Dinar nije precenjen

Goran Nikolić je izračunao ono što mi ovde odavno tvrdimo: da dinar nije precenjen.

Mi smo ranije, koristeći instant metodu kao što je Big Mac indeks, tvrdili da je dinar otprilike na svom realnom nivou. Goran je upotrebio isti pristup (poređenje nivoa cena u zemljama), ali potpuniji metod, sa proširenom korpom dobara. Umesto jednog jedinog proizvoda (Big Mac) uzeo je standardnu korpu dobara za računanje GDP. Zaključak je da je dinar precenjen zanemarljivo.

Treba ponoviti da se tzv. realni kurs neke valute a) ne može stvarno znati, b) nije od značaja za predviđanje daljeg kretanja valute. Ako se čak i pouzdano utvrdi da je dinar recimo precenjen, to znači da bi on trebalo da se kreće prema svom realnom nivou samo u vrlo vrlo dugom roku. U međuvremenu tokovi kapitala su ti koji definišu njegovu vrednost i on uvek može ići u bilo kojem smeru, nagore ili nadole.

Ali korisno je znati okvirnu realnu vrednost i to naročito kada analizom i podacima potkrepite ono što govorite. Nikolić je ovo i uradio zbog nadri-ekonomista koji već godinama ne samo ponavljaju da je dinar precenjen, nego nam i tačno kažu koliko treba da vredi, sve gledajući u staklenu kuglu. Evo, jedan od njih je umislio da je naučnik i sada još i traži nacionalnu penziju za naučnike.

Čarape i jogurt

Raw story citira Tom DeLay, uticajnog republikanskog kongresmena, koji kaže da su problem imigracije i abortusa povezani. Da je 40 miliona dece (fetusa, kako hoćete) rođeno u proteklih 30 godina, danas Americi ne bi trebali imigranti.

Osim što je poređenje smešno takođe je i ekonomski netačno. Ne postoji fiksni broj radnih mesta u ekonomiji. Taj broj je elastičan i zavisi, između ostalog, od visine plata, produktivnosti i sl. Činjenica je da bi imigracija uticala na smanjenje plata ali u maloj meri, odnosno negativne posledice bi bile manje od pozitivnih. Pročitajte šta Becker i Posner kažu na temu.

O jednostranom izveštavanju

Novim Kodeskom ponašanja emitera (pre svega tačkama 2.2, 2.3 i 2.8) je predviđeno da mediji pri izveštavanju moraju da budu objektivni, nepristrasni, a moraju i da poštuju "pravilo druge strane", što otprilike znači da moraju da obezbede da se čuje i druga strana.

Slično pravilo je postojalo i u Americi u periodu od 1947. do 1987. godine, pod nazivom fairness doctrine. Suština fairness doktrine je bila da javnost preko istog medija mora da može da čuje obe strane priče. Na prvi pogled deluje jasno i opravdano. Međutim, 1987. godine je FCC (Federal Communications Commission) stavio van snage fairness doktrinu. Zašto?

Argumentacija je bila da na tržištu postoji dovoljno različitih medija da svako ko želi može da čuje i drugu stranu priče, tako da nije nužno da se balans postiže na nivou svakog pojedinačnog medija. Ja mislim da je slična situacija i danas u Srbiji i da uopšte nema potrebe za ovim tačkama u Kodeksu. Kao verovatno ni za Kodeksom uopšte.

Skrećem pažnju na izrazito bahato saopštenje RRA od pre mesec dana, kojim se novinari čak optužuju za anarhizam.

Da li Srbija ima niske korporativne poreze?

Tako barem kaže ova studija, strana 13.

Naime, C.D. Howe Institute iz Kanade je krajem prošle godine izračunao, u saradnji sa Deloitte & Touche-om, efektivne stope korporativnih poreza u 80 zemalja. Stopa je definisana kao odnos plaćenih poreza i profita pre oporezivanja. Srbija se ovde nalazi na sjajnom 41. mestu od 45 zemalja u razvoju (poređanih po visini poreza). Ako se uzme u obzir i 35 razvijenih zemalja, Srbija je otprilike na 73. mestu od 80 zemalja po visini poreza.