Pages

20 July 2006

Izrael i teroristi

Evo malo drugačijeg ugla gledanja na Bliski istok. Tačno je, s jedne strane, da neokonzervativci imaju neke svoje, uglavnom verski inspirisane razloge, za podršku Izraelu. Ali, oni nisu ni blizu jedini u Americi koji podržavaju Izrael. Podrška Izraelu je konstanta američke spoljne politike pod svim administracijama. I mislim da za to postoje dobri razlozi: bez obzira na sve legitimne prigovore, reč je o jedinoj demokratskoj i konstitucionalnoj drzavi na Bliskom istoku. Ta država je pod neprekidnim napadima terorista koji bukvalno žele da je unište. Teroristi to i ne kriju, tj osporavaju Izraelu oravo na postojanje. Izrael je više puta bio predmet agresije svojih arapskih suseda čiji otvoreni cilj je bio da se izraelska država uništi a jevrejski narod istrebi. Izrael, po mom sudu, nije izvršio agresiju na Liban već možda pre obratno, budući da Liban dozvoljava da teroristi upadaju sa njegove teritorije u Izrael i kidnapuju ljude, kao i da zasipaju izraelske gradove i sela raketama. Država koja dozvoljava da se teoristički akti protiv druge države vrše sa njene teritorije zapravo vrši agresiju na tu državu i podržava terorizam. Tako da se Izrael zapravo brani napadajući Hezbolah i njegovu infrastrukturu u Libanu (Liban kao država ne podupire teroriste već je samo nemoćan da ih zauzda. Ali, po Izrael su posledice iste).

S druge strane, prave gazde teorista i njihovi glavni pomagači su države Sirija i Iran koje naoružavaju i na svojoj teritoriji obučavaju teroriste. Napadi na Haifu se vrše sveže dobijenim raketama od Irana. Pravo sedište Hezbolaha (kao i Hamasa) je u Damasku. Egipatski predsednik Hosni Mubarak je pre izvesnog vremena bio u posredničkoj misiji čiji je cilj bio da se oslobode jevrejski vojnici, a da zauzvrat bude pušten jedan broj palestinskih zatvorenika. Bio je blizu cilja, i čak su iz Hamasa pristali, ali je po njegovim rečima, centrala Hamasa iz Damaska stopirala celu stvar, i pregovori su propali.

Arapski susedi Izraela su krvave diktature koje propadaju u bedi, a Izrael je napredna, demokratska i prosvećena zemlja koja je prinuđena da primenjuje silu u odbrani od terorizma. Mislim da je najbolji opis situacije u kojoj se nalazi bilo ko u Americi ko treba da zauzme stav o Bliskom istoku dao republikanski senator iz Teksasa Tom Dilejni: "Da li želimo da Bliski istok liči na Izrael ili da Izrael liči na Bliski istok". Tj. da li ćemo podržavati i verovati teroristima i državama koje ih sponzorišu i naoružavaju, ili jedinoj demokratskoj i naprednoj zemlji u regionu koju diktatorske zemlje u susedstvu žele da bace u more? Mislim da bi bilo kom Amerikancu bilo dosta teško objasniti na osnovu kog principa se ukida ili ograničava pravo Izraelu da se brani od istih onih ljudi koji su srušili Bliznakinje u Njujorku. Mislim da ideološka uloga neokonzervativaca u ovoj jednostavnoj logici nije preterano velika.

Naravno, niko ne isključuje ni ulogu jevrejskog lobija, ali mislim da on opet deluje nezavisno od neocon i bilo koje druge ideologije u Americi i da je podjednako jak sada kao i pre 20 godina. I nije neophodan da bi većina Amerikanaca i većina američkih političara iz obe stranke podržavali i simpatisali Izrael. Eto, malo polemike "iznutra".

Lobi

U međunarodnom pravu Izrael je jednakiji od ostalih zemalja. Jedan razlog za to je holokaust - Izrael je delimično zbog toga uživao blagonaklonost još od svog formiranja odmah nakon II svetskog rata kada je antisemitizam bio doživeo vrhunac. Drugi razlog je konkretniji, dobro poznat, ali izuzetno političko nekorektan za spominjanje: snažan izraelski lobi u SAD. Pozivanje na to nosi opasnost da budete optuženi za antisemitizam, ali jak izraelski lobi je realnost, baš kao i ostali lobiji koji legalno vrše uticaj na administraciju SAD.

To je dobro vidljivo poslednjih godina sa jakim uplivom neokonzervativaca u Bušovoj Administraciji, posebno u spoljnoj politici. Predsednik Cato instituta Ed Crane je govorio da ako idete širom SAD teško da ćete upoznati ijednog neokonzervativca - ali ako prošetate zgradama Administracije oni su svuda i oni su ti koji kroje politiku. Zato američka spoljna politika nije stvarno američka. Pošto glasači po pravilu nisu zainteresovani za spoljnu politiku, to nije politika koju hoće glasači nego politika svih lobija, među kojima je najjači izraelski. Ovde je možda prva ozbiljna studija koja otvoreno govori o tome. Pošto su pisci dvojica profesora sa Harvarda i Čikaga, nije je lako otpisati kao još jednu teoriju zavere ili izliv antisemitizma. Pisana je pre nekoliko meseci, ali dobro objašnjava kako je moguće da očigledna izraleska agresija na Liban dobije podršku SAD i bude proglašena samoodbranom.