Zašto cene rastu?

Poskupeli su hleb, pšenica, ulje, transport, mleko, meso, struja... uglavnom sve. Sada se to objašnjava spiralama -- kada nešto poskupi, onda mora sve. Jedan monopolista podigne cenu, a onda svi ostali moraju da slede ili da propadnu.

To nije tačno i upravo suprotno je slučaj. Kada je količina novca u ekonomiji ograničena, jedno poskupljenje ne može da dovode do drugog, već naprotiv, da bi neko povećao cene, ostali moraju da ih smanje. Jednostavno, ima samo toliko platežno sposobne tražnje, toliko novca u ekonomiji. To jedino i ima smisla, jer je cilj svakog prodavca da poveća svoju cenu, ali pod uslovom da ostale cene ostanu iste ili padnu -- to jest, da poveća svoju relativnu cenu. Od povećanja svih cena koristi nema niko.

Kada bi samo mleko poskupelo, možda bi mogli da krivimo monopol ili porast carina na mleko. Ali kada sve poskupljuje, uzrok može biti samo jedan - porast količine novca u ekonomiji. Izgleda da količina novca nije tako ograničena.

U statistici NBS može se videti koliko je količina novca porasla. Od više razlilčitih pokazatelja novčane mase pretpostavlja se da je najrelevantniji M2, jer je rast ovog agregata po pravilu najbolje korelisan sa stopom inflacije. M2 je septembra ove godine bio 328 mlrd. dinara. Krajem 2006. bio je 281 mlrd., a krajem 2005. blizu 193 mlrd. dinara. Što znači da je M2 novčana masa za prvih 9 meseci ove godine porasla za 16.7%, a tokom prošle godine za čak 45%.

Eto zašto cene rastu. Iz istog razloga iz kojeg su rasle i 1993.

Ne treba kriviti samo NBS. Oni bi mogli da podignu referentnu kamatu na 30% i reše problem. Ali bi onda dinar porastao na možda 60 din. za evro. NBS se nalazi između dva suprotstavljena cilja, jedan je kontrola inflacije, drugi je zaustavljanje apresijacije dinara. Koren problema je u dve stvari koje radi Vlada: kontroli izlaska deviza i destimulaciji uvoza. Nisam siguran da Jelašić to shvata, jer se sa Vladom uporno svađa oko javne potrošnje, a ove restrikcije ne pominje. Glavni uzrok inflacije nisu ni javna potrošnja, ni monopoli ni trgovci, nego činjenica da, bez obzira na nedavna povećanja kamata, podaci govore da je monetarna politika NBS još uvek ekspanzivna.

A ekspanzivna je zato što zbog brige da dinar još više ne ojjača ne može biti dovoljno restriktivna. A dinar jača jer Vlada naivno veruje da je gomilanje deviza u zemlji uvek dobro.

Marža i profit

Lazarev prethodni post, ali i obilata kuknjava po novinama ovih dana me je primorala da skrenem pažnju na elementarnu činjenicu - visoka marža nije isto što i visok profit. To bi novinari, pa čak i ekonomski eksperti, morali da znaju.

Marža za trgovinsku firmu predstavlja prihod iz kojeg ona plaća sve troškove - zaposlene, komunalije, poreze, doprinose. Zato visoka marža nije dokaz slabe konkurencije (jer se može objasniti i visokim troškovima) već bi dokaz bio nenormalno visok profit, stavljen u odnos sa ukupnom imovinom firme. Međutim, o tome niko ne priča, verovatno zato što nikada nisu ni radili u trgovinskoj firmi, pa ne znaju.

Uzmimo numerički primer. Firma ima imovinu (a i kapital) vrednosti 100 miliona evra i godišnje operativne troškove (plate itd.) od 30 miliona. Pretpostavimo da je ukupna prodaja te firme 200 miliona evra godišnje. Kolika bi marža morala da bude da bi firma ostvarila 4% prinosa na imovinu? Nužno je da joj od tih 200 miliona makar 34 miliona bude marža, što znači 17% od bruto, odnosno 20,5% od neto iznosa [34/(200-34)]. Marža od 20,5% bi od strane naših novinara i analitičara bila proglašena visokom, ali je profit (prinos) koji je ona omogućila, od 4%, sasvim normalan.

Dodatna stvar je da, ukoliko se pojavi novi konkurent, pa padne promet naše imaginarne firme na ispod 150 miliona, čak ni marža od 20% na bruto, odnosno 25% na neto iznos ne može da omogući profit. Naši analitičari bi ovakvo pogoršanje poslovanja firme (jer joj je pao promet) tumačili kao poboljšanje, jer firma naplaćuje višu stopu marže!

A dokle će, ne znamo

Veliki problem je što mi još nismo u potpunosti sagledali sa kakvim to maržama i rabatima naši proizvođači i trgovci rade... Ono što Radna grupa treba da uradi je da sagleda kakva je stvarna struktura tih cena i da vidimo da li su bahati predstavnici na strani proizvodnje ili trgovine ili možda i jedni i drugi i da pokušamo da rasvetlimo taj deo.

Ne, nije u pitanju ministar poljoprivredni Milosavljević, već ekonomista Stojan Stamenković. Meni je Stamenković uvek bio simpatičan jer smatram da je duhovit a mislim i da je dobar ekonomista. Nažalost ni on ne vidi carine kao problem visokih cena već za to krivi monopoliste. Drugim rečima, i posle Ivanovog saveta da pređe na kozu, Stojan Stamenković i dalje muze jarca. Šteta.

Kina je manja nego što ste mislili

Azijska razvojna banka je objavila da je GDP Kine po paritetu kupovne moći (PPP) za oko 40% manji nego što se do sada mislilo.

Nije u pitanju prevara, nego činjenica da cene po kojima se GDP računao nisu menjane još od 1980-ih. Problem je što su u proteklih dvadesetak godina cene u Kini porasle, a cenovni pariteti Svetske banke ostali nepromenjeni. Kada krajem ove godine Svetska banka objavi GDP Kine, po novim cenama on će biti 40% manji. GDP Kine je u dolarima je $2,100, a po PPP $7,600. Sada se ispostavlja da je tih 7,600 ustvari oko $4,500.

Bryan Caplan je pre mesec dana, ničim izazvan, izrazio sumnju u spektakularne cifre kineskog ekonomskog rasta. Njemu su bile sumnjive dve stvari:
1) Koja još to zemlja gde poljoprivreda učestvuje so 60% u GDP ima $7,600 per capita?
2) Kad je privredni rast toliki, privatna potrošnja mora da raste. A kineska privatna potrošnja je u poslednjih desetak godina opala.

Svaka čast. On je doduše mislio da režim lažira statistiku, ali ni to i dalje nije isključeno.

Kredit

Evo lepe vesti:
Odmah po potpisivanju ugovora o zajmu vrednom 80 miliona evra, direktor preduzeća Putevi Srbije Branko Jocić nije znao da odgovori na pitanje o uslovima kredita kod Evropske banke za obnovu i razvoj.

Dva su moguća zaključka:
- U državnim preduzećima direktori nisu preterano zainteresovani za troškove i finansijski rezultat;
- Direktor Jocić nije dobar direktor;

Javnost nekako više voli da se skoncentriše na ovaj drugi. Otuda ideja da državnim preduzećima treba da upravljaju stručnjaci. Sve je ostalo u redu, ali eto ima pojedinaca koji uvek nešto pokvare.

Ja se čudim otkud novinarima uopšte ideja da bi direktor javnog preduzeća znao uslove kredita koji je uzeo. Zašto bi? Njega zanima da uzme kredit po bilo kojoj ceni, da onda nešto sa tim gradi, da bude zautet, da upravlja sredstvima. I njih bi to zanimalo da su na njegovom mestu. To je očekivano. Dok kredit dospe za vraćanje on više neće biti direktor, a i ako jeste, neće valjda državna firma bankrotirati.