Ah, ti Austrijanci...

Bernhard: Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard: Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip "opstani ili umri". Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile.

Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard: Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: "stesati (na pravu meru)". Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde... Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije.

Verovali ili ne, ove stvari ne govori neki libertarijanski profesor ekonomije iz Amerike, nego veliki austrijski pisac Thomas Bernhard. Imate ceo intervju ovde.

Hm, Austrija...