Fiskalna pravila u Srbiji

Fiskalna pravila u Srbiji su ustanovljena Zakonom o budžetskom sistemu iz 2011, u članu 27e. Ona se tiču pravila pod kojima se mora voditi fiskalna politika - predviđa ograničavajući faktor za visinu javnog duga i visinu budžetskog deficita. Prema njima, ukupan javni dug ne može da bude viši od 45% BDP-a, ne računajući troškove nastavle po osnovu restitucije, a fiskalnu politiku treba voditi tako da na srednji rok fiskalni deficit iznosi najviše 1% BDP-a.

Kakvi su rezultati ovih ograničenja? Blago rečeno, nikakvi. Javni dug je krajem novembra prema metodologiji Ministarstva finansija činio 69,2% BDP-a. Sa obzirom na određene manjkavosti ove metodologije koja potcenjuje visinu javnog duga i na dodatno zaduživanje u međuvremenu, ova cifra je trenutno sigurno veća. Ali šta je sa visinom deficita? Donja tabela pokazuje iznos stvarnog deficita  u % BDP-a (podaci NBS) za prethodne godine sa maksimalnim deficitom republičkog budžeta izračunatog na osnovu formule iz Zakona o budžetskom sistemu. 

Godina	Stvarni deficit	Dozvoljeni deficit
2011	-3.9	-1.0
2012	-5.4	-0.4
2013	-4.5	-2.9
2014	-5.1*	-0.5

                                     *za prva 3 kvartala

U Srbiji uopšte nije problem doneti zakone, jer uopšte nije neophodno poštovati ih. Vladavina prava je još uvek misaona imenica. Naročito je lako kršiti konstantno zakone za čije sprovođenje i nadgledanje niko nije nadležan ili nema efektivnu moć da to uradi (Fiskalni savet koji je ustanovljen istim ovim zakonom nema mogućnosti da utiče značajno na fiskalnu politiku izvršne vlasti, osim da organizuje konferencije za štampu ili da neformalnim kanalima pokuša da nametne svoje viđenje koje, naravno, ne mora uvek biti tačno ili svrsishodno). 

Ono što bi moglo da malo olakša ovaj problem u budućnosti je unošenje fiskalnih pravila u Ustav i davanje veće nadležnosti Ustavnom sudu - ukoliko budžetski deficit dostigne određeni nivo (na primer, kada se približi zadatoj granici ali pre nego što je pređe) da se automatski daje upozorenje koje bi nateralo Vladu da smanji deficit dok bi u slučaju iznosa deficita većeg od predviđenog bilo automatski pokrenuto izjašnjenje o poverenju vladi u parlamentu. U slučaju da vlada dobije poverenje i ne smanji deficit na granicu dozvoljenog, da predsednik Ustavnog ima obavezu da raspiše prevremene parlamentarne izbore. 

Ovo rešenje naravno nije savršeno, ali bi verovatno dalo bolje rezultate nego sadašnje. Međutim, u Srbiji se niko ni Ustava ne drži kao pijan plota, jer je kosovski dodatak na plate još 2010. proglašen neustavnim ali se i dalje primenjuje. Dakle, ni ovo nije nikakva garancija, ali je političarima ustav mnogo teže kršiti nego običan zakon jer su političke posledice često teže.

Franak ili evro

Dana Popović u Politici piše da krediti u švajcarskim francima i nisu bili tako loše rešenje i to potkrepljuje brojkama i grafikom; ali meni se čini da u tom računu važne stvari nedostaju. 

Tekst upoređuje kredit podignut 2008. u evrima sa kamatom od 9% i kredit istog iznosa u francima sa kamatom od 5%. Google mi kaže da razlika nije bila tolika, već bliže dva procentna poena. Podaci o euriboru i CHF Liboru iz 2008. kažu isto.  Neka me ispravi ako se neko bolje seća, ali ja mislim da su realističniji proseci stopa 5% za kredit u CHF i 7% za kredit u evrima. 

Drugo, iako nema objašnjenja, koliko vidim iz podataka Dana računa samo razliku u plaćenoj kamati; glavnicu uopšte ne uzima u obzir. Nije mi jasno ni kako je dobila granicu isplativosti od 1CHF=0.89EUR, jer kad se uporede kamate koje ona upotrebljava dobije se inverzno od toga, 1.12 EUR. To znači da su krediti u CHF, po 5 i 9% kamatama, bili isplativi i do više granice rasta CHF nego što tekst i grafik kažu.  Kada se uzmu realističnije stope od 5 i 7%, granica isplativosti bi bila 1 CHF=0.87EUR, što znači da su čisto na kamatama švajcarci i sa takvim brojevima sve ovo vreme, do pre dve nedelje, bili na dobitku. 

Ali ne gledaju se samo kamate. Kamate su, mada to zavisi od uslova kredita, često manje od polovine ukupne sume koju na kraju otplatite. Uz svaku ratu kredita stiže i deo glavnice, koja je sada redenominovana po novom kursu u evrima. I ne samo sada, već od početka rasta franka u odnosu na evro, od 2008. Taj problem, glavni problem, uopšte nije obuhvaćen ovom računicom. Dužnici u CHF jesu realno u problemu.