Zašto postoji zabluda o nepopularnim reformama?

Pitanje je takođe zašto postoji zabluda da su ekonomske reforme nepopularne? Moja pretpostavka je da je to posledica površnog razumevanja rezultata istraživanja javnog mnjenja. Kada pitate ljude koji im je najveći problem oni uglavnom kažu nezaposlenost, niska plata i slično. Političari to odmah prevode u akcioni plan i poruke u kampanji: zaposlićemo toliko u zdravstvu, toliko na izgradnji puteva, najavljuju određeni procenat povećanja plata u državnoj službi i slično a naravno posledično zaključuju (Očigledno je!) da bi otpuštanje bilo upravo suprotno od onoga što misle da građani traže.

Ja verujem da ljudi kada kažu nezaposlenost ne misle samo na generalni nedostatak radnih mesta. Sutra da se objavi konkurs za gradsku čistoću koji bi mogao da uposli sve nezaposlene verovatno bi veliki broj ljudi odbio takvo radno mesto. Primer jeste malo ekstreman ali je poenta da država može da stvori radno mesto ali ne i da stvori posao koji će ispuniti čak i umerena očekivanja ljudi. Čak i da se nezaposlenost smanji na 5% ljudi će je i dalje navoditi kao najveći problem, kao što je to slučaj i u najrazvijenijim državama sveta danas. Jednostavno, ambiciozni ljudi (većina) će uvek biti nezadovoljni svojim poslom i svojom platom. Uzaludno je pokušavati rešavanje ovog problema kratkoročno, u jednom mandatu. Političari bi trebalo da se posvete reformama koje će recimo na dugi rok garantovati stvaranje kvalitetnog posla u privatnom sektoru, opet sa razumevanjem da je ovaj problem praktično nerešiv, jer će neko drugi uvek imati bolji posao i veću platu.

Dobro rešenje za početak bi bilo i da testiraju predloge koje građani daju za rešavanje navedenih problema a ne samo koji su problemi. Možda bi se iznenadili ako bi čuli da građani koji kažu da je nezaposlenost problem broj jedan ne smatraju da je povećanje broja ljudi zaposlenih u državnom sektoru pravo rešenje.

Treba takođe razumeti da ljudi imaju konfliktna očekivanja i da istraživanje javnog mnjenja na to ne ukazuje. Ljudi hoće niže poreze i više usluga što je praktično nemoguće ostvariti. Dobar političar se vodi principima za koje veruje da će obezbediti najveće blagostanje na dugi rok a nikako ne vodi državu na osnovu često loše interpretiranih istraživanja javnog mnjenja. Dobar političar bi pokazao razumevanje za tešku situaciju u kojoj se mnogi građani nalaze i prihvatio da postoji problem nezaposlenosti ali ne bi zbog toga sprovodio ekonomsku politiku koja bi lošu situaciju učinila gorom.

Poreski referendum

Moj osnovni pogled na političku ekonomiju je da političari nisu prosto pljačkaši neobaveštenog naroda, kao što standardna teorija javnog izbora predlaže, nego da je stvar još gora -- za većinu legalnih pljački koju preko raznih inicijativa i politika ostvaruju, političari imaju podršku naroda.

Na jučerašnjim američkim izborima u mnogim državama se glasalo za različite pojedinačne ustavne amandmane. U Masačusetsu je jedan predlog bilo ukidanje državnog poreza na dohodak. (U SAD je veći deo poreza na dohodak savezni, ali države mogu da raspisuju i svoj dodatni deo.)

Rezultati? 31% ZA ukidanje, 69% PROTIV.

Da je ovaj porez progresivan, to bi se moglo objasniti tiranijom manjine koja putem izbora legalno otima od bogate većine. Ali porska stopa nije progresivna nego jedinstvena na 5.3%. Kako onda to objasniti? Zašto ljudi hoće porez?

Zabluda o nepopularnosti ekonomskih reformi

U Srbiji postoji uverenje da je konzervativniji pristup ekonomiji (privatizacija, ukidanje subvencija i niska javna potrošnja) nepopularan. Ova pretpostavka je pogrešna. Evo nekoliko primera:

Guverner Jelašić u poslednje vreme poziva na stezanje kaiša što za njega predstavlja nepopularan ali neophodan potez. Sa druge strane, o Jelašiću nikada nije bilo izgovoreno više lepih reči (smatra se glasom razuma) nego sada i nesumnjivo je danas popularniji nego pre dve godine.

Božidar Đelić je bio najpopularniji kada se predstavljao kao Boža Derikoža i kada mu je osnovna poruka bila da je državna kasa prazna i da ne može da se rasipa novac. Bez obzira što nikada nije ozbiljno smanjivao potrošnju javnost je imala predstavu o njemu kao o odgovornom političaru koji vodi računa o novcu poreskih obveznika. Sa vremenom se ova poruka pretvorila u poruke o neophodnoj socijalnoj ulozi države a sa tim, mada ne isključivo samo zbog toga, je opala i njegova popularnost.

Mlađan Dinkić nikada nije bio popularniji nego kada je zatvorio četiri najveće državne banke i ostavio hiljade ljudi bez posla. Njegova komentar o sirotoj bankarskoj službenici u bundi će verovatno ući u anale srpskog političkog nastupa. Još poena je pokupio kada je najavio privatizaciju velikih javnih preduzeća i deljenje besplatnih akcija. Ove dve akcije su mu donele mnogo više političkih poena nego uspostavljanje NIPa što ga je bar po meni koštalo boljeg rezultata na narednim izborima. Da ga pitate danas koji je najbolji potez koji je povukao kao politčar pretpostavljam da bi rekao zatvaranje banaka. I da kaže nešto drugo ne treba mu verovati jer se stalno poziva na uspešan bankarski sektor u Srbiji.

Dragan Đilas najavljuje smanjenje plata od 10 procenata u gradskoj upravi (doduše samo malom broju rukovodilaca) i ukidanje privilegija službenih automobila, što mu je nesumnjivo najpopularniji potez koji je mogao da povuče. Skoro je izjavio (ili neko iz njegovog okruženja) da grad Beograd poštuje olimpijski uspeh Milorada Čavića ali da grad ne deli stanove. Ne treba se iznenaditi ni ako on politički profitira zbog namere da smanji državnu potrošnju.

Konzervativne ekonomske ideje itekako imaju svoju publiku u Srbiji. Građani vole odgovoran odnos prema novcu poreskih obveznika a samim tim i odgovorne političare što gore navedeni primeri i pokazuju. Činjenica da sve manje ljudi zavisi od državnih plata će još jasnije ukazati na potrebu da se promovišu ideje ekonomskih sloboda. Šta je najgore što može da se desi? Određena interesna grupa može da organizuje štrajk ali bi neispunjenje njihovih zahteva samo donelo političke poene onome ko im se javno usprotivi. Kada su malinari pre par godina blokirali Srbiju većina glasača nije bila na njihovoj strani. Iskustvo Margaret Tačer koja se usprotivila štrajku rudara upućuje na isto. Jedino pitanje je ustvari koji će političar prvi da naplati ček koji su građani već potpisali?

Državne nekretnine

Kurir piše da JAT rasprodaje imovinu ali u dogovoru sa drugim državnim preduzećima, odnosno da se ne organizuje tender ili aukcija za delove preduzeća već da cena bude stvar dogovora sa partnerima. Pod uslovom da je tekst tačan treba reći da nije u interesu poreskih obveznika da nešto uspešnija državna preduzeća kupuju imovinu onih manje uspešnih. To je prelivanje iz šupljeg u prazno jer će ionako sva ta preduzeća uskoro biti privatizovana. Ako imovina JATu nije potrebna onda se treba prodati javnim nadmetanjem da bi se obezbedili najviši prihodi za pred-stečajni postupak (pošto je reorganizacija preduzeća priča za malu decu). Naravno, bolje od prodaje imovine javnim nadmetanjem je momentalni početak stečajnog postupka.

Očekivanja

Sudeći po Obaminom pobedničkom govoru gde se poziva na iskustva najstarijeg glasača - ponajviše kolektivizam:

When there was despair in the dust bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs, a new sense of common purpose. Yes we can.

Ipak, biće dosta vremena za kritiku Obamine politike. Danas mu pre svega treba čestitati na pobedi.