Pages

31 October 2007

Konkurentnost 2008.

Izašao je Global Competitiveness Report Svetskog ekonomskog foruma za 2007-08: 1. SAD, 2. Švajcarska, 3. Danska... 82. Crna Gora, 91. Srbija, od 137 zemalja.
Prošle godine su Srbija i CG bile zajedno na 87. mestu.

Nisam promenio mišljenje o konkurentnosti od prošle godine, zato u ostatku kopiram stari post:

Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.

A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.

Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.

Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.

Beč i ekonomska teorija

Kao dodatak prethodnom postu, pokušavam da načinim makar provizorni spisak naučnih disciplina koje su pokrenuli, izmislili i odlučujuće oblikovali navedeni bečki geniji: termodinamika, kvantna fizika, analitička filozofija, filozofija nauke, psihoanaliza, teorija igara, poslovnog ciklusa...Sama činjenica da imamo bar tri-četiri "Bečka kruga" najbolje svedoči o tome: bečki krug u filozofiji, Šlik, Karnap, Vitgenštajn, u ekonomiji - Mizes, Hajek, Šumpeter, Morgenštern, u psihologiji itd.

Zanimljivu primenu ovog uvida o centralnom mestu Austrijanaca i Austro-Ugara u naučnoj i teorijskoj misli XX veka daje Izrael Kirzner u svom odličnom kraćem predavanju. Radi se o razlici između Mizesovog i Robinsovog pojma ekonomskog delovanja/odlučivanja. Robins je, po Kirznerovom mišljenju enormno uticao na kasniju mikroekonomsku teoriju, svojim shvatanjem ekonomskog odlučivanja kao manipulacije datim sredstvima u ostvarivanju datih ciljeva. Ta teorija koja polazi od pretpostavke savršenog znanja o alterantivama sa kojima je onaj ko odlučuje suočen, postala je sastavni teo mainstream teorije cena. A predstavljala je prilagođenu i izmenjenu verziju teorije o ljudskom delovanju koju je Robins pokupio 1920-ih godina u Beču, družeći se sa Mizesom, Hajekom, Haberlerom, Morgenšternom i ostalima. To je pojam ljudskog delovanja kao korišćenja sredstava u zadovoljavanju ciljeva u prostoru neizvesnosti i nepotpunog znanja.

Razlika je očigledna. U Robinsovom neoklasičnom okviru koji je prihvatila celokupna moderna mikroekonmska teorija, ekonomisanje postaje tehnološki i matematički problem; suočen sa datim skupom poslovnih (i epistemoloških, rekao bi Hajek) alterantiva gubi se preduzetnik i pretvara u mašinu za tehničku optimizaciju. To možemo videti kako u teoriji konkurencije, tako i u čitavom nizu drugih teorema ekonomije blagostanja. Teorija savršene konkurencije uzima tehnologiju, znanje o poslovnim alternativama kao dato, a njihovo odsustvo aberacijom od standarda konkurencije. Dinamička konkurencije koju razvijaju Austrijanci, podrazumeva nepotpuno znanje i polovične informacije kao standard, zbog koga nam je konkurencija i potrebna kao procedura otkrivanja. Mizesova (i ja bih dodao, Hajekova) teorija ljudskog delovanja kao preduzetništva podrazumeva traganje za referencijalnim okvirom mogućeg rešenja problema. Alternative nisu poznate, one moraju da budu otkrivene, pronađene, anticipirane - preduzetnik je onaj ko rizikuje materijalna sredstva da bi isprobao određenu anticipaciju mogućeg rešenja koju ima. On odabira jedan od mnoštva mogućih okvira delovanja, umesto da dela u zadatom i unapred poznatom okviru. Tehnološko/matematička optimizacija nasuprot preduzetničkom otkriću.

Eto, tako je bečka škola u ekonomiji obeležila ne samo disidentsku, heterdoksnu ekonomsku misao, već indirektno i mikroekonomoiju glavnog usmerenja.

Beč 1920.

Teško da je ikada postojala takva koncentracija genija na jednom mestu kao što je to bilo u Beču početkom 20. veka. Naišao sam na sledeću listu koju je napravio Hans-Hermann Hoppe: filozofi i fizičari Ludwig Boltzmann, Rudolph Carnap, Edmund Husserl, Ernst Mach, Karl Popper, Moritz Schlick, Ludwig Wittgenstein; matematičari Kurt Godel, Hans Hahn, Karl Menger, Richard von Mises; ekonomisti: Eugen von Bohm-Bawerk, Gottfried von Haberler, Friedrich von Hayek, Carl Menger, Frtiz Machlup, Ludwig von Mises, Oskar Morgenstern, Joseph Schumpeter, Friedrich von Wieser; pravnici Rudolph von Jhering, Hans Kelsen, Anton Menger, Lorenz von Stein; psiholozi Alfred Adler, Joseph Breuer, Karl Buhler, Sigmund Freud, sociolozi i istoričari Max Adler, Otto Bauer, Egon Friedell, Paul Lazarsfeld, Alfred Shutz; pisci Herman Broch, Hugo Georg Trakl, Otto Weininger, Stefan Zweig; slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoschka, Egon Schiele, itd.

Kada se doda da se nešto slično dešavalo u Budimpešti (John von Neumann, John Harsanyi, Edward Teller, Eugene Wigner, Karl i Michael Polanyi), imamo opis jedne liberalne monarhije. Hoppe o ovome govori u okviru kritike demokratije, u knjizu Democracy: The God that Failed. Tek sam počeo, ali njegov argument za sada je da bi svet izgledao neuporedivo bolje da evropske monarhije posle Prvog svetskog rata nisu postale demokratske republike.

Ali u svakom slučaju, fascinanto je koliko je genija bilo okupljeno u tada, sa današnje tačke gledišta, relativno malim mestima kao što su bili Beč i Budimpešta. Većina njih je između dva svetska rata izbegla, zauzela mesta na vodećim univerzitetima i kasnije pokupila Nobelove nagrade kao građani SAD, UK ili Australije.

30 October 2007

Bueno de Mesquita i Asimov

Iako mi Isaak Asimov nije nikada bio među najomiljenijim sci-fi piscima, njegov koncept psihoistorije mi je bio veoma zanimljiv. Naime, Asimov piše o nauci kojom će ljudi ovladati u budućnosti, a koja će predstavljati spoj sociologije, istorije i statistike i kojom će moći da se predviđa budućnost.

Izgleda da je profesor na NYU Bruce Bueno de Mesquita relativno blizu predviđanja budućnosti. Njegov pristup se, za razliku od psihoistorije, ne zasniva na agregiranju ponašanja velikog broja individua, već na pažljivom analiziranju podsticaja sa kojima se suočavaju individue i vlade širom sveta, njihovim pretvaranjem u jednačine i korišćenjem teorije igara da nekako reši te jednačine. Navodno, tačnost predviđanja mu je oko 90%.

Zanimljiva je recimo njegova analiza sukoba Izraelaca i Palestinaca. On tvrdi da oba rešenja koja su sada u opticaju (dajte nam državu, pa ćemo prekinuti napade - Palestinci, ili, razoružajte se, pa ćemo vam dati državu - Izraelci) ima suštinski problem, a to je da ne postoji način da drugu stranu ubedite u svoju iskrenost. Ako Izraelci pristanu na predlog Palestinaca, Palestinci mogu posle dve godine da kažu - "mi nastavljamo, nismo zadovoljni rešenjem". Ako Palestinci pristanu na predlog Izraelaca, Izraelci mogu, pošto se Palestinci razoružaju, da kažu, "šalili smo se". Zbog nepoverenja, nijedno od ova dva rešenja nije realno.

Bueno de Mesquita predlaže rešenje koje bi moglo da postavi prave podsticaje i jednima i drugima - da unapred dogovore podelu prihoda od turizma u odnosu od, recimo, 60:40. Ukoliko bi Palestinci mogli da računaju na 40% prihoda od Izraelskog turizma, to bi značajno umanjilo podsticaje da izvršavaju terorističke napade. Slično važi i za Izrael.

Kako bi ovakva analiza mogla da se primeni na Kosovo? Jedno rešenje je da EU kaže - "Srbija i Kosovo će ući u EU kao odvojeni entiteti, ali u istom trenutku". Time mi postajemo zainteresovani za sve što se dešava na Kosovu, a oni postaju veoma zainteresovani za sve što se dešava ovde. Svaki naš gest koji odlaže reforme na Kosovu i njihovo približavanje EU, će koštati i nas. Isto važi i za njih. Odjednom bi i nama i njima u interesu bilo da ne provociramo drugu stranu, jer to samo ojačava nacionalističke i antievropske snage.

Doduše, mali problem sa de Mesqutinim pristupom je što pretpostavlja da su akteri racionalni.

Energija, nekad i sad




Pre trideset godina nagli porasti cena nafte su se zvali "naftni šokovi". Ovaj grafik pokazuje zašto to više nije tako. Udeo energije u ekonomiji opada. Energija je danas dovoljno nevažna da više ne može da izaziva makroekonomske potrese, a ni da bitnije utiče na spoljnu politiku.

29 October 2007

Crna Gora

Bio sam dva dana u Crnoj Gori na nekom skupu nevladinih organizacija i čuo par zanimljivih stvari.

Prvo, složili su se da se situacija po pitanju demokratije značajno pogoršala od proglašenja nezavisnosti. Radi se o tome da je većina NVO-a i medija podržavala nezavisnost, pa su i oni bili podržavani od strane vlade. Od kako je taj problem rešen, NVO-ovi i mediji su počeli da pokreću pitanja korupcije i kriminala, pa je vlada počela da im šalje poresku policiju. Ja nisam čuo da je u Srbiji od 5. oktobra naovamo ikada poreska inspekcija posećivala NVO-ove.

Drugo, slušao sam intervju Igora Lukšića, ministra finansija. Mogu reći da je to bila muzika za moje uši. Pričao je o budućoj privatizaciji elektroprivrede, o planiranom smanjenju poreza, o tome da oni zasnivaju svoj razvoj na ekonomskim slobodama. Malo sam se zagrcnuo kada je rekao da je učešće javnih prihoda u GDP-ju 53%, ali on tvrdi da je to zbog loše metodologije proračuna GDP-ja i neplanirano visokih prihoda od poreza na promet nepokretnosti.

Takođe, svi se bave vestima da je Milo za nedelju dana zaradio oko 7 miliona evra, a Sveto 3 miliona za samo jedan dan.

Beg nije cicija

Nismo mnogo pominjali Voju Brajovića na TR-u. Skoro sam čuo jednu lepu anegdotu. Voja se zalagao za ukidanje isplate kraljevskoj porodici nekog novca koji je bio planiran u budžetu Ministarstva kulture uz rečenicu "Čega je on Kralj?" Sve čestitke Voji za štednju u slučaju da je ova priča tačna.

Nažalost, nije Voja baš tolika cicija. Odlučio je da daje dodatne penzije od 50 hiljada dinara zaslužnim umetnicima. Ima mnogo zaslužnih umetnika ali će vladina komisija izabrati one najzaslužnije. Nažalost, u Srbiji se zasluge mere komisijski umesto tržišno. Zaslužni su oni koji su uspeli svoja umetnička umeća da prodaju pa im penzija danas i ne treba. Voja Brajović je sigurno zaslužan ali sam siguran da ne bi prihvatio ovu penziju koju sada uvodi. Razumem da mu je žao da gleda svoje starije kolege koje danas možda jedva sklapaju kraj sa krajem, ali onda bi trebalo da im pomogne zavlačeći ruku u svoj džep, ne i moj.

Jedna pozitivna stvar su komentari na B92. Izgleda da nisam samo ja nezadovoljan.

Čas anatomije

Saša Radulović na B92 blogu drži čas ekonomije ministru Milosavljeviću, koji se očigledno u Poligrafu nije najbolje snašao tvrdeći da se mleko u Nemačkoj i Francuskoj prodaje ispod tržišne cene zbog državnih subvencija. Radulović skoro anatomski precizno dešifruje formiranje cena mleka na tržištu uzimajući u obzir ponašanje proizvođača, prerađivača i prodavaca. Pravilno zaključuje da je za visoku cenu mleka kriv nedostatak konkurencije.

I tu se Radulovićev trijumf završava. Naime, njegovo rešenje za uvođenje ozbiljnije konkurencije podrazumeva dodatnu državnu regulaciju. Radulović smatra da država treba da razbije monopol koji imaju prerađivači (Salford) i prodavci (Delta). Ni reči o smanjenju ili ukidanju carina i prelavmana koji bi konkurenciju uveli brže nego bilo koja Komisija za zaštitu iste. Radulović, iako u tekstu naglašava da država ne može da reši problem ustvari predlaže rešenje koje upravo to podrazumeva.

Ja ustvari i ne vidim neku razliku između Radulovićevog i Milosavljevićevog pristupa, odnosno siguran sam da bi se ministar složio sa iznetim predlogom. Obojica veruju da se problemi na tržištu mogu rešavati regulacijom i posledično ni jedan ni drugi ne veruju da tržište nudi najefikasnije rešenje.

Pogledajte opširnije objašnjenje o ceni mleka ovde kao i post koji objašnjava iluziju postojanja monopola u maloprodaji ovde.

Gligorov o monopolu

Vladimir Gligorov tvrdi da nema razlike između zakonskog i privatnog monopola. Kaže da oba proizvode trošak za potrošače i radnike. Možda u teoriji. Meni nije poznat nijedan slučaj privatnog monopola gde su potrošači na gubitku. Jednostavno ako nema barijera za ulazak novih igrača na tržište firme nemaju previše prostora za podizanje cena. Voleo bih da Gligorov ponudi neki primer privatnog monopola i dokaže da grešim.

Ovde možete naći nekoliko postova gde pominjemo monopole.

27 October 2007

Oprez ili destabilizacija!

"Deficit tekućeg računa dostigao je nivo koji zahteva opreznost", kaže MMF u najnovijem saopštenju o Crnoj Gori. Kakvu opreznost zahteva trgovinski deficit, nije objašnjeno. Crna Gora ima evro, tako da je valutna kriza i teorijski isključena jer domaća valuta i ne postoji. U čemu je onda stvar? Opreznost da se ne bi dogodilo -- šta?

Zablude o štenosti uvoza su stare, ali su u drugoj polovini 20. veka prevedene u brigu o deviznim kursevima. U sistemu fiksnih deviznih kurseva od 1945. preveliki deficit je mogao značiti gubitak deviznih rezervi i nemogućnost odbrane fiksnog kursa, odnosno devalvaciju. To je tada dalo nekakav razlog za brigu o deficitu, i u tom kontekstu su nastale fraze kao "opreznost". Ali sa fleksibilnim kursevima to više nije bitno, jer se kursevi sami prilagođavaju i uravnotežavaju platni bilans. Devalvacija ne postoji. Briga o deficitu u slučaju fleksibilnih kurseva nema makroekonomskog smisla, a ima još manje smisla kada uz fleksibilni kurs imate i rastuće devizne rezerve, kao što je slučaj sa Srbijom. A načisto je besmislena kada uopšte nemate svoju valutu nego koristite evro. Ali MMF, po inerciji od pre 40 godina, poziva na nekakvu opreznost. Neka samo jednom objasne kakva to opasnost vreba ako slučajno ne budemo oprezni.

To je monetarna politika. Kako stoje stvari sa fiskalnom? Po običaju, MMF je zabrinut da se ne pretera sa smanjivanjem poreza. Nema ni reči o poreskim podsticajima, o efektima poreza na privatnu inicijativu ili na eventualno smanjenje troškovne strane budžeta. Naprotiv, smanjenje poreza može biti "destabilizujuće":

Tax cuts have also been procyclical, and could be potentially destabilizing when the economy slows. Sharp cuts in income taxes when the economy is already booming add to demand pressures. Corporate tax cuts combined with absence of capital gains taxation in a country with the enormous potential of Montenegro only provides investors with a windfall. Strong VAT growth driven by imports, should not be seen as providing scope for further tax cuts, as these revenues are temporary and will eventually disappear.


Dođe mi da odem u alterglobaliste.

26 October 2007

Politički kviz

Ko želi da vidi gde se nalazi na političkom spektru za 2 minuta može da dobije odgovor koristeći najkraći politički kviz na svetu.

Kritičari ovog kviza tvrde da je naklonjen libertarijancima. U pravu su. Kada bi se dodala pitanja da li mislite da država treba da pruža usluge obrazovanja, zdravstva, da gradi puteve, sigurno je da bi po osnovu ekonomskih sloboda manje ljudi bilo okarakterisano kao libertarijanci. Autori kviza mudro pominju samo smanjenje državne potrošnje za 50 procenata ili više. Na prvi pogled nije jasno koje bi sve uloge države posledično bile ukinute. Kada pitate ljude da li želite niže poreze, svi odobravaju, nažalost kada ih pitate da li želite da država pruža više usluga uglavnom dobijate isti odgovor. Takođe, pitanja koja pokrivaju društvene slobode su takođe umerena. Verovatno bi manje ljudi (bar u Srbiji) odgovorilo pozitivno na pitanje da li bi trebalo dozvoliti nošenje oružja. Pitanje o pravima životinja bi verovatno dodatno uticala na niži skor.

Zabrana izvoza vs. kontrola cena

Jugoslovenski socijalizam je uvek bio mekši od sovjetskog. Dok se Vlada Srbije protiv rasta cena bori zabranom izvoza (a onda i produženjem zabrane izvoza), Putin je uveo kontrolu cena glavnih prehrambenih proizvoda. Kremlj je objavio da je kontrola cena "dobrovoljna" i uvedena "na inicijativu samih proizvođača". Nema sumnje da su imali slobodan izbor između dobrovoljne kontrole i posete finansijske policije. Naravno, kontrola je privremena, kao i naša zabrana izvoza.

Radikali liberali?

Goran Nikolić na B92 blogu daje svoje viđenje ideologije političkih stranaka u Srbiji. Prvo, mislim da je veoma dobro da se uvede ovakva dvodimenzionalna podela stranaka, jer je klasična podela levica-desnica prosto bez veze, da ne ulazim u to zašto. Međutim, mislim da Goran greši što socijalna i ekonomska pitanja grupiše zajedno, u socioekonomska pitanja. To je najizraženije kod LDP-a recimo, čiji je ekonomski program liberalan, ali socijalni program nije, u smislu neintervencionizma.

Imajući to u vidu, da li je Goran dobro napravio ovu sliku? Po meni, uglavnom jeste, uz nekoliko ozbiljnih mana. Prvo i osnovno, Radikali nikako ne mogu da budu sa desne strane Y ose. Reći da su radikali ekonomski liberalniji od DS-a je prosto apsurdno. Ja bih ih stavio barem gde i SPS, možda i levlje. Takođe, i pored povremene Vukove liberalne retorike, ne bih ni SPO stavio desno. Možda negde na samu Y osu. Nisam uopšte siguran da DSS treba da bude niže od SPO-a, ali tu se otvara pitanje šta tačno Goran podrazumeva pod "odnosom prema tradiciji". Ako je SPO jedina iole ozbilja monarhistička stranka u Srbiji, onda možda njih treba smestiti ispod DSS-a i SRS-a.

U svakom slučaju, mislim da je pokrenuo veoma važno pitanje. Evo kako je Miroljub Labus prezentovao (peti slajd) to isto pitanje pre dve godine. Ako se dobro sećam, ovo nije njegovo viđenje stvari, već rezultat ankete koja je rađena. Ovi gore desno su DS, dole levo su SRS i SPS, a u sredini po oba pitanja su DSS, SPO, G17, NS i ostali. Njegova tadašnja teza je bila upravo to da je politički centar razbijen. Situacija se u međuvremenu jeste promenila, u smislu da je DS otišao malo ulevo, a DSS/NS na dole.

Slobodan Jovanović rehabilitovan!

Odlukom okružnog suda u Beogradu poništena je presuda protiv Slobodana Jovanovića doneta u julu 1946, kojom se ovaj osuđuje na 20 godina robije i gubitak svih građanskih prava, zbog "saradnje sa okupatorom" (koju je sve vreme rata vršio iz Londona).

Međutim, zanimljivo je da general Draža Mihailović nije rehabilitovan. Ovo je zanimljivo jer je Draža Mihailović sve vreme rata obavljao dužnost Ministra vojnog Vlade u Londonu čiji je predsednik jedno vreme bio Slobodan Jovanović, koji je istovremeno bio i zamenik Ministra Vojnog. Na istom montiranom sudskom procesu, pod predsedavanjem Miloša Minića, na kome je Jovanović kao drugooptuženi osuđen na zatvor kao izdajnik, Mihajlović je kao prvooptuženi osuđen za isto delo na smrt, i streljan (po nekim svedočenjima od strane samog Krcuna) i bačen u neku jamu, ili zakopan ko zna gde (postoje razne teorije gde je pokopan), tako da mu se ni danas ne zna grob.

Ostalo je malo nejasno zašto je sudija Minić ovako gradirao optužene, ali bi to moglo biti stoga što je Jovanović bio Mihailovićev zamenik, te je stoga njegova "krivica" bila manja. Ostaje nejasno i zašto advokatska komora nije tražila rehabilitaciju i Ministra i Premijera, a ne samo jednog od njih.

25 October 2007

"Pravosljavlje" o globalizaciji

Moram priznati da nikada do večeras nisam čitao časopis "Pravoslavlje". Pogledao sam malo koje rubrike imaju i najviše me je zainteresovalo šta kažu na temu "Crkva i savremeni svet", imajući na umu da se Pravoslavnoj crkvi često zamera upravo to što se ne bavi savremenim pitanjima.

Kada sam malo pročitao tekst, morao sam da proverim još jednom koji časopis čitam, jer je veoma ličio na nekadašnji "Komunist", koji je moj deda voleo da čita. Recimo:

"Kao što se životinja hidra prilagođava novoj sredini i sa više krakova svojih pipaka siše životne sokove žrtve, tako i te idustrijske hidre sišu resurse, radnu snagu i druge „životne sokove" nacionalnih privreda zemalja tzv. periferije."

Ili:
"Dakle, oni koriste svoj „uticaj“ na poluge vlasti i na javnost i na taj način aktivno deluju na neusvajanje antimonopolskih zakona, utiču na snižavanje poreskih opterećenja za strani kapital, zakon o zaštiti životne sredine... Na ruku im idu slabo organizovani sindikalni pokreti i politička nestabilnost."

Ima tu svega: i imperijalizma i eksploatacije radnika i antimonopolske politike i zaštite životne sredine i sindikata. A posle kažu da je naša Crkva desničarska organizacija.

Če na sajmu, Fidel u skupštini!

Ćerka komunističkog teroriste Ernesta Če Gevare, Aleida (Aljuša, kako joj je ćale tepao u detinjstvu), došla je u Beograd, da na sajmu knjiga promoviše svoju bigarafiju oca, "heroja revolucije".

Pre toga, bila je u Teheranu, da sa svojim miroljubivim drugarima po oružju ukaže na opasnost američkog imperijalizma. Sve je išlo ok, dok neki drug iz udruženja boraca džihada nije spomenuo da je i drug Če Gevara bio božji čovek, i da je verovao u Boga. Kao i drug Fidel Kastro. Aleida je protestovala - "ali, moj tata je bio ateista." No drugovi mučenici se nisu dali pokolebati - objasnili su drugarici Aleidi da su sada oni glavni, i da posle propasti SSSR-a prezrene na svetu zastupaju oni, te se shodno tome i zasluge druga Čea za otpor Americi imaju tumačiti po slovu Kurana.

Ovde smo već pisali nešto o Čeu. Evo nekoliko priloga za biografiju ovog borca protiv svetske nepravde ovde, ovde ili ovde.

Samo podsećanje - čovek je bio zadužen za formiranje tajne policije i likvidaciju "narodnih neprijatelja" posle pobune na Kubi. Za samo šest meseci 1959 u zatvoru La Kabanja naredio je lično smaknuće od 500-1000 ljudi! Za Kastra je obavljao one poslove koje je za Hitlera radio Hajnrih Himler, a za Staljina Lavrentije Berija. Takvog čoveka obožavaju zapadni levičari i mejnstrim mediji. LA Times je recimo objavio da je u Latinskoj Americi "Čeovo nasleđe jače nego ikad". Mediji se utrkuju ko će lepši panegirik da mu napiše povodom 40-godišnjice smrti. On je deo valjda najodvratnijeg kulta ličnosti koji postoji na Zapadu.

Pre 20 dana su neki momci u Novom Sadu probali da proslave rođendan Hajnriha Himlera, i svi su se s pravom zgrozili na to. Sad ćerka jednog sličnog tipa dolazi u Beograd da promoviše knjigu o svom tati masovnom ubici. Kažu da je posebno uživao da lično posmatra streljanja u zatvoru La Kabanja kojim je komandovao, da nije bio samo beskrupulozni revolucionar koji uklanja protivnike, već sadistički ubica kome je uništavanje i patnja drugih predstavljalo životnu hranu i izvor energije. Osmogodišnji dečak je bio zatvoren, Njegova majka je došla da "Komandanta" moli za dečakov život. Ovaj je podigao slušalicu i pred njom izdao naredbu da malog smaknu iste večeri. Njegovi spomenici su diljem latinske Amerike, a fotografije na majicama morona poput Karlosa Santane, Tijeri Anrija, Majka Tajsona i hiljada dece iz bogataških familija na Zapadu.

No, i Srbija je kako vidimo deo sveta - srpska skupština izdala je rezoluciju kojom se od Amerike traži da ukine blokadu Kubi, uz prisustvo u počasnoj loži Hadži Dragana Antića kao "zastupnika kubanaskih interesa". Nije se setila da donese rezoluciju kojom će osuditi zločine Kastra i njegovog drugara Čea, ili zatražiti demokratiju ili prekid političke torture i progona ljudi na Kubi. A ugledna izdavačka kuća Geopoetika pozvala je Čeovu ćerku da bude gost na sajmu.

Deluje crno? Meni da. Stidim se.

Ekološki rasizam

Nikako mi nije jasno zašto su životinje koje pripadaju ugroženim vrstama toliko bitnije ekolozima od životinja koje pripadaju neugroženim vrstama. Tako je život jedne foke njima mnogo bitniji od života hiljadu pacova. To se verovatno može objasniti time da je njihov cilj da spasu vrstu, a ne individue, što je meni prosto apurdno, ali pretpostavljam da bi oni uspeli da nađu neko objašnjenje, recimo "biodiverzitet".

Drugo, jasna je tendencija da su pojedine atraktivne vrste privilegovane. Recimo, nikada nisam čuo da se neko zalaže za opstanak nekog beskičmenjaka, na primer nekog crva, ili neke posebne vrste posebno gadne gusenice. Jednoćelijske organizme niko i ne pominje! Obično se radi o lepim i zanimljivim životinjama, a najčešće o sisarima ili pticama.

Ali, ako žele da im ja poverujem da je njima zaista bitna "divljina", onda moraju da me ubede da im je podjednako bitna svaka vrsta i svako živo biće. Uključujući i malarične komarce, virus side, i bakteriju koja izaziva kugu. Sve dok se bave spasavanjem samo "atraktivnih" vrsta, ja ću zaključiti da se tu radi samo o PR-u, a da im je agenda potpuno drugačija. Recimo, antikapitalistička.

Diskriminacija

Nemamo ovde običaj da pričamo viceve, ali me tekst Slobodana Antonića podsetio, pa nisam mogao da odolim.

Mala firma u unutrašnjosti Srbije, 8 ujutro. Dolazi gazda i kaže:
- Ljudi, imam lošu vest. Posao ide loše i moraću da otpustim jednoga od vas.
- Mene ne možete, ja ću da Vas tužim za rasizam, reče Rom.
- Ja sam žena, ako mene otpustite, tužiću Vas zbog mizoginije.
- Samo pokušajte, pa ćete završiti na sudu zbog verske diskriminacije, reče musliman.
- Mene tek ne možete, tužiću vas zbog starosne diskriminacije, reče 65-ogodišnji računovođa

Svi pogledaše u mladog muškarca. On se na trenutak zamisli, pa reče:
- Pravo da vam kažem, u poslednje vreme mi se čini da sam pomalo gej.

Lepa vest iz NBS

Predrag Đumić, predstavnik (?) NBS je najavio smanjenje poreza na dobit od kamata od devizne štednje sa 20 na 10 procenata. Ovo je lepa vest. Ipak i malo upozorenje, kada se već smanjuje porez na kamate onda bi trebalo smanjiti i porez na kapitalnu dobit od drugih aktivnosti, npr. ulaganja u hartije od vrednosti koji sada iznosi 20 procenata. Ako postoji razlika u poreskoj stopi između štednje i ulaganja u akcije dolazi do distorzije tržišta, pa tako više ljudi može da se opredeli da štedi nego da ulaže na berzi. Ovakve distorzije mogu da utiču na ekonomski rast, na primer ljudi radije štede nego investiraju što može da utiče na manje investicije od optimalnih.

Mada možda prerano paničim. Setio sam se članka u kome Janko Guzijan iz Ministarstva finansija najavljuje smanjenje poreza na kapitalnu dobit na 10 procenata i na ulaganja. Izgleda da je vlada mislila na sve. Onda za kraj samo jedan savet, najbolje bi bilo da se porez na kapitalnu dobit u potpunosti ukine. Ovaj porez ne predstavlja značajan izvor sredstava za budžet a ostvareni prihod bi bio oporezovan po nekom drugom osnovu (PDV ili porez na dobit).

Usput, sjajan predlog Cato instituta (od pre 14 godina) da se svi porezi u Americi zamene porezom na promet. Kažu da bi dugoročno 11% bilo dovoljno da obezbedi iste prihode koliko i svi ostali porezi zajedno.

Bojkot NIS-a

Blic piše da NIS svakim danom, i pored monopola na uvoz nafte, gubi tržište u maloprodaji. Ljudi izgleda više vole da kupuju kod privatnika, bez obzira što je u pitanju isti proizvod, pa je učešće NIS-a spalo sa 72 na 68 procenata za godinu dana i nastavlja da pada.

NIS se, kao što to državne firme obično rade, žali na nedostatak regulacije. NIS-u nije dovoljno što jedini imaju pravo da uvoze naftu već krive "nekontrolisani" uvoz evrodizela za svoje probleme. Naime, privatnici uvoze evrodizel koji je očigledno jeftiniji i bolji nego što NIS može da proizvede, pa zato gube tržište. Povrh svega, NIS se žali na povećan obim posla odnosno preradu nafte za treća lica, pretpostavljam privatne pumpe, koja očigledno posluju sve bolje. Da li neko zna primer privatne firme koja objašnjava svoj neuspeh velikom tražnjom za njihovim proizvodom ili uslugom?

Vladi se rešenje za ovaj problem samo nameće: zabraniti anarhični uvoz evrodizela, odnosno dozvoliti uvoz samo NIS-u i naravno uvesti kvote za preradu nafte privatnicima. Ne može NIS da radi za privatnike ako im oni otimaju tržište. Siguran sam da mnogi u Vladi i NIS-u ne prepoznaju ironiju.

Zaista, jedino rešenje jeste privatizovati NIS ili bar ukidanje uredbe o uvozu nafte. Jedino tako će se obezbediti snadbevanje tržišta kvalitetnijim i jeftinijim gorivom. Koja privatna firma će imati koliki udeo na tržištu je apsolutno nebitno potrošaču. Trenutna situacija, gde NIS gubi tržište u korist privatnika, može da pomogne i da ubrza ovaj proces; naravno, iz pogrešnih razloga. Niža cena prilikom prodaje NIS-a zbog gubitka tržišta je manje bitna od visoke cene nekvalitetnog goriva koje plaćamo zbog postojanja ovog državnog bisera. Ipak, bolje išta nego ništa. Ko želi da pomogne Vladi da što pre privatizuje NIS, može to da uradi bojkotom ovog preduzeća.

24 October 2007

Poljska

Posle pobede protržišne Građanske platforme na izborima, sledeći potencijalni reformator je Poljska. Upoznajte novog premijera Donalda Tuska.

23 October 2007

Iran

Odličan clanak Fareeda Zakaria. Odlomak:
When the relatively moderate Mohammed Khatami was elected president in Iran, American conservatives pointed out that he was just a figurehead. Real power, they said (correctly), especially control of the military and police, was wielded by the unelected "Supreme Leader," Ayatollah Ali Khamenei. Now that Ahmadinejad is president, they claim his finger is on the button. (Oh wait, Iran doesn't have a nuclear button yet and won't for at least three to eight years, according to the CIA, by which point Ahmadinejad may not be president anymore. But these are just facts.)

22 October 2007

Kralj mleka

Interesantna vest na B92. Mleko proizvedeno u Srbiji se prodaje u Crnoj Gori 20% jeftinije nego što se prodaje u Srbiji. Novinar sa B92 se pita kako je to moguće kada su transportni troškovi do Crne Gore veći nego transport u Srbiji. Ekonomski analitačar Saša Đogović odgovara da je razlog za više cene mleka u Srbiji kartelizacija gde se proizvođači dogovaraju oko cena. Time mlekare pokazuju da im nije stalo do potrošača u Srbiji već do ekstraprofita. Ako je to tačno onda logično sledi da je Srpskim mlekarama više stalo do potrošača u Crnoj Gori nego u Srbiji, što je suludo. Mlekare kao i sve privatne firme se trude da ostvare što veći profit gde god da rade.

Jedini razlog zašto je mleko skuplje kod nas su visoke carine i prelavmani na mleko i mlečne proizvode. Marko sigurno zna koji su procenti u pitanju. Zbog ovih troškova tržište mlečnih proizvoda je praktično zatvoreno za proizvođače iz okruženja, a manja ponuda vodi ka višim cenama. Kako nema strane konkurencije mlekare u Srbiji mogu da naplaćuju više nego što bi za iste proizvode naplaćivali u inostranstvu gde su izloženi konkurenciji.

Umesto da novinar B92 okrene Slobodana Milosavljevića i da ga pita kada će vlada da ukine carine i prelavmane na mlečne proizvode i time omogući smanjenje cena mleka u Srbiji on zove Salford i pita ih otprilike zašto prodaju skupo mleko, odnosno iskorišćavaju monopolski položaj. Time, ovaj novinar, potrošačima čini medveđu uslugu jer mobilizuje gnev javnosti protiv "monopolista" koje ćemo teško ubediti da spuste cene umesto države koja bi to mogla da odradi preko noći. Već sutra će verovatno Komisija za zaštitu konkurencije da izađe sa nekim saopštenjem u kome oštro osuđuje prakse domaćih mlekara i da najavi rigoroznu kontrolu od koje naravno neće biti ništa i cene će ostati kakve jesu. Ipak, popularnije je kritikovati Salford i Milana Beka nego zaista rešavati problem. Ako je prosečnom potrošaču važnija Bekova tuga nego jeftinije mleko, onda je lov na monopoliste odlično novinarstvo.

U odbranu Dinkića

Ivan me je preduhitrio da kažem šta sam imao na temu dodele nagrade Dinkiću za najboljeg ministra finansija, tako da će se post pretvoriti u odbranu Dinkića. Slažem se da je prilično nejasno zašta je tačno Dinkić dobio nagradu. Pripisuju mu se zasluge za stvari koje je uradio kao guverner, a ono što mu se priznaje kao ministru finansija je u velikoj meri nastavak poteza prethodnog ministra.

Međutim, mislim da i pored toga ne treba da budemo zluradi. Što se PDV-a tiče najlakši deo je pripremiti zakon. Dinkić je tu odradio teži deo posla, a to je uvođenje PDV-a bez velikih problema, što je zaista retkost. Što se sive ekonomije tiče, borba jeste započela za vreme prethodne Vlade, ali je tek prva Koštuničina Vlada uvela fiskalne kase, kao osnovni mehanizam borbe. To je, u saradnji sa PDV-om, onemogućilo javnu sivu ekonomiju, tako da ne mislim da je to priznanje neosnovano. Takođe, Đelić je smanjio porez na dobit sa 20% na 14%, a Dinkić sa 14% na 10% (avgusta 2004.).

Što se javne potrošnje tiče, mislim da je pogrešno smatrati ministra finansija isključivo odgovornim za to, jer Ministarstvo finansija samo u maloj meri može da utiče na to kolika će ukupno biti javna potrošnja i našta će se pare trošiti - to je posao i ostalih ministara i cele Vlade. Posao ministra finansija se svodi na prikupljanje poreza i na kontrolu trošenja para. Iza budžeta stoji cela Vlada i Parlament. Ako je neko kriv/zaslužan za to, onda je to pre svega premijer.

Međutim, mislim da je zanimljivije pitanje zašto Dinkić skoro nikome nije simpatičan, iako ja lično mislim da je njegova uloga u periodu posle 5. oktobra bila više nego pozitivna. Tu se verovatno radi o tome da G17 nije održao konzistentnu ideologiju. Počeli su kao relativno liberalna nevladina organizacija, pa se pretvorili u, u velikoj meri, populističku stranku. Tu tranziciju su obavili veoma loše, pa su izgubili urbanu elitu, a populizam se nije najbolje primio kod prosečnog srpskog birača koji ih i dalje percipira kao liberale. I tako su ostali i bez podrške naroda i bez podrške urbane elite. Tako da će Dinkić ostati osporavan od svih šta god da uradi ili ne uradi.

Najbolji ministar finansija na svetu

Meni nepoznati časopis Euromoney, dodelio je Mlađanau Dinkiću nagradu za najboljeg ministra na svetu za 2006 godinu!

No, koliko vidim, izgleda da su Dinkića pomešali sa Đelićem, jer je obrazloženje za dodelu ove nagrade sledeće:

Dinkić je uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije.

"Red" u poreski sistem je uveo još Đelić 2001 godine. Takođe, koliko se sećam i zakon o porezu na dodatnu vrednost je takođe pripremila Đinđićeva ili Živkovićeva Vlada, a nije usvojen ranije zbog opstrukcije DSS. Smanjenje poreza na korporativnu dobit je takođe uvela Đinđićeva vlada. UVećanje javnih prihoda je takođe stvar koja je vezana za 2001-2002 godinu sa uvođenjem akciza, monopola na naftu i vraćanja velikog dela poreskih prihoda iz sivih kanala u budžet. Sivu ekonomiju je takođe dramatično smanjio Đelić, a ne Dinkić. Dakle, na nivou osnovnih činjenica, malo je čudno da se stvari koje je uglavnom uradio Đelić i Vlade Đinđić/Živković, pripisuje Dinkiću.

Dalje, nejasni su mi malo i sami kriterijumi ove nagrade, pa bio zaslužan za nju Đelić ili Dinkić svejedno. Ministar koji poveća javne prihode uvođenjem monopola na naftu, povećanjem carina i akciza ili sticajem okolnosti - prodajom nekog velikog javnog preduzeća - je dobar ministar finansija. To što su i jedan i drugi, i Đelić i Dinkić ministri koji su povećali javnu potrošnju, koja se nalazi među najvišima u Evropi nije kriterijum. To što i jedan i drugi vrše inflatorni pritisak na privredu održavanjem nereformisanog javnog sektora, to što se i jedan i drugi slažu oko NIPa, tj. da država treba da finansira sve živo, od poljoprivrede, preko radno intenzivnih manjih preduzeća, skijališta, kupovine prvog stana, drugog stana, itd, to takođe nema veze.

19 October 2007

McCarthy i drugovi

Komisija za zaštitu konkurencije (takođe vidi post C market) me u poslednje vreme jako podseća na Radiodifuznu agenciju. Danas su rekli da će da proveriti iznenađujuće odluke Vrhovnog suda, što može da znači da će ignorisati rešenje najviše sudske instance, kao što to već čini Cekićeva agencija ili kao što su to radili guverneri NBS u slučaju Astra banke. Ne znam zašto plaćamo Vrhovni sud ako njihove odluke nisu obavezujuće.

Takođe, Komisija se proglasila nadležnom i za proces privatizacije RK Beograd i sada učesnici na aukciji moraju da dobiju potvrdu da nisu monopolisti pre početka procesa. Valjda činjenica da 40 firmi učestvuje u aukciji nije dovoljni dokaz da nema monopola. Drugim rečima svi su krivi dok se ne dokaže suprotno.

IQ, rase i ekonomski razvoj

Opet, skandal sa politički nekorektnim tvrdnjama u vezi rasa i IQ.

Ovaj put, reč je o velikoj ribi - Jamesu Watsonu, jednom od ljudi koji su otkrili DNK pre mnogo godina. U svojoj skorašnjoj izjavi on je ustvrdio da Afrika ima loše razvojne perspektive jer crnci po pravilu na IQ testovima pokazuju skorove niže za 15-18 poena nego belci.

Odmah se pokrenula lavina organizovanog linča na Watsona kao rasistu i nacistu. Kako je smeo da kaže tako nešto! Čak su mu otkazana i predavanja u Engleskoj!

Ja lično verujem da je njegova izjava glupost, ali ne zato što sumnjam u nalaze psihologa o nižoj inteligenciji crnaca, već zato što i pod pretpostavkom da su ti nalazi tačni to ne bi dovelo mnogo u pitanje ekonomske perspektive Afrike. Zapitajmo se - koja grupa ljudi u XX veku je lansirala i primenila najsuludije ideje od marksizma, preko fašizma do nacizma sa desetinama miliona žrtava i neviđenom materijalnom destrukcijom? Ljudi ograničene inteligencije ili oni drugi? Koliki je bio koeficijent inteligencije Karla Marksa? A Lenjina? Albert Ajnštajn je jedan od najvećih genija XX veka. A u jednom ranijem postu ovde ste mogli da vidite u kakve je sve gluposti u ekonomskoj i socijalnoj sferi taj čovek verovao. Da je njemu dato da vlada , napravio bi verovatno nezamislivu katastrofu od društva. Socijalizam je proizvod intelektualaca i mislilaca, a ne radničke klase iz predgrađa i drvoseča.

Stoga, nešto niži stepen inteligencije afričkog stanovništva uopšte ne mora da bude smetnja njegovom privrednom rastu. Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji (u stvari, mnoge afričke zemlje, poput Bocvane ili Namibije već sjajno napreduju, uprkos "gluposti" svog stanovništva). Neće biti da je problem Afrike glupost, nego rat, haos, diktature, zatvorenost ekonomije, odsustvo elementarnih pretpostavki vladavine prava. Ako je sve to u Africi proizvod gluposti i neobrazovanja, šta je izazvalo katastrofu u Nemačkoj u XX veku, najobrazovanijoj i najkulturnijoj naciji na svetu? i otkud toliko intelektualaca među tiranima i njihovim obožavaocima? Pa Pol Pot je doktorirao u Parizu na Rembou...

Zato Watsonova pesimistička prognoza ekonomske budućnosti Afrike vis a vis niže inteligencije njenih ljudi za mene nije proizvod rasizma, već neznanja i arogancije intelektualaca. Oni veruju da su njihove vrline, pamet, sposobnost kombinovanja, manipulisanja i povezivanja apstraktnih ideja, ono oko čega se vrti ceo svet. Poredak učionice proširen na čitavo društvo.

Sa sličnog izvora potiču i mnoga preterivanja u naglašavanju značaja obrazovanja za uspešan privredni razvoj. Formalno obrazovanje je uslov napretka samo u državnim službama; u biznisu ono nije preduslov. Da li je Bill Gates visoko-obrazovan? Koliko najbogatijih ljudi na svetu ima visoko obrazovanje? Koliko najbogatijih ljudi u Srbiji ima visoko obrazovanje? Osobe koje izriču sudove o odlučujućem značaju obrazovanja su intelektualci koji prenaglašavaju "vrline učionice" nauštrb vrlina poznavanja načina na koje realni, spoljni svet funkcioniše. I kad govorimo o značaju obrazovanja za rast, onda je to pre poznavanje praktičnih i tehničkih veština, nego apstraktno teorijsko znanje. Naravno, hiljade i hiljade ljudi rade po ministarstvima, agencijama, komisijama, državnim uredima. U MMF i SB rade na hiljade vrlo obrazovanih i pametnih ekonomista. Ali, oni ne stvaraju ništa. Oni troše pare poreskih obveznika na svoje projekte koji su uvek "uspešni". Nije nikakavo čudo da su i intelektualci u MMF otkrili da je obrazovanje važno, jer je njima bilo važno za napredak u karijeri. Ali za pokretanje nekog biznisa u trećem svetu (a to nosi prosperitet) to je od sekundarnog značaja. Najvažnije je da tog ko želi da pokrene biznis ne deru porezima, ne uzimaju reket i da može da izvrši ugovor na sudu.

Dakle, reč je o istoj, samo malo zakamufliranoj predrasudi intelektualaca, podjednako proizvoljnoj i podjednako "rasitičkoj", kao i Watsonova; vi u Africi ne idete na koledže i fakultete, slabo čitate Šekspira i poznajete teorije ekonomskih nobelovaca, pa ste zato siromašni. U večnom traženju nekog objašnjenja sveta ekonomskih pojava intelektualci uvek potežu sa sopstvenim vrlinama kao osovinom oko koje se taj svet okreće.

Kako ovo objasniti?

Greg Mankiw prenosi podatke OECD-a o rastu ukupnog poreskog opterećenja u OECD zemljama. Tome sam dodao i podatke o prosečnom godišnjem rastu GDP-ja u ovom zemljama u istom periodu i dobio sledeću tabelu (zemlje su poređane po povećanju ukupnih poreza, kao procenat GDP-ja).

Šta je problem? Korelacija prirasta poreza (prva kolona) i prosečnog godišnjeg rasta GDP-ja (treća kolona) je pozitivna, mada iznosi niskih 0,15. To znači da je povećanje poreza pozitivno korelisano sa rastom GDP-ja. Vrlo čudno i nikako se ne uklapa u našu priču o tome kako su porezi štetni. Sa druge strane, korelacija druge i treće kolone je negativna, i to visokih -0,44, što znači da je visina poreza negativno korelisana sa rastom.

Suštinski, moje pitanje je - kako tumačiti činjenicu da su visoki porezi štetni, ali da povećanje poreza nije štetno? Nekoliko mogućih odgovora.

1. Loši su podaci. Zaista ne verujem da se u Grčkoj prikupi samo 27,5% od poreza, pa makar i OECD stajao iza te cifre.
2. Rast poreza do nekog nivoa jeste koristan, ali preko toga je štetan (videti Tursku ili Južnu Koreju).
3. Ova analiza je besmislena jer posmatra samo agregate, a ne ulazi u to o kojim porezima se radi i našta se pare troše. Takođe, potpuno se zanemaruju svi ostali faktori rasta GDP-ja.

18 October 2007

Najgori političar 2007.

Da ne bude da je prošlo neprimećeno od strane TR-a, ministar Milosavljević najavljuje produženje uredbe (možda je u pitanju zakon) o zabrani izvoza žitarica. Čak, najavljuju i zabranu izvoza nekih prerađevina, npr. brašna. Slaviša je već pisao na ovu temu u postu sankcije i tu zaista nema mnogo toga da se doda.

Milosavljević, koji je najbolji kandidat za najgoreg političara 2007. po analizi TR-a, dodaje kako od zabrane izvoza niko nije pretrpeo štetu jer su cene visoke, a da je između ostalog i sprečen pokolj stoke. Nije mi jasno na koje se podatke poziva ministar kada tvrdi da štete nema (ko to voli da prodaje stvari jeftinije nego što može) i po kojoj je to teoriji pokolj stoke loša stvar.

Ova i slične zabrane su u praksi generalno kontraproduktivne. Ako je jedan od ciljeva da Srbija bude snadbevena kvalitetnim srpskim žitom, kao što tvrdi ministar, ne bi me iznenadilo da za nekoliko godina primene ove uredbe zemljoradnici odustanu od proizvodnje žitarica i preorijentišu se na nešto profitabilnije. Jednostavno kada god vlada uvodi restrikcije tržišta da pomogne određenoj grupi ljudi onda druga grupa a često i ista snosi troškove te odluke. Ako je cilj ove odluke da građani dobiju jeftiniji hleb verovatno će se za par godina građani subvencionisati proizvodnju žita da pokriju razliku između tržišne i limitirane cene.

Rešenje je naravno zaboraviti na uredbu o zabrani izvoza žitarica i ukinuti carine i vancarinske džidžabidže na uvoz poljoprivrednih proizvoda. To bi garantovalo snadbevenost Srbije žitaricama po tržišnim cenama, koje nisu ni previsoke ni preniske već apsolutno potaman.

Finansiranje zdravstva

U planu je prelazak na novi način finansiranja zdravstva. Da se ne obradujete prerano, ne radi se o prihodnoj strani (i dalje ćemo morati da plaćamo obavezno zdravstveno osiguranje), već na rashodnoj strani - prelazi se na sistem kapitacije (a ne kapitalizacije, kao što kažu Novosti).

Zdravstvo je jedna od verovatno najkomplikovanijih oblasti u svakoj državi, gde nema jednostavnih i lakih rešenja. Čak bi i potpuna privatizacija podrazumevala veoma birokratizovan i komplikovan sistem.

Kapitacija znači da će se lekari plaćati po učinku (broju pacijenata, pregleda, operacija i slično), a ne kao sada, kada svi lekari imaju istu platu. Sadašnja uravnilovka ima jednu prednost u odnosu na kapitaciju, a to je da lekari nemaju podsticaj da odbijaju teške pacijente. U sistemu kapitacije, želiš da odradiš što više što lakših pregleda, a svaki teži pregled ti oduzima vreme. Zato će, recimo, lekari opšte prakse upućivati sve iole teže slučajeve specijalistima, kako ne bi gubili vreme na njih. Takođe, u takvom sistemu, lekari imaju podsticaj da zakazuju nepotrebne kontrole i dodatne preglede. Umesto da jednim polučasovnim pregledom lekar sve ustanovi, njemu je u interesu da pacijent dolazi pet puta na po pet minuta, jer mu to donosi pet puta više para. Takođe, kapitacija zahteva znatno više za administriranje.

Što se mene tiče, prelazak na kapitaciju jeste korak u pravom smeru, ali on ni izbliza neće rešiti sve probleme našeg zdravstva. Čak, ukoliko je loše implementiran, može i da pogorša sadašnje stanje. Sve dok neko treći plaća za medicinske usluge (privatno ili, još gore, državno osiguranje), sistem će biti opterećen brojnim problemima, neefikasnostima i nepravdom. Treba odabrati najmanje lošu opciju, a to u zdravstvu zaista nije lako.

17 October 2007

Bornovi identiteti

Ko želi da posmatra ono što filozofi zovu "promenama duha vremena" samo neka prati Holivud. Poslednjih godina su tamo oskarovci Al Gor i Majkl Mur, najveći broj zvezda je angažovan u zelenim i mirovnjačkim akcijama, a nadasve mržnji na predsednika Buša.

A producenti i režiseri na određen način prepravljaju i samu istoriju Holivuda. Pogledajte recimo sudbinu filma "Bornov identitet". Pravljen po romanu Roberta Ladlama, ovaj film u svojoj izvornoj verziji 1988 sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi predstavlja jedan od najboljih špijunskih trilera ikad. Zaplet većina vas dobro zna: čovek koji ispliva posle oluje kod obala Francuske pati od amnezije i pokušava da sazna svoj pravi identitet. Saznaje, posle mnogo obrta i komplikacija da je on agent CiA - njenog tajnog odeljenja Treadstone, obučen da ubija slično opasnom teroristi Karlosu, koga treba, za račun agencije, da ukloni.

Svako ko je gledao rimejk istog filma sa Met Dejmonom u naslovnoj ulozi snimljen 2002 godine, mogao je da zapazi nekoliko razlika u odnosu na Ladlamov roman i originalni film; ne samo da je ovaj rimejk poprilično dosadan, nego je politički potpuno prilagođen ukusima savremenog Holivuda. U originalu CIA koristi plaćenog ubicu da bi eliminisala krvoločnog teroristu Karlosa. U rimejku CIA koristi Borna za "prljave poslove", ubistva nevinih ljudi i nepoćudnih političara. U samom "Bornovom identietu" rimejku, glavni junak se priseća ubistva nekog nevinog crnca na njegovoj jahti sa sve slatkom i nevinom porodicom koja to gleda. U nastavku Bornovog identiteta, "Bornova nadmoć", on se čak priseća kako je za račun CIA-e ubio ruskog političara Nevskog, koji je bio "iskreni idealista" i "kritičar ruske privatizacije". Dakle, dobro ste čuli, CIA u sadejstvu s ruskim tajkunima ubija političara idealistu. U rimejku je Karlos potpuno izbačen, jer je pretpostavka da CIA mora biti jedini i glavni negativac, a uvođenje nekog teoriste bi to relativizovalo, i još ličilo na opravdanje akutelne američke spoljne politike. Treadstone je u originalu nužno zlo, tajni projekat plemenitih ljudi za borbu protiv terorista, koji nažalost nekad znači da nevini moraju stradati. U rimejku je to projekat zlikovaca za obavljanje prljavih poslova političkih likvidacija. David Abbot, glavni čovek Treadstonea u originalu je dobri simpatični čikica, koji poznaje Borna od detinjstva, koji je bio prijatelj njegovog oca, učio ga da peca i koji se iskreno kaje što je dečaka uvalio u špijunski posao. U rimejku je David Abbot beskrupulozni zlikovac i šef CIA-e (a šta bi drugo bio), koji gazi po leševima, ubija svoje saradnike itd, i za čiji lik je odabran glumac koji vizuelno dosta podseća na Donalda Ramsfelda. U originalu Born ubija Karlosa pošto otkrije svojui pripadnost projektu Treadstone; u rimejku Born se gnuša CIA-e i napušta posao (a i vi biste, da vam je zadatak da ubijate nevine crnce sa slatkom dečicom i plemenite antikapitalističke idealiste u Rusiji). U Bornovoj nadmoći David Abbot se ubija kad biva provaljeno da je on u dosluhu sa jednim ruskim tajkunom namestio da Born bude lažno optužen za ubistvo. U originalu Abbot umire Bornu na rukama pošto prethodno pokušava da mu spasi život. I tako dalje, i tako dalje...

Ma koliko onaj raniji Born imao nekih melodramatskih, "holivuskih" elemenata, ovaj drugi je ipak pravo holivudsko čedo. On oličava pravo vjeruju "liberalne" elite koja vlada Amerikom danas, i kojoj je najveći neprijatelj Amerika kakvom je znamo. Elite Majkl Mura, Al Gora, Roberta Redforda, Džejn Fonde, Madone, Bonoa, Kevina Kostnera, Martina Šina i desetina drugih. Elite čiji su heroji Fidel Kastro i Če Gevara... Stari Born je hladnoratovski, naivno-američki "apologetski" film; on nema iluzije o CIA-i, politici, intrigama, ali ipak teroriste smatra oličenjem zla a američku vladu borcem protiv zla. On još nije dosegao do vrhunske spoznaje novog Borna - da je Amerika, ovde i sada, na čelu sa svojom vladom, najveći, i zapravo jedini neprijatelj "progresivnog" čovečanstva.

Monopol izaziva rak

Stoga je rešavanje pitanje Kosova i Monopola u najmanju ruku podjednako bitno. Bar tako tvrdi jedan komentator u Glasu:
Delta je stvorila monopol. Na zapadu NE DAJ BOZE da nekog proglase monopolistom, taj gubi sve. A ovde monopolista preti kako ce da tuzi sve koji se usude da kazu da je Delta monopolista. Monopol znaci da nema trzista da se kontrolisu cene. Povecanje cena u prehrani placamo svi Mi. To direkto utice na standard stanovnistva. Gradjani nemogu da se prehrane normalno pa sve cesce idu na bolovanja ili dobijaju razne karcinome. Drzava mora vise da izdvaja na lecenje ljudi i ljudi ne mogu da rade. Dakle gubitak je mnogostruk a drzava cuti. DA LI TREBA DA 70% LJUDI UMRE OD SRBIJI zvog gladi i bolesti pa da se nesto ucini da se monopolu stane na put??? Pitanje demontaze monopla u trgovini na malo je bitno koliko i pitanje Kosova.

MMF o siromaštvu i nejednakosti

Uskoro će se pojaviti obuhvatni izveštaj MMF o kretanju dohotka u preko 50 zemalja tokom poslednjih 20-ak godina. Nalazi izveštaja su da je globalna nejednakost tokom istog perioda porasla, iako je apsolutni nivo siromaštva u svim zemljama opao.

Ne znam koje su zemlje obuhvaćene analizom, ali ovaj nalaz bi govorio da je "scenario divergencije" o kome je često bilo govora pre 5-6 godina sada prevladao. I bogati i siromašni napreduju ekonomski, ali bogati brže. Ne znam kakvi bi se rezultati dobili ako uključimo Kinu ili Indiju (da li su uključene?). Na površini, izgleda da bi to pre bila konvergencija sa Zapadom, nego divergencija, kako u pogledu ukupnog relativnog siromaštva tih zemalja u odnosu na Zapad, tako i brzine porasta dohotka najlošije stojećih u njima u odnosu na iste takve grupe na Zapadu. Ali, to je sad manje važno.

Mnogo važnije od toga je da nalazi MMF govore da globalizacija ide u korist svih, i da samo od kvaliteta domaćih institucija, obrazovanja stanovništva i integrisaanosti u međunarodnu podelu rada zavisi koliko će zemlja prosperirati u eri globalizacije. Recimo, najviše je porastao dohodak visokoobrazovanih, i tu razvijene zemlje odnose najveću prevagu. Ukupno, to je igra za pozitivnom sumom - u njoj nema gubitnika, čak i sa ovako nesavršenim institucijama u mnogim nerazvijenim zemljama.

Već su se pojavile glasine da će antiglobalisti dočekati ovaj izveštaj kao dokaz da su oni u pravu. Ako zaista bude tako, onda će to samo pokazati ono što je već svakome dovoljno jasno - da oni nisu zabrinuti uopšte za stanje u zemljama u razvoju, niti za prevazilaženje siromaštva u svetu, već samo za političku agendu globalne redistribucije dohotka, pa kakve god da to ima ekonomske implikacije po same siromašne, i njihove dugoročne razvojne šanse.

C market

Vrhovni sud je poništio rešenje Komisije za zaštitu konkurencije kojim se zabranjuje integracija Delte i C marketa.

Koliko sam ja čuo, Komisija je tako katastrofalno vodila taj postupak, da Vrhovni sud jednostavno nije mogao drugačije da postupi. To se, na neki način, vidi i iz izjave predsednice Saveta Komisije, jer ona kaže: "Ponovo ćemo pokrenuti postupak i to je za nas možda i dobra okolnost s obzirom na to da je prethodni postupak vodilo, uglavnom, Ministarstvo trgovine, turizma i usluga koje je tada bilo nadležno da sprovodi zakon, a mi smo preuzeli predmet tek u završnici", što ja tumačim kao - "Znamo i mi da je prošli put to loše odrađeno, a sada ćemo da budemo pažljivi."

Mislim da u novi Zakon treba da ubace i odredbu da ne mogu dvaput da vode postupak o istoj stvari. Jednostavno, nema smisla.

Razvoj i institucije

Jedno od velikih pitanja ekonomije je - zašto su neke zemlje bogate, a neke siromašne. Nekoliko odgovora koji su kroz istoriju ekonomije nuđeni su - zbog bolje opremljenosti kapitalom, zbog eksploatacije siromašnih od strane bogatih, zbog obrazovanijeg stanovništva, zbog zdravijeg stanovništva, zbog geografske pozicije, zbog boljih institucija, zbog obilja prirodnih resursa, zbog rasnih (genetskih) razlika.

Neke od ovih teorija (poput rasne, "resursne" i "eksploatatorske") su sasvim opravdano postale nepopularne. Slično važi i za teoriju da siromašnim državama treba kapital. Naime, međunarodne finansijske institucije su im godinama pozajmljivale značajna sredstva, ali razvoja nije bilo, tako da je i ta teorija uglavnom otpala.

Preostale su teorije koje se baziraju na stanovništvu, geografiji i institucijama. Geografska objašnjenja (pristup moru, klima, blizina tržištima) su nepopularna jer impliciraju da ništa ne može da se uradi kako bi se siromašnim državama pomoglo. Takođe, sa padom značaja poljoprivrede a i sa padom transportnih troškova, značaj ovih faktora sasvim sigurno opada. Tako da se danas većina autora slaže da su za razvoj potrebni obrazovano i zdravo stanovništvo i dobre institucije. Ali šta to tačno znači, koje su to institucije?

Iskustvo nam prilično jasno govori da su to one institucije koje postoje u kapitalističkim zemljama, jer su to one zemlje koje su danas najrazvijenije. Problem je u tome što prethodna rečenica ne znači skoro ništa. Različite kapitalističke zemlje imaju različita pravila. Osnovni problem je što se skoro svemu može naći kontraprimer. Recimo, ako kažete da su neophodni niski porezi, pitaće vas za Švedsku ili Dansku, ako kažete da je neohodan nizak nivo ekonomske regulacije pitaće vas za EU, ili čak Ameriku. Ako pomenete demokratiju, pitaće vas za Kinu ili Čile.

U tom smislu, čini mi se da istraživanja kojima se bavi obavlja Andrei Schleifer (jedan od sigurnih budućih Nobelovaca, ako mene pitate), a koja on naziva novom komparativnom ekonomijom (dobar uvodni tekst), mogu dosta da pomognu. Naime, Schelifer se bavi analizom uticaja različitih konkretnih zakonskih odredbi. Recimo, radio je analizu propisa u stotinak zemalja vezanih za sprovođenje sudskih odluka, analizu političkih sistema, analizu ustavnih odredbi, analizu bankarskih sektora, analizu pravila vezanih za korporativno upravljanje, analizu regulacija na tržišta rada i analizu regulative vezane za ulazak na tržište. Odgovori su uglavnom da konkretna zakonska rešenja imaju uticaja na krajnji ishod, ali je objašnjeni procenat varijacije uglavnom relativno mali. Pravo pitanje je - zašto?

16 October 2007

Evro i perper

Situacija jeste malo apsurdna -- EU ima stroge kriterijume za ulazak u evro zonu, a sa druge strane Crna Gora koristi evro bez problema. Ali šta bi EU trebalo da uradi?

Prvo, teško je zabraniti korišćenje evra. Crna Gora ne mora da uvede evro kao zvaničnu valutu, nego može dozvoliti ravnopravnost valuta. Ustvari sve što je potrebno da uradi je da ne zabrani korišćenje stranih valuta, de jure ili de facto. Evro bi u tom slučaju spontano postao glavna valuta u zemlji.

Drugo, zašto bi EU uopšte zabranjivala korišćenje evra? Ne samo da od toga nema nikakve štete, nego kada strana zemlja koristi evro to je čist dobitak za EU. Emisioni prihod od novca koji se koristi u Crnoj Gori ili u deviznim rezervama Kine ostaje u Frankfurtu, odnosno ide u budžet EU. U slučaju Crne Gore to je mala suma, ali princip je isti.

Zato pretpostavljam da će se EU braniti ćutanjem. Nema nikakvog stvarnog razloga da reaguje. Kad CG uđe u evro zonu, onda će imati čast da pošalje svog predstavnika ili dva u Frankfurt, a do tada je status quo najbolji za sve.

Ideje

"I have a million ideas. The country can't afford them all".
Hillary Clinton

15 October 2007

Crowding out

U poslednje vreme najviše puta pomenuti autor na TR-u, Steven Landsburg, pričajući o ekonomskim zabludama kaže da možda crowding out efekat (mislim da se prevodi kao efekat izvlačenja ali nisam siguran) ne postoji. Jedan od najubedljivijih argumenata protiv budžetskog deficita je da isti destimuliše privatne investicije. Država pozajmi pare od građana za finansiranje nekog projekta čime smanjuje količinu novca koji bi privatni investitori takođe mogli da ulože. Kako su privatne investicije bolje od državnih, manje privatnih a više državnih investicija je loša stvar.

Sada, Landsburg kaže da to ne mora da bude slučaj. On tvrdi da se ekonomisti fokusiraju samo na prvi deo priče, a to je da država pozajmljuje novac, a zaboravljaju da država taj novac obavezno troši. Drugim rečima, Marko kupi obveznice države Srbije u iznosu od 1,000 dinara, država taj novac potroši na kupovinu mašine za kafu za kliniku za vantelesnu oplodnju, pa Jovan prodavac mašine za kafu sada ima 1,000 dinara koje može da investira. Drugim rečima, nije došlo do promene količine novca koje privatni investitori mogu da ulože. Jedini efekat je da postoji jedna mašina za kafu manje na tržištu.

Ne znam koliko je ovo tačno, ali ne deluje previše pogrešno. Moguće je da bi Jovan uštedeo nešto od tih 1,000 dinara pa bi bilo manje novca za investicije ali to je već pitanje za bolje ekonomiste od mene.

Nobel za ekonomiju 2007

Dobitnici se zovu Leonid Hurwicz, Eric Maskin i Roger Myerson. Nisam čuo ni za jednog. Poslednja dvojica su doktorirala primenjenu matematiku, a bave se "dizajnom mehanizma", tj. matematičkim modeliranjem podsticaja. Recimo kod aukcija, različiti metodi aukcije donose različite rezultate. Ako to izrazite u matematičkoj formi, možete dobiti Nobelovu nagradu.

Otpusti muškarca, zaposli ženu

Norveška je čudna zemlja (videti ovde). Zato me ne iznenađuje vest da će firme koje do 1. januara 2008. godine nemaju makar 40% žena u upravnim odborima biti zatvorene.

Zamislite situaciju u kojoj osnivate firmu, radite 20 godina 10 sati dnevno, polako birate najbolje ljude koje možete da priuštite da vam sede u Upravnom odboru, a onda dođe država i kaže "moraš da imaš makar 40% žena". Vi probate da objasnite da se vaša firma, kao i još par hiljada drugih, bavi ribarstvom i da jednostavno nema dovoljno žena koje se razumeju u ribarstvo da popune mesta u tolikim upravnim odborima. A država kaže "pa niko nije rekao da je nužno da se razumeju u ribarstvo, bitno je da su žene". Vi onda kažete da ćete morati da otpustite muškarce koji vam sada sede u UO, a država kaže "pa naravno, to je cela poenta".

I ništa, stavite svoju ženu u UO, kažete joj da ne očekujete od nje da dolazi na sednice, ali da zauzvrat neće dobiti ni platu, ona kaže "ma ok" i eto, zadovoljili ste još jednu formalnost.

Vraćanje imovine

Pisali smo i ranije o denacionalizaciji (ovde, ovde i ovde). Izlgeda da polako i to pitanje ozbiljno dolazi na dnevni red. Postignut je konsenzus da će se naslednicima vraćati imovina svuda gde je to moguće, a da će se izdati državne obveznice za sve ostalo.

Jedini problem, i to veoma veliki, je vezan za gradsko zemljište. Za neupućene, svo gradsko zemljište u Srbiji je u vlasništvu države. Pitanje je da li i kako vratiti prethodnom vlasniku zemljište koje se nalazi ispod mog stana, koji sam legalno stekao?

Još u rimskom pravu je utvrđeno pravilo superficies solos cedit, što otprilike znači da jedno lice treba da bude vlasnik i zgrade i zemljišta, osim u slučajevima ako se ugovorom o zakupu zemljišta to pitanje drugačije reši. Zahtev naslednika građevinskog zemljišta (koji je uključen u prethodni nacrt zakona) je da se njima vrati zemljište koje se nalazi ispod moje (i vaše) zgrade, a da visinu zakupa odredi sud za deset godina. Do tada bi, umesto da opštini plaćamo naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta, isti iznos plaćali vlasniku. Alternativno rešenje je da se zemljište ustupi, ili proda, onome ko ga sada koristi. Cena zemljišta bi morala biti administrativno utvrđena, pošto se kupac unapred zna - sadašnji korisnik. Stari vlasnik bi bio "namiren" iz budžeta.

Ukoliko se prihvati predlog da se zemljište vrati prethodnom vlasniku, bojim se da će tržište nekretnina potpuno da stane, jer bi situacija bila veoma nejasna, čak nejasnija nego sada. Zašto? Pre svega zato što bi sve nekretnine u prometu bile pod teretom zakupa, a da niko ne zna koliki će taj zakup biti za deset godina. U takvoj situaciji, svaka kupovina nekretnine je mačka u džaku. A tržište mačaka u džaku ne funkcioniše baš najbolje.

14 October 2007

Doris Lessing o političkoj korektnosti

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost je britanski pisac južnoafričkog porekla Doris Lessing. Ona je poznata po svom angažmanu za prava žena, ali ne i kao feministikinja, najmanje kao "gender" feministkinja.

Da žena normalno razmišlja, i da predstavlja pre častan izuzetak nego pravilo kad je reč o političkoj orijentaciji dobitnika ove nagrade svedoči i njen sjajan esej iz 1992, objavljen u NY Timesu, u kome se tvrdi da je politička korektnost na Zapadu proizvod idejnog uticaja komunizma!

Interesantno je da Lessingova posebno ističe kategorije "posvećenosti" i "podizanja svesti" kao bisere komunističkog žargona koji su usvojeni na Zapadu. Po njenom mišljenju slogan o "podizanju svesti" retko kad je stvarno značio išta osim propagande stavova koje autor koji nekog hvali za "podizanje svesti" zastupa. Evo primera: njen ovogodišnji kolega-nobelovac za mir, Al Gore je nagradu dobio za "podizanje svesti" o značaju borbe protiv globalnog zagrevanja, tj uspešnu propagandu stavova koji su bliski onima koji dodeljuju nagradu.

Eto, ponekad se omakne i Komitetu kome jedan Borhes ili Paund nikad nisu bili dovoljno dobri, ali zato Sartr, Dario Fo i Jose Saramago (ili Andrić) jesu!

13 October 2007

Jedan libertarijanski pogled na abortus

Walter Block i Roy Whitehead u svom tekstu objavljenom u jednom američkom časopisu iz pravne teorije objašnjavaju ono što oni vide kao libertarijansku teoriju abortusa, zasnovanu na privatnim vlasničkim pravima.

Osnovna ideja je da se napravi kompromis između pro-life i pro-choice pozicije na sledeći način: fetus jeste neko ko svojim prisustvom krši vlasnička prava majke na sopstveno telo . Majka ima sva prava da ga se reši ukoliko ga ne želi, ali nema pravo da ga ubije. Ona bi mogla da ga legiitmno ukloni samo ako tehnologija može da obezbedi da abortus bude izveden tako da se fetus sačuva, tj da bude prenet u telo neke druge žene ili u neki inkubator. To je takozvana teorija "evikcije" ili izbacivanja bez nanošenja fizičkih povreda samom fetusu. U postojećim okolnostima gde takve tehnologije nema, abortus je, po autorima, zločin koji mora biti kažnjiv kao i svaki drugi.

Block i Whitehead idu čak toliko daleko da kažu da bi ograničeno nasilje nad doktorima koji vrše abortuse pod postojećim okolnostima, pa čak i spaljivanje njihovih ordinacija, bilo opravdani akt odbrane bespomoćnih ljudskih bića - fetusa. "Thus, it would be entirely appropriate, according to our understanding of the libertarian legal code, to lull those in the act of murdering fetuses
and/or to destroy the means they use to this end, e.g., abortion clinics."

Naravno, ovo gledište nije politički korektno, ali ni mnoga druga libertarijanska gledišta nisu politički korektna. Osnovna stvar od koje zavisi odluka da li ćemo stati na stranu Blocka i Whiteheada ili ne, jeste da li je fetus ljudsko biće, i, ako da, od kog trenutka postaje ljudsko biće? Od začeća, ili od trenutka kad lekar na ultrazvuku može da čuje otkucaje srca (valjda u četvrtoj nedelji trudnoće ili tako nešto) ili kad se formira nervni sistem, ili... Block i Whitehead usvajaju gledište da je fetus ljudsko biće od trenutka začeća, i tu za njih nema dileme. U svakom slučaju, reč je o metazifičkom, a ne ideološkom pitanju. Ako na ontološkom planu rešimo da je fetus čovek, libertarijanski odgovor je jasan - nema abortusa. Ako nije čovek - ima abortusa. Ja nemam konačni odgovor, ali sam bliži gledištu da jeste čovek. No, libertarijanizam kao takav nam ne može pomoći da rešimo ovu ontološku dilemu. On samo može povući političke i pravne konsekvence iz odluke koju smo već doneli na osnovu drugih kriterijuma.

Kako god da se opredelimo, mislim da je najteže pitanje za Blocka i Whiteheada da li odobravaju abortuse u slučaju dokazanih teških deformacija fetusa, poput fizičkih bolesti, ili pak Daunovog sindroma? Oni mogu ostati dosledni i reći - samo "evikcija", ali intuitivno bi bilo surovo dozvoliti da se rodi neko ko neće doživeti 10-u godinu i ostati na nivou dvogodišnjeg deteta ceo život. Najbolja opcija za B&W je po mom mišljenju da priznaju da u slučaju Daunovog sindroma i sličnih poremećaja ima opravdanja abortusu, jer je potpuno jasno da fetus nikada neće biti u stanju da racionalno donese odluku da li želi da živi ili ne. On neće postati ljudski subjekt, a postojanje ljudske svesti je, još od Tome Akvinskog pa nadalje, specifična odlika koja čoveka ontološki uzdiže nad životinjskim svetom i čini "bogolikim" (odatle recimo dozvoljenost ubijanja životinja, ali ne i ljudi). Tako da se ubistvom fetusa s Daunovim sindromom ne krši njegova sloboda izbora, jer pouzdano znamo da on nikada neće moći da napravi nikakav izbor. Drukčije stoji stvar recimo sa detetom za koje se pretpostavlja da će biti mentalno zdravo, ali sa nekim lakšim ili težim fizičkim defektom. Tu iz B&W pozicije nema mesta abortusu, jer će dete postati racionalan subjekt koji će biti u stanju da, ako je nezadovoljan činjenicom da je rođen sa takvim i takvim deformitetom, izvrši samoubistvo. Donositi odluku u ime takvog potencijalnog subjekta o njegovom životu i smrti je zločin. To bio bio moj amandman na B&W gledišta. Mada verujem da bi ga oni verovatno odbacili kao preterano "liberalan" i rastegljiv.

12 October 2007

Being Genetičar Stojković

Genetičar Stojković (o kome smo već pisali) je dobio iz NIP-a 22 miliona evra za svoj privatni biznis. Kaže, kada je čuo dobru vest odlučio je da organizuje malu proslavu u Sevilji gde živi i radi. Ima čovek i razlog za slavlje, 22 miliona evra plus nekretnina za džabe, je odličan početni kapital.

Komentatori u Blicu su se obradovali jer je genetičar Stojković uzimanjem novca valjda dokazao koliko voli svoju zemlju. Jedan komentator se još pita gde bi nam bio kraj da smo svi kao Stojković. Zaista, gde bi nam bio kraj da svako dobije po 22 miliona evra?

Ako nam je GDP 22 milijarde evra (možda je više) Srbija može da priušti samo 1,000 Stojkovića. Nije loše biti genetičar Stojković danas.

Ekonomija hvatanja

Steven Landsburg kaže: "Ekonomija se može rezimirati u četiri reči - ljudi reaguju na podsticaje."

Izgleda da je to shvatila i Vlada Srbije i za hvatanje Mladića je prihvatila modifikovano tržišno rešenje - ko pomogne u hvatanju, dobije milion evra. Očigledno su shvatili da apelovanje na patriotizam ne pomaže. Živo me zanima sa koje će budžetske linije to da isplate.

Problem sa ovim pristupom je što je cena administrativno utvrđena, pa zato ovo rešenje nije potpuno tržišno. Moguće je da je preniska, a moguće je i da je previsoka. Bolje bi bilo da su krenuli sa nižom cenom (recimo, sto hiljada evra) i da su uveli pravilo da će je jednom nedeljno (ili mesečno) podizati za sto hiljada. Tako bi primenili holandsku aukciju a ishod bi bio i ekonomski efikasan, jer bi nagradu uzeo upravo onaj insajder koji najmanje korisnosti uživa od Mladićeve slobode. Šteta što u Savetu za nacionalnu bezbednost ne sedi nijedan ekonomista. :)

Al Gor i IPCC nobelovci!

Upravo je objavljeno da su Nobelovu nagradu za mir ove godine podelili IPCC i bivši američki potpredsednik Al Gore.

Ova činjenica predstavlja veliki udarac za kredibilitet nagrade. Najpre, delatnost dobitnika nema nikakve veze sa mirom i ratom, kao ni u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika (vlasnik Grameen banke iz Bangladeša). Ali, mnogo važnije od toga, kredibilitet samih ovogodišnjih dobitnika je pod velikim znakom pitanja.

IPCC je od samog početka predstavljao prevashodno političku a ne naučnu asocijaciju - on je bio telo zaduženo za promociju političke agende birokrata UN o klimatskim promenama. U osnivačkom dokumentu IPCC se kaže da je njegova uloga da podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", u kojoj se izražava zalaganje za ograničenje emisija CO2 i drugih stakleničkih gasova da bi se izbegao "opasan uticaj čoveka na klimu". Dakle, po osnovnom dokumentu IPCC sebe definiše kao političko a ne naučno telo. Nekoliko šefova IPCC to uopšte nisu krili. Tako je recimo prvi predsedavajući IPCC John Watson izjavio u vreme donošenja TAR 2001: "ovaj izveštaj daje podsticaj vladama u svetu da ispune svoje obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova staklene bašte". Njegov naslednik na istom mestu, Rajendra Pachauri izjavljuje uoči donošenja AR4 februara ove godine: " Mislim da nauka mora da obezbedi ubedljive razloge i logiku za akcije smanjenja emisija CO2, i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da ubuduće obavi tu funkciju".

Istorija ove organizacije je prepuna naučnih skandala. Prvi izveštaj IPCC iz 1990 godine bio je u znaku falsifikata koje su političari i šef IPCC naknadno uneli u tekst izveštaja, a da nisu pitali naučnike. Teza o antropogenom uzroku zagrevanja se prvi put pojavila u tom izveštaju, ali tek pošto je njen šef Frederick Santer uneo tu rečenicu naknadno, iako je u samom izveštaju naučnika eksplicitno stajalo: None of the studies cited above has shown clear evidence that we can attribute the observed [climate] changes to the specific cause of increases in greenhouse gases." Čitav niz naknadnih ilegalnih brisanja i korigovanja naučnih stavova da bi se poruka uskladila sa potrebama alarmističkog lobija je vršen sa svim kasnijim izveštajima. Skandal sa Hockey Stickom iz 2001 godine je jedan od najgorih. Tu je kao jedini dokaz nezabeležnog zagrevanja promovisana studija koja se kasnije pokazala kao falsifikat. U kontekstu nekoliko izveštaja, mnogi od najpoznatijih naučnika su istupili iz IPCC, optužujući ih za politizaciju. Recimo prof Paul Reiter, vodeći stručnjak za tropske bolesti u svetu, istupio je kad je IPCC napisao ui svom izveštaju da je malarija tropska bolest koja će se raširiti sa globalnim zagrevanjem. Međutim, oni su zadržali njegovo ime ne listi ekperata koji navodno podržavaju konsenzus, i tek kad je zapretio da će da ih tuži uklonili su ga. Ove godine je profesor Chris Lindsea, vodeći svetski ekspert za uragane i tropske oluje istupio takođe sa optužbom za politizaciju unutar IPCC. Prof Lindzen, jedan od vodećih eksperata za atmosfersku fiziku je takođe otišao, svedočeći o pritiscima koji su vršeni na naučnike koji se ne slažu sa alarmizmom. Kada je reč o izveštaju iz ove godine, najpre je objavljen Summary for policy makers u januaru, što je tehnički dokument koji ukratko sažima rezultate izveštaja i koji služi laicima i političarima koji ne razumeju nauku o klimi. Ali, sam izveštaj nije objavljen. Zašto? Šef IPCC Rajendra Pachauri je objasnio da je "potrebno neko vreme da se detalji izveštaja usklade sa Sažetkom za političare". Dakle, da se naknadno falsifikuju ili friziraju naučni nalazi da bi se uklopili u sopstveni, ispolitizovani sažetak koji su birokrati unapred objavili? Jedino što se, na osnovu svega ovoga može reći za odluku Nobelovog komiteta je - sramota.

Šta tek reći za Al Gora? Ovde imate samo nekolicinu objašnjenja elementarnih grešaka i namernih alarmističkih preterivanja koja je napravio Al Gore u svom filmu. Britanski sud je nedavno doneo odluku po kojoj se dozvoljava prikazivanje Gorovog filma u školama, ali samo ukoliko nastavnici naglase deci da nije reč o nauci nego o propagandnom filmu, i razjasne da u filmu ima najmanje 9 grubih naučnih grešaka.

Jedna od mojih omiljenih je kada Al Gore pokazuje paralelne grafike promena CO2 i temperature poslednjih 650 000 godina koji su vrlo slični, tvrdeći da to dokazuje da porast CO2 uzrokuje porast temperature. Ali, zaboravlja da napomene da je porast CO2 uvek kasnio po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature, te nije mogao biti njegov uzrok. Ili kada tvrdi da će nivo mora porasti do 30 m, ili da se sneg na Kilimandžaru topi zbog globalnog zagrevanja (u stvari zbog promena padavinskog režima, pošto se temperatura tamo uopšte ne menja), ili da će Golfska struja stati a to izazvati ledeno doba u Evropi, itd itd.

Dodatno Al Gore je veliki zagovornik smanjenja emisija Co2, dok on sam leti privatnim avionima po svetu i promoviše svoj film, a u Tenesiju ima kuću od više hiljada kvadrata koja troši 20 puta više struje od prosečnog američkog domaćinstva. Osim što je njegov film naučno bezvredan i propagandni, sam čovek je, dakle, potpuni licemer. Dodeljivanje njemu Nobelove nagrade za mir je čista sramota i blamaža te nagrade.

Američki univerziteti

Od dvadeset najboljih američkih univerziteta, bukvalno svi su privatni. Ako ne grešim, najbolji državni je UC Berkeley, na 21. mestu. Veliko je pitanje zašto Amerika ima najbolje univerzitete na svetu (ako je nekome ovo sporno, evo par podataka - 50% Nobelovih nagrada za hemiju, 61% za fiziku i 60% za hemiju u periodu 1950-2006 su dobili Amerikanci; međutim, taj broj je znatno veći je su mnogi nobelovci neamerikanci takođe radili na američkim univerzitetima).

Ja mislim da je jaka konkurencija jedan od najvažnijih faktora, ali svakako ne jedini. Tamo postoji i nešto što se zove "alumni relations", odnosno ceo sektor univerziteta koji radi na održavanju veza sa bivšim studentima. Meni, recimo, dva do tri puta godišnje u Srbiju šalju publikacije u kojima me mole da razmotrim mogućnost da im pošaljem nešto para. Mnogi uspešni bivši studenti šalju pare.

To je dovelo do toga da su najbolji američki univerziteti ekstremno bogati. Kada sam ja stigao u Filadelfiju 2002. godine i kada sam čuo da je godišnji budžet mog univerziteta (koji ima oko 20 hiljada studenata, skoro tri puta manje od beogradskog) 3,5 milijardi dolara (budžet Srbije je u 2002. godini iznosio oko 7 milijardi), mislio sam da taj čovek nema pojma o čemu govori. Onda sam pogledao spisak govornika i ukapirao da je on prorektor za budžet, pa sam mu poverovao.

Budžet se samo manjim delom (oko 30%) finansira iz školarine, delom iz istraživačkih projekata, a delom iz prinosa na univerzitetski fond (endowment), koji je stvoren donacijama bivših studenata i pametnim inveticijama (kažu da najboljeg investitora ima Yale, obezbedio je prinos od, pazite sada, 28% u prethodnih godinu dana, a prosečnih 17% u prethodnih 10 godina). Koliki su ti fondovi? Recimo, Yaleov fond je 22 milijarde dolara, Harvardov oko 35 milijardi, a Pennsylvanijin oko 7.

Ovakvi fondovi omogućavaju univerzitetima veliku fleksibilnost i samostalnost u radu. Zato najbolji američki univerzitet nisu okrenuti samo ka profitabilnim studijama (biznis ili pravo), već i često neprofitabilnim studijama (teorijska fizika, genetika, biologija, istorija, političke nauke, sociologija, filozofija).

11 October 2007

Agencija za lekove

Jednoj firmi koja uvozi neki preparat protiv glavobolje je traženo da povuče proizvod iz prodaje jer nisu dobili dozvolu već samo mišljenje Agencije za lekove. U svakoj državi postoji neka institucija koja se bavi sertifikacijom lekova i uglavnom je jako teško ubediti ljude da država ne treba time da se bavi. Čim nešto slično pomenem sagovornici pošteno iskritikuju moje neiskustvo i neznanje jer da nema ovakvih agencija ljudi bi umirali od otrovnih aspirina kao što su u srednjem veku umirali od kuge.

Ja ne verujem da su ljudi glupi da bi namerno kupovali loše lekove. Da država ne reguliše ovu oblast sigurno je da bi se pojavile privatne firme ili organizacije koje bi svojim kredibilitetom (i profitom) garantovale kvalitet lekova. Iako bi u tom slučaju možda bilo loših lekova na tržištu siguran sam da bi ljudi instinktivno tražili neki sertifikat, kao što danas pogledaju rok trajanja na jogurtu. Povrh toga verujem i da bi farmaceutske kompanije bile obazrive jer ne bi mogle da prebacuju odgovornost na državne agencije a da ne pominjemo da bi trovanje ljudi bilo loše za posao.

Ako vam ovaj argument nije dovoljno ubedljiv, a obično nije, možda sledeći pomogne. U Americi je poznato da je potrebno jako mnogo vremena pre nego što FDA odobri neki lek, a pretpostavljam da je situacija manje više ista u svim zemljama. FDA organizuje i potrebne i nepotrebne testove jer im je jedini cilj da sepreče pojavljivanje štetnih lekova na tržištu. To je problem. Loša motivacija. FDA interesuju samo životi pacijenata koji su spašeni sprečavanjem prodaje lošeg leka. Njih ne zanima koliko ljudi umire od bolesti za koje postoje lekovi a koji još nisu odobreni. Kada bi se njihov rad vrednovao i na osnovu života koji su izgubljeni jer je lek bio u procesu dobijanja dozvole, verovatno je da bi njihov doprinos bio nagrađen nižom ocenom.

Ništa ne razumeju

Politici i Danilu Šukoviću nije jasno zašto Velja hoće Puteve Srbije i Železnice Srbije, kad su to "neprofitabilne firme". Međutim, Velji, a ni ostalim političarima, uopšte nije bitno da firme budu profitabilne. Bitna je veličina - ukupni rashodi i broj zaposlenih. U stvari, ne baš ukupni rashodi, nego ukupni diskrecioni rashodi.

U tom smislu je, recimo, Fond PIO nezanimljiv, jer i pored ogromnog budžeta direktor na njega ne može mnogo da utiče. Sa druge strane, direktor Galenike, Geneksa ili Puteva Srbije ima skoro ceo budžet firme na raspolaganju. On donosi odluke o tome šta će da se radi, od koga će da se kupuju sirovine i po kojim cenama, kada će kome da se plati, kod koga će firma da se reklamira, koga će da sponzoriše, kada će, šta, kome i pod kojim uslovima da nešto prodaje, u kojoj banci će da ima račun. I to je ono što je bitno. Ko te pita za profit.

Čak, ne bi me iznenadilo da su neuspešne firme u stvari primamljivije. Tamo možeš da radiš šta god hoćeš i niko neće znati koliko ništa ne znaš i koliko kradeš, jer svi znaju da je ta firma loša, pa su i očekivanja niska, a nadzor nikakav.

Siromaštvo - apsolutno ili relativno

Srpska Strategija za smanjenje siromaštva sasvim sigurno nije idealna, ali ipak verujem da je u tom trenutku izvučen maksimum. Prvo, Strategija je prihvatila stav da je osnovni način za borbu protiv siromaštva ekonomski rast, a ne redistribucija. Drugo, ustanovljena je apsolutna, a ne relativna stopa siromaštva. Ovo je veoma bitno.

Ako se siromaštvo definiše relativno (u odnosu na prosečnu, ili medijalnu potrošnju ili dohodak) problem siromaštva se ne može nikada rešiti. Osnovni argument da se siromaštvo definiše u odnosu na prosek je da je većini ljudi relativni položaj u odnosu na druge ljude mnogo bitniji nego apsolutni nivo blagostanja. Recimo, neko može biti nezadovoljan svojim Mercedesom, zato što svi ostali u ulici voze Porsche.

Ako zanemarimo činjenicu da relativno merenje siromaštva suštinski forsira teoriju da državnu politiku treba formulisati na osnovu kriterijuma zavisti i ljubomore, opet ostaje sledeće pitanje - zašto nikada niko iz Srbije nije otišao u Afriku da radi za manju platu nego što zarađuje u Srbiji, a gde bi bio relativno bogat, nego ide u Nemačku za veću platu nego u Srbiji, a tamo je relativno siromašan? Očigledno je ljudima bitan apsolutni nivo dohotka. Ne kažem da je relativni položaj potpuno nebitan, nego da nam postupci velikog broja ljudi govore da je apsolutni položaj mnogo bitniji. Takođe, ljudi dolaze iz "provincije" u Beograd, a ne obrnuto.

Mada, ne verujem da će to ikoga ubediti. "Evropski standard" je 60% medijalnog nacionalnog dohotka, pa sam siguran da i nas to čeka.

10 October 2007

Ko se boji banke još

Slobodan Antonić plače nad sudbinom ekonomskih reformi jer mu je jasno da je Srbija odavno izgubila ekonomski suverenitet u korist Svetske Banke i njoj sličnih. Otprilike kaže, sve i da političari u Srbiji i hoće da vode socijalno odgovorniju politiku odnosno da ograničavaju pomahnitalo tržište i dele više novca ljudima kojima je on najpotrebniji ekonomski okupatori to ne bi dozvolili.

Čemu panika? Neki predstavnik Svetske Banke je posetio Srbiju pre par dana i između ostalog je pomenula da bi Srbija trebala da reformiše sistem obrazovanja jer zapošljava previše ljudi. Antonić je tu činjenicu našao pogotovu uvredljivom jer smatra da je visoko državno obrazovanje u Srbiji približnog kvaliteta kao i obrazovanje koje nude najskuplji svetski univerziteti a daleko bolje od svega što nude privatni fakulteti kod nas. Nisam ekspert da sudim o kvalitetu ali ti argumenti valjda opravdavaju trošenje 860 miliona evra godišnje na obrazovanje.

Antonić verovatno misli da svaki službenik Svetske Banke ima vlažne snove u kojima sanja primenu potpuno privatnog obrazovanja u zemljama u kojima ova institucija radi. Koliko sam ja shvatio iz njegovog teksta, mislim da će, nažalost, Svetska Banka pre da se bavi smanjivanjem obrazovnog budžeta nego njegovim potpunim ukidanjem. Iako je potpuno ukidanje obrazovnog budžeta idealno po mom mišljenju ono nažalost trenutno nije realna opcija.

Ipak, trenutni sistem u kome poreski obveznici finansiraju samo državno obrazovanje nije fer. Bilo bi bolje kada bi se novac iz budžeta vezivao za studente a ne za fakultete, pa bi u praksi svi fakulteti bili plaćani iz budžeta po svakom studentu koji se odluči da studira kod njih. To bi povećalo konkurenciju što bi posledično rezultiralo boljim kvalitetom obrazovanja.

Na stranu što Svetska Banka trenutno isključivo daje savete i ne uslovljava ekonomsku politiku u Srbiji, Antoniću takođe smeta što preporučuju smanjivanje javne potrošnje i poreza, privatizaciju javnih preduzeća, ukidanje carina, i sl. Naivno se plaši se da bi ovakve reforme dovele do konačne propasti srpskog čovečanstva jer bi sve što valja u Srbiji bilo u vlasništvu stranaca. Valjda bi se dokazalo da su oni konkurentniji od nas, što bi bio kraj našem nacionalnom identitetu. Možda je u pravu. Ostavljam kolektivistima da drve motku i donesu zaključak po tom pitanju.

Podela plena

Konačno su se dogovorili. Pregovori su trajali duže nego pregovori o formiranju Vlade. Primenjen je inovativni 3-2-1 sistem, a biranje je išlo po principu DS, DSS, G17, DS, DSS, DS, pa opet iz početka (zgodna okolnost je da je to bilo deljenje bez ostatka jer se delilo 30 preduzeća u 5 krugova). Vezano za ovo, nije mi jasno kako G17 nije uzeo ni NIS, ni EPS, ni Telekom, a mogao je. Možda zato što su dobili NBS?

Komentatori su uglavnom ogorčeni na ovako besramnu podelu plena. Ja nisam. Jednostavno, ne vidim kako bi drugačije sve to moglo da funkcioniše. Neko mora da postavi direktora u državnom preduzeću. Ko? Pa valjda onaj kome su građani dali mandat da vodi državu. Ako narod ima poverenja da Koštunici, Tadiću i Dinkiću poveri izbor načelnika generalštaba, predsednika Ustavnog suda, ili guvernera Narodne banke, zašto je problem 30 direktorskih i dvestotinak mesta u Upravnim odborima (i još, po obrazloženju Budžeta za 2007. godinu, 4.201 izabrano lice u školama, bolnicama, domovima zdravlja, filijalama Poreske uprave, Uprave za javna plaćanja, Veterinarskim stanicama...)?

Omiljeni argumenti protiv ovakve podele preduzeća su:

1. "Preduzećima treba da upravljaju stručnjaci." Dobro, ali zar isti argument ne treba primeniti i na ministarstva? Moja primedba je - ako već dozvoljavamo da vojskom, policijom, prosvetom, socijalom, pravosuđem upravljaju političari koji o tome ništa ne znaju, zašto je onda problem da direktor NIS-a ili Telekoma isto bude neka neznalica, neko ko je na vreme uspeo da se ušlihta predsedniku stranke? Šteta od toga je, čini mi se, manja nego u slučaju ministarstva. Moja suštinska primedba je - ako ne treba da ih postavlja Vlada, ko onda? Odgovor može da bude - pa Vlada, ali ne ovako. Moje pitanje je - a kako? Niko do sada nije napravio test za izbor direktora NIS-a, tako da je pitanje izbora subjektivna stvar, svodi se na nečiju procenu.

2. "Sada se vidi da su se u stvari sve vreme samo oko toga borili, a da im je interes naroda u drugom planu." Na to samo mogu da kažem - dobro jutro i dobro došli na planetu Zemlju.

Zanimljivo mi je to što ljudi ne vide vrlo jednostavnu stvar. Sve dok su javna preduzeća, školstvo, zdravstvo, ili kultura u državnim rukama to će tako da funkcioniše - upravu će da postavlja vlasnik (država), odnosno stranke koje čine Vladu. Ne postoji drugi mehanizam. Alternative su da upravu postavljaju radnici (još gore) ili "stručna javnost", ali to otvara pitanje ko bira predstavnike te stručne javnosti? Uostalom, više poverenja imam u DS, DSS i G17, nego u Privrednu komoru, Advokatsku komoru ili Naučno društvo ekonomista.

Tek kad se firme privatizuju, to će funkcionisati drugačije. Ko su direktori Telenora ili Lukoila u Srbiji i kako su izabrani? Nemam pojma i ne zanima me.

Ko se u Francuskoj ne boji liberalizma?

Da li је đavo liberal? Zašto intelektualci ne vole liberalizam? Francuzi, ne bojte se liberalizma!

Šta se krije iza ove salate od rečenica?

To su naslovi tri knjige: Le diable est-il libéral (Christian Julienne) iz 2001, Pourquoi les intellectuels n’aiment pas le libéralisme (Raymond Boudon ) iz 2004. godine i treća, Français, n'ayez pas peur du libéralisme (Pascal Salin). Ova poslednja, Paskala Salena, izašla je pre nekoliko meseci.

Imam neke asocijacije...

Prvo, francuska akademija nije tako ne-liberalna kako bi se moglo pomisliti na osnovu političke scene. Zaista, politička ponuda Francuske pruža fantastičan diversitet levih stranaka i zvezda političke estrade (polovina od dvanaest predsedničkih kandidata 2007. godine!). Tamo postoji samo jedna jedina prava liberalna stranka (Alternative Libérale ). No čak ni ona nije uspela da sakupi dovoljno potpisa za svog predsedničkog kandidata. O hudoj sudbini skretanja u narodnjaštvo svake iole liberalne opcije da ne govorimo...

Zašto tvrdim da postoji ozbiljno liberalno jezgro u francuskoj akademiji?

Samo ova tri pomenuta autora predstavljaju akademski vrh, i to ne samo u Francuskoj. Budon je verovatno najveći živi (a pride liberalni) SOCIOLOG današnjice. O ozbiljnim naučnim razlozima za ovo (da je najveći sociolog) neću smarati ovde. O Paskalu Salenu ne moram ja da hvalospevno govorim, ostavljam ekonomistima. Kristijan Žilijen se najviše bavi urbanizmom, tržištem nekretnina i sl.

Budon i Salen su deo univerzitetske zajednice. Budon je emeritus na Sorboni itd. Salen predaje i dalje. Neko će reći da su oni izuzeci. Ako se pri tome misli da nema nekog GMU-ja u Francuskoj, ja ću reći da nije baš ni sav GMU „naš“. Tamo je lepo Paul Smith napravio cultural studies, pa sve pršti od Marksa, Frankfurtske škole, postkolonijalista i sličnih stvari!

Ima još...Budon je okupio oko sebe ljude koji umeju da prave naučne sociološke radove u kojima se ne pominju „pošasti neoliberalizma“ (o, zar se i to može!).

Drugo, većina francuskih intelektualnih (ne-liberalnih) zvezda, slavu je stekla u akademijama UK-USA (Derida i Bodrijar). Čak ni Burdije nije uspeo da postane dominantan u Francuskoj koliko je obeležio sociološku i ostalu teoriju Britanije.

Treće, ove tri odabrane knjige koje pomenuh, govore o LIBERALIZMU! Izgleda da francuski akademici (bar ova trojica) nemaju dilemu oko termina i značenja. To je ono što mi deluje osvežavajuće, za razliku od američkih intelektualnih papazjanija oko toga šta je to liberalno, šta je libertarijanizam, šta je liber-alterijanizam, šta je...

I za kraj, još jedna simpatična stvar koja povezuje tri naslova – francuski Ratio je, paradoksalno, uvek nekako istovremeno Emotio, čak i kod liberalno orijentisane akademije (sve je nekako vezano za ljubav, mržnju, strast i slične trice).

A da li je đavo stvarno liberal?