U tržišnom poslovanju, bonusi se dodeljuju na osnovu rezultata, a glavno merilo rezultata je profit. Kod državnih preduzeća takve kalkulacije nema, jer pravih mera rezultata nema. Posebno je to slučaj kod monopolskih državnih preduzeća. Pošto takav monopol može proizvoljno da podiže cene a da, pošto je zakonski monopol, izgubi vrlo malo tražnje, profit je ne samo irelevantno, nego čak i naopako merilo. "Profit" u tom slučaju samo pokazuje monopolsku dobit, odnosno meru u kojoj su potrošači oštećeni nedostatkom konkurencije. Računovodstveno, to se i kod državnih preduzeća zove "profit", ali je ekonomski on mnogo bliži porezu na potrošnju nego pravom profitu.
Ako profit u ekonomskom smislu kod državnih monopolskih preduzeća stvarno ne postoji, šta je onda bonus? Ni taj "bonus" nije bonus u tržišnom smislu, nagrada za ostvaren profit, nego se samo tako zove. "Bonus" menadžera državnih preduzeća je obično zahvatanje u budžetsku kasu i proizvoljno raspoređivanje.
Zato se ja ne slažem sa Lazarom da je Bojan Krišto moralna gromada. "Profit" Aerodroma nije profit nego porez, i "bonus" direktora Aerodroma nije bonus nego budžetski rashod. Nemojmo da nas termini zavaraju. Iako se isti koriste u oba slučaja, njihovo ekonomsko značenje kod privatnih preduzeća i kod državnih monopola nije isto.