Četvrta revolucija

The Fourth Revolution, John Mickeltwaith & Adrian Wooldridge. Ovo je odlična knjiga koju treba prevesti na srpski. Izdavačka i prevodilačka aktivnost ne-fikcije je u Srbiji relativno živahna, mada mi ponekad nije jasan izbor knjiga. Neću o naslovima i imenima ali se često kad vidim da je nešto prevedeno zapitam zašto je ovo relevantno za srpsko ili hrvatsko tržište.

Četvrta revolucija, dvojice novinara Economista, jeste relevantna za nas i region. Knjiga počinje pregledom istorijskiih osnova kapitalizma i njegovih kolebanja (malo anglocentrično, ali nije daleko od istine). Prvo ide Hobs i rast nacionalnih država kao početak modernog društva; J. St. Mill i klasični liberalizam, a zatim i njegovo razvodnjavanje u istoj ličnosti; Sidney i Beatrice Webb kao nosioci socijal-demokratske revolucije na zapadu, i konačno Milton Friedman kao delimično vraćanje tržišnim osnovam. Teza autora je da je ova četvrta revolucija nedovršena. Socijaldemokratska i hiperbirokratizovana država je stvorila toliko problema da su Regan, Tačer i drugi uspeli samo donekle da uspore trend. Država je na zapadu i dalje veća nego što je i sam Kejns ikada mogao da zamisli i ima mnogo prostora za njeno smanjenje.

Istorijski uvod samo daje okvir: autori se uglavom bave savremenim temama. Ja nisam veliki ljubitelj Economista iako ga redovno čitam: ljubitelj nisam zbog malo dosadnog stila a i težnje da baš sve stave u nekakvu sredinu, da i u crnom đavolu vide dobru i lošu stranu, kao da je srednjaštvo samo po sebi neki pokazatelj intelektualizma i otvorenosti. Ova knjiga nije takva i autori se hrabro upuštaju u eksperimente. Ne ustežu se da kritikuju aspekte demokratije kao sistema, ili da pohvale autoritarni singapurski model. Iz nje se može mnogo naučiti o funkcionisanju države i ekonomije SAD, EU i evropskih zemalja, ali i Singapura, Indije, Kine. Autori imaju zdravorazumsko tržišni stav. Oni jasno kažu "mi nismo libertarijanci", ali smatraju da stvari poput privatizacije zdravstva i vaučera u obrazovanju nalaže zdrav razum.

Knjiga je objavljena u prvoj polovini ove godine ali ostaće relevantna još neko vreme, jer vrlo vešto kombinuje opšti istorijsko-intelektualni okvir sa detaljima savremene ekonomske politike. Ponavljam, idealna za prevod.  

Francis Fukuyama: Political Order and Political Decay

Fukujamino ime se i dalje najčešće pominje u vezi njegovog više od 20 godina starog argumenta o kraju istorije i konačnoj pobedi tržišne demokratije. Ja nemam ništa protiv "one hit wondera" -- naprotiv, jako volim pomisao da se neko, od Harper Lee do Tota Skilaćija, na zemlji pojavio da uradi samo jednu stvar, napiše jednu knjigu ili otpeva jednu pesmu. Ali Fukujama nije od takvih. Iako su mu tada, 1990-ih, predviđali brzi nestanak, Fukujama je vremenom postajao sve bolji. Political Order and Political Decay je nastavak knjige knjige izašle pre tri godine (The Origins of Political Order), ali može se čitati i nezavisno. U prvoj knjizi govori o formiranju i funkcionisanju država i političkih struktura od precivilizacijskih vremena do Francuske revolucije; u drugoj o istim stvarima od Francuske revolucije do danas. 

Ove dve Fukujamine knjige pronicljivije od svega što sam video razmatraju proces nastanka i promene države i njenih institucija. Ekonomisti odavno znaju za važnost institucija, a u poslenjih dvadesetak godina je saznanje o ključnoj ulozi institucija kao pravila igre koja definišu ekonomske ishode, dospelo i u ekonomski neoklasični mejsntrim. Problem je što se, kad počnu da kopaju dublje i zapitaju se o poreklu samih institucija i načinima njihovih promena, redovno zaglave u svom ustaljenom okviru interesa i podsticaja. 

Uzmite možda najpoznatiju knjigu najcenjenijih ekonomista u ovoj oblasti: Zašto zemlje ne uspevaju Acemoglua i Robinsona, koja je, mislim, prevedena i na srpski. Glavna premisa je jedostavna do blama: loše ekonomije su loše jer imaju loše institucije, a institucije su loše jer su ih takvima napravili loši lideri. Namerno, jer hoće da pljačkaju. Dobre ekonomije su sve suprotno od toga. Ovde je moj potpuniji post o njima, a iako su u ekonomskim krugovima prošli sa najvećim pohvalama, Fukujamin prikaz te knjige je bio ubitačan. Sada je jasno i zašto: Fukujama je svojim knjiga pokazao kako se to radi. Formiranje institucija je komplikovana stvari i da bi se takva stvar razumela mora se kopati mnogo dublje od karaktera i podsticaja.

Pošto Fukujama kopa dublje, knjige mu nisu lake za čitanje. Ni za prepričavanje. On nema jednu formulu kojom objašnjava nastanak institucija. Državu vidi kao uglavnom pozitivnu silu i misli da je konsolidacija birokratske klase (od stare Kine i Otomanskog carstva u prvoj knjizi, do Prusije, Japana, SAD i ostalih u drugoj) ključna za funkcionalnost države i posledični ekonomski rast. Sa druge strane, klijentelizam i kasniju birokratsku metastazu vidi kao veliku pretnju. 

Kao i kod svake knjige takvog obima, nije sve jednako vredno i jednako zanimljivo. Nećete izgibiti nit ako požurite kroz dvadesetak strana koje u detalje objašnjavaju kako je Tedi Ruzvelt nekada organizovao šumsku administraciju. Ali to je možda cena ovako nijansiranog pristupa. Ako ste spremni da izdvojite malo više vremena za ovakve stvari, obe knjige (malo kredibilnije drugu, jer je prva izašla pre tri godine i do sada sam i zaboravio šta je tačno bilo u njoj) srdačno preporučujem.