Ovo baš i nije prikaz, nego nekoliko nesređenih komentara o novoj knjizi Nasima Taleba, Antifragility. Posebno zato što sam nešto odugovlačio sa čitanjem pa sam dosta iz prvog dela zaboravio.
Naslov bi se mogao prevesti kao anti-krhkost i Taleb kaže da je morao da izmisli novu reč jer ništa slično ne postoji. Porcelanska šolja je krhka, ako je bacite na pod polomiće se. Neka druga, na primer, metalna šoljica ne bi se polomila, jer je čvrsta. Ali čvrstina nije potpuna suprotnost krhkosti. Zamislite šoljicu od materijala koji je takav da kada šoljicu bacite ona ne da se ne polomi, nego ojača. To je anti-krhkost. Kada razmislite, to nije tako neobično -- mnogi živi organizmi su takvi. I kod nas se kaže, ono što te ne ubije, ojača te.
Knjiga je vrlo dobra, sigurno bolja od njegove prethodne dve. Inovativnija je, jer su se prethodne Talebove stvari svodile uglavnom na jednu stvar, na koncept crnog labuda -- nemogućnost da se predvidi budućnost, pre svega u stvarima ekonomskim i finansijskim. Antifragility proširuje ovu stvar na imanentnu komplikovanost i antikrhost mnogih pojava u svetu. Do sada je Taleb govorio kao da su ljudi bez razloga optimistični jer su umišljeni i arogantni -- sada više naglašava da je svet prosto takav, komplikovan i nepredvidiv i antifragilan. Time su dve prethodne knjige lepo zaokružene; sada to ima više smisla, nepredvidivost o kojoj je govorio ranije je utemeljena u nečemu. Ne radi se samo o ljudskoj grešci, već u svetu postoji antikrhkost kao sistematska osobina koje često nismo svesni.
Glavna mana je što je Taleb i sam malo previše samouveren i optimističan. Na mnogim mestima on stvari predstavlja kao da one ustvari jesu poznate, ali tako da nisu u pravu ostali finansijski igrači, akademici ili lekari već on; kao da je on u antikrhkosti oktrio pravi recept i sada uvek zna kako da to primerni. Međutim, pogledajmo na primer finansijski aspekt, njegov recept, stalna kupovina opcija na kojima se zarađuje u slučaju da berza krene nadole, nije optimalna strategija. Da je to radio od recimo 1945. naovamo, teško da bi finansijski preživeo bilo koji slučajni desetogodišnji period. Ponekad bi dobio, na primer u periodu kraha berze iz 1987. ili 2008, ali u proseku takva strategija nije bila optimalna. Kao što je rekao Kejns, tržište može ostati iracionalno duže nego što ti možeš ostati likvidan. Jedino na talasu skorašnjeg finansijskog kraha Talebova priča zvuči uverljivije nego što ustvari jeste. Ukratko, Taleb je u pravu dok god poentira nad naivnošću drugih. Ali onda je jednako lakomisleno siguran u svoje alternativne recepte, od finansija preko medicine do teretane, koje u knjizi daje.
Jedan prikaz na Amazonu kaže, Taleb vidi sebe kao mešavinu Čaka Norisa i Najinteresantnijeg čoveka na svetu (onog iz reklama). Upravo tako, mada to čini knjigu zanimljivijom: Taleb ne jede ništa što nema staro grčko ili jevrejsko ime; pije samo napitke stare više od hiljadu godina (jer su samo stvari testirane vremenom sigurne); zna kad se u blizini nalazi akademski ekonomista jer ima pravu fizičku alerguju na njih; jednom mu je pripalo muka kad je ugledao Thomasa Friedmana iz NY Timesa. Puno je drugih sličnih anegdota.
Ukratko, Taleb uvodi zanimljiv koncept antikrhkosti -- ne potpuno nov ali to on i ne tvrdi već naprotiv citira mnogo opskurnih antičkih i srednjovekovnih mislioca koji su to znali, mada ne pominje i mnoge novovekovne filozofe i starije austrijske ekonomiste koji su u istoj tradiciji našeg neznanja pred komplikovanošću ekonomskih pojava; onda taj koncept prikazuje na mnogobrojnim primerima u oblastima od finansija i ekonomije preko saobraćaja do medicine, što negde pristaje manje negde više; i sve to je začinjeno nepovezanim ali uglavnom zanimljivim ličnim anegdotama i komentarima.
