Mnogo je lakše predvideti postojanje finansijskog balona nego vreme kada će pući. Za Kinu većina čak i ne misli da je balon, ali ja bih da izađem sa prognozom da se Kini sprema ozbiljan pad. Evo razloga.
1. Racionalno je za ekonomiste da predviđaju slomove. Ako se ništa ne dogodi, prognoza se brzo zaboravi, a ako se slom dogodi, onda postanete prorok. Čak i serijski prognozeri slomova kao Roubini su profitirali od poslednje krize (čija geneza nije imala ništa sa Roubinijevim tajmingom ili scenariom).
2. Centralna banka Kine je opet podigla stopu obavezne rezerve. To je već sedmi put u poslednjih godinu dana, uz povećanje kamata. Kina je kroz krizu prošla opuštenom monetarnom politikom, ali sada kada inflacija porasla sa tim se mora prestati.
3. Ekonomske krize nastaju usled pogrešne alokacije kapitala. Ako slušate austrijance, pogrešna alokacija sledi iz svake monetarne ekspanzije. Ali u Kini je stvar mnogo gora, banke su velikim delom u državnom vlasništvu i podložne političkim direktivama. Alokacija je ponekad groteskno pogrešna, gradovi duhova i aerodromi bez aviona su obišli internet, ali koliko je još takvih projekata nagomilano proteklih godina?
4. Političko kreditiranje je najverovatnije imalo udela u ublažavanju efekata krize u poslednje dve godine. Pošto je spoljna tražnja presahla, a rukovodstvo htelo da se po svaku cenu nastavi rast, realno je pretpostaviti da su banke intenzivirale kreditiranje ne u profitne nego u "razvojne svrhe" -- izgradnju kapaciteta koji su sve manje potrebni.
5. Kineske vlasti već duže vreme kreditiraju SAD i evropske zemlje i to je bio jedan od faktora visoke tražnje u tim zemljama i velikog kineskog izvoza u njih. Ove zemlje su počele ili će uskoro početi da štede, posebno Evropa. Ni Japan sa 200% GDP javnog duga ne može više da se zadužuje. Istovremeno, SAD i EU su veoma ljute zbog kineske prisilne štednje i niskog juana, a i same su odštampale dosta svojih valuta, što će i evro i dolar držati nisko u odnosu na juan. Zbog svega toga sve su manji izgledi da će se izvozno tržište za Kinu oporaviti, što pogoršava problem suvišnih kapaciteta.
6. Ekonomski slomovi obično nastaju posle dužih perioda rasta, kada istorijske stope rasta ubede ulagače da trendu nema kraja. Nema sumnje da je taj, prvi uslov krize, ovde ispunjen. O Kini se razmišlja kao o Japanu 1989. godine, kao da nikad neće prestati da raste. Kineska ekonomija je trebalo da zajedno sa ostalima oseti pad u poslednje dve godine -- što se to nije dogodilo je možda znak njene snage, ali možda i znak da je bila veštački podstaknuta po političko-bankarskoj liniji. U trenutku kada monetarna ekspanzija prestane, što se radi već neko vreme (vidi tačku 2.), počinje da se plaća cena odlaganja krize.
Kako će krah izgledati? To ne bi bila tipična valutna kriza tipa Argentine ili Indonezije, jer Kina ima visoke devizne rezerve, a kurs nije precenjen nego potcenjen. Verovatniji scenario je pad berze i veliki bankarski problemi zbog nagomilanih loših kredita. Ako se to pokrije štampanjem para može doći do dodatnog bega iz juana, mada zbog kontrole tokova kapitala u Kini to ne bi trebalo da bude veliki problem (većina stranog kapitala su fiksna ulaganja). Alternativno, može biti samo mekog prizemljenja poput onoga u Japanu -- ali ne znamo da li je to bolje, jer dok su se Argentina i Indonezija oporavile, Japan dvadeset godina stagnira.
Za razliku od drugih zemalja, u bilo kom scenariju još zanimljiva stvar od ekonomije biće političke posledice.
