Deregulacija u Americi?

Teško je reći ko više priča o deregulaciji u Americi - mi, liberali, kada ukazujemo na "svetao primer", ili levičari kada ukazuju na "pošasti neoliberalizma".

Na svu sreću, dve devojke sa Mercatus Centra (Veronique de Rugy i Melinda Warren) su sele i prikupile podatke o ukupnim budžetima i zaposlenosti u američkim regulatornim agencijama (kojih, inače, ima 69), pa možemo da pričamo o nečem konkretnom.

Kada pogledate te brojeve, uopšte vam više nije jasno o kakvoj se deregulaciji uopšte govori. Brojevi rastu iz godine u godinu. Recimo, kod "socijalne regulacije", ukupan broj zaposlenih se uvećao sao oko 39 hiljada u 1960. na 115 hiljada 1980. na 220 hiljada u 2008. Kod "ekonomske regulacije", brojevi su 57 hiljada, 146 hiljada i 263 hiljade.

Čini se da su kod budžeta ovih institucija ostvareni još veći porasti.

Međutim, meni je lično najzanimljiviji sledeći grafikon:

Na grafikonu se može videti za koliko su rasli budžeti ovih agencija za vreme različitih predsednika. Rekorderi po porastu budžeta za ekonomsku regulaciju su otac i sin Buš. Jedini su budžete smanjili Karter i Nikson, a samo mali porast je zabeležen za vreme Džonsona i Klintona. Što se socijalne regulacije tiče, jedini pad je zabeležen za vreme Regana, a porasti su bili relativno mali za vreme Džonsona, Kartera i Klintona.

Sve u svemu, kada se pogleda ovaj grafikon, uopšte nije jasno zašto bi libertarijanci podržavali republikance. Jeste da njihova retorika često više prija našim ušima, ali ovaj grafikon prilično jasno sve govori - jeste Regan u prvom mandatu bio najbolji od svih, ali su Karter, Džonson i Klinton u prvom mandatu bili daleko bolji od dva Buša i Niksona, čak i Regana u drugom mandatu

Krugman

Krugmanova kolumna u NY Timesu je kao da su Mather i Smoot, nobelovci za fiziku 2006., uzeli da pišu kolumnu iz astrologije -- i da onda, u toj kolumni, pišu laži o astronomiji.

To kaže Donald Lushikin, investitor i profesionalni Krugman-hejter. Ovde je još jedan njegov vrlo zabavni članak u Krugmanu. Kaže da je ovo prva posthumno dodeljena nagrada, jer je ekonomista Krugman umro još početkom 1990-ih, ovo što imamo sada u NY Timesu je samo ideolog i šarlatan.

O dobrim stranama Krugmana kao ekonomiste je Marko već rekao. Meni je interesantna još jedna stvar i ne tiče se Krugmana nego naučne ekonomije generalno. U eseju o sebi i svom akademskom radu Krugman kaže kako je napisao svoje najuspešnije radove:

I was, of course, only saying something that critics of conventional theory had been saying for decades. Yet my point was not part of the mainstream of international economics. Why? Because it had never been expressed in nice models. ... If you want to publish a paper in economic theory, there is a safe approach: make a conceptually minor but mathematically difficult extension to some familiar model.

Prijatno me iznenadilo ovakvo otvoreno razmišljanje Krugmana, jer retko ćete čuti nobelovca koji će iskreno reći ono što svi prećutno znaju: visoka akademska teorija se često sastoji od jednostavnih stvari formulisanih na komplikovan način. Peter Boettke ima komentar o Krugmanu sa istom poentom:

Krugman, in fact, saw his role as a sort of economic theorist middleman, who was able to buy low the ideas of economic geographers and sell them at a higher price to modern economic theorists of trade and development.

Krugman dakle nije otkrivao toplu vodu, nego se bavio matematičkom formalizacijom poznatih argumenata, prevođenjem zdravog razuma u formule i prodavanjem tih formula akademskim žurnalima. Akademska ekonomija, na žalost, tako funkcioniše. Ponekad najvišu nagradu dobiju stvarni inovatori kao Ronald Coase, Vernon Smith ili James Buchanan, koji nove ideje izraze jednostavnom prozom, ali u većini slučajeva imamo samo briljantne formalizatore dobro poznatih argumenata. I pri tome nije vrednost argumenta ono što određuje akademski uspeh, nego način njegove formalizacije.