Strogo kontrolisan fijasko

To je moj članak o finansijskoj krizi u novom Ekonomistu. Ceo tekst nije dostupan bez pretplate ali evo isečka:

Kad se sve sabere, finansijska kriza nastala na tržištu nekretnina i proširena na finansijski sektor, u velikoj meri je posledica loše promišljenih državnih mera. Među njima su direktan upliv države na tržište nekretnina putem kvazi-državnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac; niz zakona, regulacija i uputstava koje zahtevaju od banaka da stambene kredite izdaju kao socijalnu meru, bez provere boniteta i bez zahtevanja učešća u kreditu; održavanje kartela agencija za rejting, koje su sumnjive hipotekarne hartije od vrednosti proglašavale nisko rizičnim; i generalno, ekspanzivna monetarna politika centralne banke, koja je pospešivala izdavanje loših kredita i stvaranje mehura u oblasti nekretnina.

Da li i privatni sektor ima učešća u svemu ovome? Naravno. I privatne investicione banke su kupovale hartije od vrednosti pokrivene lošim hipotekarnim kreditima, a da niko ih nije primoravao na to. Ali evo što je jedan investicioni bankar na ovakvom tržištu trebalo da uradi da bi izbegao krizu: Da unapred shvati da država preterano podstiče loše kredite i da te hartije sa dobrim prinosom a niskim rizikom preskoči; da prozre da agencije za rejting neopravdano dodeljuju ovim hartijama AAA rejting i na svoju ruku proceni da su rizične; da shvati da je zbog veštačkih kamatnih stopa Feda tržište nekretnina prenaduvano i da niske kamatne stope možda drže u iluziji da su neke investicije isplative. Drugim rečima, da bude toliko konzervativan sa rizikom, da se postavlja pitanje šta uopšte radi na tom tržištu. Zato nije čudo da su se bankari upecali. Sa ovako iskrivljenim sistematskim podsticajima od strane države, centralne banke i državno sponzirisanog kartela agencija za rejting, pravo čudo je da je i jedna investiciona banka ostala živa.

Zeleni New Deal

Moja pozicija u vezi globalnog zagrevanja jeste da je reč o političkoj prevari čiji je pravi cilj proširenje državne kontrole nad ekonomijom, neka vrsta socijalizma pod novim "ekološkim" izgovorom (u tome sam blizak Vaclavu Klausu), u čemu posebno neslavnu ulogu igra "zeleni" biznis" koji želi da stekne ogormne profite uvođenjem ograničenja emisija CO2. Ove napore predvodi vrlo široka politička koalicija bivših radikalnih levičara razočaranih slomom komunizma, ekoloških fanatika (ove dve grupe je ponekad teško razlikovati), biznismena, te političara u Evropi i Americi koji žele da sačuvaju bankrotirani welfare state sistem od pretnje tom sistemu koji nosi globalizacija tako što će itnenzivirati "globalno upravljanje", ili prostije i tačnije rečeno, napraviti svetsku vladu. Ja ih nazivam eko-industrijskim kompleksom. Bivši francuski predsednik Žak Širak uopšte nije krio da on shvata Kjoto protokol samo kao koristan trik koji će olakšati da se na globalnom nivou instalira svetska vlada ("Kjoto je prvi korak ka globalnom upravljanju i treba ga primeniti čak i da ne postoji naučna osnova za to").

Eko-industrijski kompleks se poslednjih desetak godina nalazi u velikom problemu. Od 1998 godine globalna temperatura stagnira, a ako pođemo od 2001 ili 2002 već drastično opada. Veliko je pitanje koliko se otvorenim laganjem i propagandom smaka sveta (što su do sada jedino i radili) može ubediti javnost u neophodnost desetkovanja industrijske civilizacije da bi se "spasila" planeta. Na prvi pogled, tekuća finansijska kriza dodatno otežava njihove "napore": ljudi, koji su generalno sumnjičavi prema priči o klimatskoj kataklizmi, tek sada će biti sumnjičavi. A teško je očekivati da će političari biti spremni da mnogo paradiraju sa ekološkim porezima i dodatnim politički korektnim lišavanjima, kad lišavanje, iz drugih, sasvim konvencionalnih razloga, ionako sledi.

Ali, kriza istovremeno uvek godi naporima za širenje državne kontrole. Etatisti prosto obožavaju krize. I eko-industrijski kompleks se snašao u njoj i shvatio da je kriza zapravo nova šansa. Našli su novu "tržišnu" nišu. Pošto su u ovoj eri nesuvislog lupetanja o kraju kapitalizma, oživele i aveti prošlosti poput New Deala, i ideja da se ulaganjima države u infrastrukturu i socijalu može popraviti stvar, eko-industrijski kompleks je smislio genijalnu stvar - Zeleni New Deal. Dakle, pošto država ionako mora da povećava poreze i potrošnju da bi izvukla svet iz krize, zašto ne bi dala pare nama, tj državnim i nadnacionalnim agencijama, NGOima i "zelenim" firmama da mi gradimo "ekološku infrastrukturu". Agencija za životnu sredinu UN već sebe vidi kao zametak nekog globalnog ministarstva za Zeleni New Deal. Kažu, ovo je istorijska šansa. Nema sumnje da je za njih to istorijska šansa, samo je za svet, a posebno siromašne u njemu, na koje bi oni primenili svoje mere, dosta velika pretnja. Ako ste do juče slušali da se mora napraviti svetska vlada da bi smo izašli na kraj sa klimatskim promenama, budite ubeđeni da ćete narednih meseci (zapravo, već je počelo) slušati gomilu zapenušanih propovedi o tome da ovaj put finansijska nestabilnost zahteva globalni odgovor i uspostavu globalnih političkih institucija koje će kontrolisati svetsko tržište. Recimo ovako: "The creation of a global governance system which reflects the new economic and demographic realities and responds effectively to new global challenges of the 21st century is urgently needed to help avoid crises and create a better future.” Aleluja.

A zeleni žele da se ugrade u tu "bolju budućnost" preko globalnog (ili niza lokalnih, za početak) New Deala kao "rešenja" za finansijsku krizu. Klimatskih promena ionako nema, ali, što reče, Širak, to nije razlog da se ne borimo protiv njih, stotinama milijardi poreskih para u džepovima multinacioanlnih korporacija, i stotinama novih lukrativnih i prestižnih "projekata" i globalnih regulativa u "portfoliju" birokratije UN, MMF, WB, NGO-a i nacionalnih vlada.