Bauk fašizma nadvio se nad srpsku demokratiju i preti da je potkopa i uništi. Zato je pod hitno potrebno izvršiti temeljnu obznanu narastajuće fašističke ideologije u Srbiji. Javili su se i dobrovoljci koji su prepoznali ovu opasnost. Rešenje je u donošenju još jednog zakona, dok nije odveć kasno i dok čekamo Zakon o plavim fasadama i Zakon o gradskim vrapcima.
U poplavi pohvali ludosti u srpskoj politikanskoj praksi pojavio se i gore pomenuti predlog. Obznana je besmislena iz nekoliko suštinskih razloga:
- Pravo na slobodu govora važi i za "bene" i svako može da propoveda i najgluplje ideje. Činjenica da su neke ideje glupe ne znači da ih treba zabraniti jer bi, na primer, barem pola srpske vlade moglo doći pod udar klauzula o gluposti i opasnosti po sistem.
- Istovremeno dok se diže buka zbog nekoliko ljudi sa težim premećajem ličnosti koji predstavljaju "srpski fašistički pokret", sasvim slobodno se veliča komunizam koji je u praksi bio jednako odvratan i krvožedan, a definitivno naneo i nanosi više zla Srbiji.
- Fašizam nikada nije imao ozbiljno uporište u Srbiji, osim kada je trebalo etiketirati drugačije mišljenje.
- Pitanje je i kako utvrditi ko su fašisti, osim ako se oni sami tako ne izjasne ili ne prodefiluju sa tipičnim obeležjima. Šta čini dovoljno elemenata da bi neka organizacija bila proglašena fašističkom? Da li je to koncept rukovođenja državom i korporativizam (ups!) ili možda netrpeljivost prema nekim etničkim grupama (ups!) ili samo dovoljan ad hoc utvrđen stepen opskurnosti?
- Konačno da li se zabranom onoga što je inače zabranjeno u Srbiji daje prevelika pažnja nečemu što je marginalna pojava i samim time pomaže njen razvoj?
Odgovor je takođe jasan:
- Lakše je "rešiti problem fašizma" nego rešiti neki od stvarnih problema u Srbiji.
Stoga me ne bi začudilo da osnujemo i državnu agenciju za borbu protiv fašizma, budući da SUBNOR iz objektivnog razloga osipanja kadrova ne može efikasno da radi, a proces zahteva stalnu budnost.
