Pages

04 November 2008

Još malo o Obamaniji

Evo, ostalo je još desetak sati do skoro sigurnog izbora Mesije za predsednika Amerike. Želim da se u predvečerje novog doba pozabavim jednom temom koju sam juče načeo - razlozima "Obamanije". Naravno, nije ni prvi ni poslednji put da javnost bude zaluđena obećanjima demagoških političara, još je manje čudno i neočekivao da posle 8 godina vladavine jednog političara i jedne stranke ljudi žele promene, pa makar i alternativa ne bila baš bogzna šta. Takođe, legitimno je da se ljudi ne slažu sa nekom politikom i teže drugoj i nezavisno od ove dinamike vezane za promene.

Ali, u Obaminom slučaju mi smo suočeni sa jednom vrstom kolektivnog ludila koje se ogleda u potpuno iracionalnom i zombijevskom žmurenju pred očiglednim činjenicama, i spremnošću da se zarad podrške ovom kandidatu kompromituju sve profesionalne, ideološke, moralne i druge skrupule koje bi inače važile. Imamo kandidata koji je vrlo, vrlo problamatičan u ličnom smislu: profesor na fakultetu koji nikad nije objavio ni retka, student na Kolumbiji koga se niko do profesora ni kolega "ne seća", čovek koji je ilegalno i prevarantski primio milione dolara donacija od domaćih građana i stranaca, čovek sa mutnim i nedovojno razjašnjemim ličnim i političkim prijateljstvima sa teroristima i kriminalcima, sa vrlo razjašnjenim prijateljstvima sa rasističkim i bigotskim pastorom, čovek koji je u kampanji o skoro svakom pitanju rekao različite i suprotne stvari (od Iraka do spoljne trgovine). Naravno, nije ništa čudno da političari povremeno vrdaju ili lažu (teško da bi i uspeli da to ne rade) ali je vrlo netipično da jedan do te mere moralno kontroverzan lik sa mutnom i sumnjivom pršlošću, osvaja ne samo simpatije ljudi, nego i bespogovorno sledbeništvo i aklamaciju intelektualaca i medija, kao i suspenziju svih normalnih, uobičajenih standarda rasuđivanja i vrednovanja u politici.

Kolika je presija ovog kolektivnog ludila najbolje svedoči činjenica da Obamu podržavaju intelektualci za koje ni u kom slučaju ne biste očekivali to, i od kojih biste, po svemu sudeći, očekivali da ga ne podržavaju uopšte. Chris Buckley, konzervativac i sin osnivača National Review, Billa Buckleya, podneo je ostavku u NR i podržao Obamu; Kristofer Hičens koji je prošlih pet godina proveo u odbrani Bušove politike u Iraku, i žestokom napadanju intelektualaca i političara koji se tome protive, i koji je pre šest meseci optužio Obamu da je poređenjem svoje babe rasistikinje i svog pastora Jeremije Rajta "prodao svoju babu, što se često kaže za političare, ali ovaj put doslovno", sada ga podržava sa potpuno nesuvislim obrazloženjem. Farid Zakarija, konzervativni liberal koji je napisao zaista odličnu knjigu o tome kako demokratski populizam potkopava tradicionalne institucije liberalnog konstitucionalizma, u Americi i u svetu, sada podržava Obamu, pod zaista somnambulnim obrazloženjem da bi se zbog svog sina koji se zove Omar, on bolje osećao u zemlji čiji se predsednik zove Barak!

Šta je izazvalo ovoliku poplavu ludila i iracionalnosti, koja i najtrezvenije i najpametnije ljude sa osvedočenim karakterom i skoro etosom plivanja protiv struje, pretvara u takve beskičmenjake, oportuniste i smešne marionete levičarskog populizma? Svakako, jedna od važnih okolnosti je "rasna karta". Veliki broj belaca ima, ili im je nametnuta, krivica za prošle patnje crnaca i mnogi oklevaju da kritikuju Obamu plašeći se, s razlogom, da će od njegovih sledbenika odmah biti optuženi za rasizam. Obamina kampanja je u stvari vrlo obilato koristila ovu taktiku. Čak je i Džo vodoinstalater bio optužen za rasizam zbog svog komentara o Obaminoj redistributivnoj filozofiji, A Mekejnovu kampanju su novinari razapeli na krst zbog "rasizma" kada su uporedili Obamu sa "celebrities" poput Paris Hilton. Sam Obama se očajnički trudio da održi fikciju o svojim protivnicima kao rasistima - jednom je rekao da će oni u kampanji sigurno pričati kako on "ne izgleda kao drugi predsednici", iako to niko nikad nije rekao, niti insinuirao. Da je rasna karta besramno korišćena u političke svrhe svedoči i sudbina Geraldine Feraro, bivšeg demokratskog kandidata za potpredsednika koja je bila medijski linčovana zbog izjave da Obama zloupotrebljava rasu u politici. (Digresija: sinoć sam se slatko nasmejao kad je jedan prolaznik u Beogradu na pitanje novinara zašto je Obama bolji odgovorio "zato što je crnac").

Drugi, i po meni svakako važniji razlog za opštu fascinaciju Obamom (koja stvara na kraju neizdrživ javni pritisak i na mnoge ljude koji možda nisu toliko fascinirani njime) je to što on bar u ovom trenutku supstantivira stare fantazije američke levice o radikalnom preobražaju njihovog društva. Profesori, studenti, novinari i ostala "inteligentsia" čekaju skoro sedamdeset godina na svog Mesiju, na novog i možda još radikalnijeg Ruzvelta. Celokupna istorija Amerike posle New Deala se pokazala za njih kao veliko razočaernje, kao restitucija kapitalizma iz pred-ruzveltovskog vremena (iako to nije tačno). Obama koji je radikalni levičar sa marksističkim pedigreom, prijateljstvima sa levičarskim teroristima i profesorima marksizma, sa ženom koja stalno ponavlja kako prezire Ameriku i koja je takođe marksista, predstavlja inkarnaciju njihovog ideala i neopisivo raspaljuje njihovu ideološku maštu. Oni su u ekstazi - Ecce Homo, samo je nebo visoko. I onda ta unisona fascinacija preko medija top-down rezonira i na ravnodušnije i manje naklonjene, stvarajući jednu vrstu pozitivnog feedbacka.

Dalje, Obamin tip "harizme" je potpuno prilagođen ukusima post-moderne dekadentne publike, i to možda dodatno objašnjava zašto su i neki pristojni ljudi neotporni na virus Obamamnije: Obama nije ruzveltovski, čerčilovski, frankovski "strongman", maskulini populista koji lupa šakom o sto, vče, naređuje, preti, ustaje hrabro protiv neprijatelja (da, preti i on, samo ne povišenim tonom). Obamina harizma je post-maskulina; sa dečačkim, androginim ćosavim licem, mršavom tamnoputom figurom i finim manirima Ivy League perofesora, on substantivira jednu vrstu "ženske" harizme. Obama leči rane, podele, miri, pomaže siromašnima. On je neka vrsta šamana. Naravno, ako pogledate istorijat njegovih glasanja u Senatu i njegove proklamovane politike, vama je jasno da je reč o vrlo starom, neizmenjenom njudiloevskom, maskulinom, levičaru eksponatu stare, neizmenjene populističke "politike gomile", ali androgina opsena tihog, empatičnog šamana, koi razume ljude, želi da im pomogne i izleči ih, zaklanja pogled u tu realnost.

Kladionica

Intrade kaže da je gotovo, Obama ima 91% šanse da pobedi, McCain 9.