: ok, možda deflacija sama
po sebi nije štetna čak ni u sistemu fiat novca, ali je štetno ako centralna
banka obeća da će držati stopu inflacije od 2% a onda ne ostvari to nego
dozvoli deflaciju, što onda stvara neizvesnost i remeti poslovne planove i
dugoročne investicije. Neplanirana deflacija je "loša". Ja mislim da
je ovo loš argument sam po sebi. Upravo Švajcarska je najboji primer.
Ona"targetira" inflaciju od 2% kao i ECB ali poslednjih nekoliko
godina imaju deflaciju. Dakle, neplanirano. Ako je to stvarno toliko loše
Švajcarska bi trebalo da ima više ekonomskih problema od EU zone. A nema ih,
makar kad je reč o ekonomskom rastu.
Osim
toga, za poslovne planove i investicione odluke mnogo su važnije pojedinačne
cene, i to prevashodno cene faktora proizvodnje, sirovina, međuproizvoda itd,
ogoromna većina kojih uopšte nisu obuhvaćeni indeksima potrošačkih cena, nego
same potrošačke cene. Prosečni investitor ili industrijalac, ili čak kupac u
samoposluzi, dnevno se suočavaju sa mnogo većom cenovnom neizvesošću i rizikom
na tržištu nego što je filozofsko pitanje da li će neki arbitrarni indeks
potrošačkih cena u narednih sest meseci da poraste za 0.6% ili da padne za
0.3%. Ako je naplanirana deflacija opasna, šta da radimo sa deflacijom cene
nafte of 50% u poslednjih sest meseci? Ili sa stalnim kolebanjima cena metala?
I što je najgore, niko nije predvodeo njihov pad, niti zna kako će se kretati u narednih godinu dana.
Pitam se kako iko može da pravi bilo kakav poslovni plan u takvoj suludoj, haotičnoj
atmosferi? Možda bi trebalo uvesti kontrolu cena svega (recimo narediti da sve
raste 2% na godišnjem nivou) da smanjimmo neizvesnost za investitore?
Ali,
pretpostavimo za trenutak da je stvarno iz nekog razloga loše da dođe do
"neplanirane deflacije". Nije li onda mnogo bolje rešenje prihvatiti
realnost i okanuti se ambicije da obećavaš i proizvodiš inflaciju? Umesto
štampanja 650 milijardi evra da bi "sprečio deflaciju"? Ako je
"neplanirana" deflacija loša, možda je rešenje da prestaneš da
"planiraš"?
