Usred smo histerije koja prati Wikileaks aferu: Hilary naredila diplomatima da špijnuraju šta kolege u prednjim klupama kucaju na laptoopu, šta je rekao saudijski kralj o Iranu, da li je ovaj ili onaj američki službenik izjavio da je brat Hamida Karzaija mafioza itd. Ali, u senci svega toga, prava afera i skandal mnogo većih razmera se događa. I taj skandal nije nastao curenjem podataka, nego njihovim zakonitim objavljivanjem.
Naime, pre neki dan Fed je (po novom zakonu) bio prinuđen da objavi potpunije podatke o tome ko je sve dobio pare za bailout i koliko. Podaci su šokantni: cifra od 700 milijardi dolara kojom se do sada baratalo je bukvalno kap u moru. Ukupna suma je najmanje oko 10 triliona (10 hiljada milijardi!). Recimo Merill Lynch je dobila oko 2 triliona, Citigroup takođe oko dva triliona, Morgan Stanley takođe jedva nešto manje od 2 triliona. Tu su naravno i Bank of America, Godlman Sachs i drugi. Ogromne pare su dobile i mnoge strane banke, uključujući Deutche Bank, kojoj je Fed uplatio oko 300 milijardi za hipotekarne obveznice, i Credit Suisse koja je inkasirala oko 290 milijardi. Ukupno, Fed je potrošio preko 1 triliona samo na veštačko održavanje (kupovinu) hipotekarnih obveznica.
Naravno, nije čudo da su Paulsonovi i Bernankeovi drugari - investicioni bankari sa Wall Streeta - prošli ovako dobro. Ko će kome ako neće svoj svome. Ali je iznenađujuće, i do sada nepoznato da su velike pare dobili Mcdonalds, General Electric, Harley Davidson, Caterpillar, Toyota i drugi, čija aktivnost nema neke dublje veze sa bankarstvom i finansijama.
Kad ovo uzmemo u obzir, postaje jasnije da je cela operacija zapravo značila štampanje 10 triliona dolara bez pokrića da bi se spasile nesolventne banke i smanjili gubici postojećih privatnih firmi. To je bio gigantski program subvencija postojećim firmama, i povećanja barijera ulasku za nove firme.
Mimo toga, to je verovatno najveći program superhikovske redistribucije u ljudskoj istoriji. Neki od najbogatijih ljudi na planeti dobili su 10 triliona dolara kao zaštitu od konkurentskog pritiska i potrebe da svoje loše investicije plate finansijskim gubitkom, a sve je to platio običan mali poreski obveznik kroz zaduživanje i budžetski deficit od skoro dva triliona, i verovatno više poreze i inflaciju u budućnosti.
U takvoj situaciji dolazak Ron Paula na čelo pod komiteta za monetarnu politiku u Kongersu biće vrlo, vrlo zabavna i potencijalno eksplozivna stvar.
