Fudbal u Evropi

Od šest najvećih evropskih zemalja po broju stanovnika (Rusija, Nemačka, Turska, Francuska, Engleska, Italija), četiri imaju prvaka Evrope, Rusija i Turska nemaju.

Pobednici Lige (ili Kupa) šampiona iz ovih zemalja nikada nisu bili iz glavnog i najvećeg grada, odnosno Ligu šampiona nikada nisu osvojili timovi iz Berlina, Pariza, Londona ili Rima (kao ni iz Moskve i Istambula, dva najveća evropska grada).

Što se Nemačke tiče, prvaci Evrope su bili timovi iz Minhena, Dortmunda i Hamburga, iz Francuske je to bio Marsej, iz Italije timovi iz Milana i Torina, iz Engleske timovi iz Mančestera, Liverpula, Birmingema i Notingema. Posebno je zanimljivo to što Evropa nije SAD, Kanada ili Australija, gde su glavni gradovi relativno mali: London i Pariz su ubedljivo najveći i najbogatiji gradovi u Engleskoj i Francuskoj, a i Berlin i Rim su znatno veći (ako ne i bogatiji) od Minhena i Hamburga, odnosno Milana.

Imate neko objašnjenje?

Novela o Sloboristancima

Te godine predsednik je skratio svoj mandat i odlučio da svoju politiku stavi pred glasače, očekujući kako svoju pobedu, makar u drugom krugu, tako i da njegova partija sa vernim saveznicima osvoji većinu. Izborna kampanja je obeležena zamenom teza, odnosno u prvi mah se isticala nesposobnost opozicije, njena sumnjiva prošlost, kolebljivost koja je išla od druženja sa osumnjičenim za ratne zločine i pružanja podrške u vreme rata, pa do potpuno promenjene politike u poslednjim godinama. Povremeno je isticano da je to izbor između rata i mira, nastavka puta kojim je krenula zemlja ili ulaska u avanturu ako se podrži lista na kojoj ima dosta malih partija i udruženja. Međutim, poseban problem kod opozicije je što ne ide u jednoj koloni, nego što je manje više rasuta i što su neke od stranaka u sukobu. Partija predsednika i njegovi saveznici su isticali da je Kosovo sačuvano, a da je infrastruktura zemlje u vreme mandata aktuelne vlade obnovljena, a da su na vidiku mnogi kapitalni projekti. Medijska scena podseća na šareni mrak, svi važniji mediji su favorizovali vladu, Blic je bio umereno neutralan, a poneki medij slabog tiraža je otvoreno podržavao opoziciju. Nekoliko medija je na lep ili malo ružniji način promenilo iz korena svoju vlasničku strukturu i uređivačku politiku. Izborne ankete su delovale neuverljivo i bile predmet podsmeha. Opozicija, iako neuverljiva je mogla mobilisati više ljudi koji su jednostavno bili siti loših i jalovih politika. Glasači vladajućih stranaka su imali problem sa motivacijom i mnogi od njih su razmišljali šta da rade posle izbora, naročito oni koji su pripadali partiji koja se šlepala uz veliku i etabliranu partiju i koju su mnogi birači, kako vlasti, tako i opozicije stavili zasluženo na stub srama.

Nole, Ana, Jeca, Andrić, Tesla, Njegoš, Hilandar...

Ja sam se svojevremeno ovde sprdao sa politizacijom teniskog uspeha Novaka Đokovića, pronalazeći "duhovnu vertikalu" Vaskolikog srpstva od Svetog Save preko Tesle do Đokovića.

Ali, podmladak DS iz Prokuplja je daleko prevazišao tu moju istorijsku lakrdiju, po obuhvatnosti, temeljnosti i maštovitosti: jedino što se oni uopšte ne šale...