U Gruziji je počeo rat. Gruzijska vojska je napala otcepljenu pokrajinu Južnu Osetiju, posle neuspeha pregovora. U pokrajini žive uglavnom Rusi i žele da se pripoje Rusiji. Ruska vojska se "uključila" u konflikt tako što je bombardovala neke krajeve Južne Osetije i što ušla na teoritoriju Gruzije tenkovima: To je Sakašvili nazvao "aktom otvorene agresije", dok Rusi najavljuju da će razmotriti priznanje Južne Osetije.
Najzanimljiviji su mi komentari domaćih rusofila koji "navijaju" za Rusiju u ovom konfliktu, a istovremeno se nadaju ruskoj pomoći oko Kosova. Ali, to je vrlo glupa računica. U Gruziji je na delu separatistički pokret koji je sličan onom na Kosovu - stanovništvo jedne pokrajine koje većinski želi da se otcepi od matične države. I Rusi će po svoj prilici to priznati. I sad srpski rusofili očekuju da će Rusija istovremeno da nastavi u međunarodnim forumima da brani njihovu politiku oko Kosova - "teritorijalni itnegritet i suverenitet", dok će s druge strane da ima potpuno suprotnu politiku priznajući Južnu Osetiju. Naravno, Zapad koji podržava Gruziju je takođe nedosledan jer je priznao Kosovo a Južnu Osetiju neće, ali oni bar imaju neku teoriju, neko objašnjenje - Kosovo je "poseban slučaj" zbog njegovg istorijata i nasilja koje je Miloševićev režim tamo sprovodio (ne kažem da je to obrazloženje uverljivo, ili čak iskreno, kažem samo da za njega postoji osnov i u Rezoluciji 1244 koja Kosovo zaista definiše kao "poseban slučaj" u odnosu na sve druge separatističke regione). Rusi nemaju nikakvo slično objašnjenje koje se ne bi moglo primeniti i na Kosovo, osim golog realpolitičkog cinizma - hoćemo tako. Stoga, oni svakako neće žrtvovati Južnu Osetiju zarad Kosova. Njihova argumentacija će verovatno izgledati ovako: "mi smo protiv separatizma, načelno i svuda, zato smo se borili protiv nezavisnosti Kosova, ali kad ste vi već napravili taj strašni presedan i priznali ga, mi sada nemamo ni jedan argument da zauzdamo separatiste u Osetiji. Zato moramo da ih priznamo."
I naravno, srpski nacionalisti će (kao i uvek) ostati kratkih rukava, i za nekoliko meseci ruski "principijelni stav u Savetu Bezbednosti" će postati malo manje "principijelan", i na kraju će oni tiho izgubiti interes za Kosovo, koje će priznati skoro sve zemlje sveta, uključujući moguće i samu Rusiju na kraju.
Dakle, ma kako zvučalo paradoksalno, onaj ko se uzda u rusku podršku oko Kosova, trebalo bi da "navija" za Gruziju, tj da se nada da Rusi nikada neće priznati severnu Osetiju.
08 August 2008
Knjige i naša deca
Kategorija:
Kultura
Velimir Ćurguz Kazimir je imao zanimljiv post na svom blogu, čija je poenta da današnja deca manje čitaju knjige nego u njegovo vreme. I, ne samo da čitaju manje, nego i to što čitaju je nižeg kvaliteta. Post je napisan (ako ga ja dobro kapiram) više iz nekih sentimentalnih nego iz moralističkih razloga.
Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.
Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".
Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.
Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.
Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.
Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.
Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".
Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.
Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.
Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.
Subscribe to:
Posts (Atom)