Ostalo je još dva dana do referenduma u Velikoj Britaniji o napuštanju EU. Po najnovijim ispitivanjima javnog mnenja podrška izlasku je praktično izjednačena sa podrškom ostanku. Na prvi pogled, za bilo koga ko podržava klasično-liberalne ili libertariajnske pozicije u politici ne bi trebalo da bude velike dileme: izvlačenje Britanije iz evro-birokratskog režima i njen povratak tačerističkim temeljima nacionalne nezavisnosti i slobodnog tržišta mora da bude i jeste dobra stvar.
Problem je što u ovom trenutku nije sasvim jasno čemu se to tačno Velika Britanija vraća, posle evenetualnog izlaska iz EU. Vođstvo vladajuće Konzervatine stranke je za ostanak u Uniji, a glasači su otprilike u odnosu 60%: 40% za izlazak. dok je kripto-komunistički lider laburista za ostanak, ali ga glasačko telo laburista u tome prati samo u odnosu 60%: 40%.
S druge strane opozicija EU je prognana iz konzervativne stranke u think tankove, novine i ne-političke grupe i u stranku Nigela Faragea UKIP. Farage se jasno iskristalisao kao neka vrsta "Lepena u fraku", ili Trumpa u fraku: on je lično pristojniji od većine svoje braće po oružju - patrijota i nacijonalista po kontinentalnoj Evropi, ali je poruka svejedno vrlo slična: "ekonomski populizam" ("stranci otimaju naša radna mesta"), kombinovan sa anti-imigrantskim šovinističkim sentimentom. I to je sve. Ako i ima bilo kakve generalne političke filozofije u osnovi svega toga, to bi bio pre trumpizam, nego tačerizam. Kvazi-fašizam, a ne kvazi-libertarijanizam, ako hoćete.
Velika Britanija je svetski značajna zemlja, kolevka parlamentarizma, liberalne ekonomije i anglosaksonske civilizacije. Ima itekeko uticaja na istoriju šta se tamo desi i kakve odluke oni donesu i u ime kakvih principa. Baš zato je važno da odluka o izlasku iz EU bude donesena u ime principa slobodnog tržišta, slobode pojedinca kao i anglosaksonske superiorne ustavne tradicije koju briselski birokrati poništavaju, a ne u ime makar i razvodnjene verzije evropskog etatizma i ksenofobičarskog protekcionizma. I baš zato je zabrinjavajuće da se ta ispravna odluka o izlasku donosi upravo u ime ovog poslednjeg Ne kažem da je to jedini ton u celoj kampanji, ali se bojim da je dominantan. Argumenti poput onih Daniela Hannana, koji se nadovezuju na motive tačeristike revolucije i slobodne trgovine su, bojim se manjinski. Dominiraju ili Farage-stil "desničarski" populizam koji u EU vidi instrument strane invazije na britanski nacionalni prostor i na nadnice domaćih radnika, ili pak levičarski sindikalistički populizam koji se ograničava na "atak na nadnice" i za koji je EU liberalna i tržišna ujdurma krupnog biznisa i bankara.
Naravno, kao što znamo, istorija nije gadljiva, ponekad ona ide u pravom smeru koristeći nesavršene instrumente. Ali,čini se da ovde to neće funkcionisati. Slika i utisak koji ja imam kad gledam ne samo Evropu nego i Ameriku danas, nije 1989, iliti pak u britanskom slučaju 1776, kako ju je Hannan duhovito ali pogrešno opisao, nego 1933. Po prvi put posle FDR imamo u Americi predsedničkog kandidata vodeće stranke koji ne krije svoj prezir prema američkom konstitucionalnom sistemu i obećava neku vrstu američkog "čavizma". U Evropi, taj proces fašizacije je mnogo dalje odmakao i mnogo duže traje. Najbolji signal dramatičnosti tog procesa je uspon"druge" AfD u Nemačkoj, stranke koja je počela kao libertarijanski izazov EU u ime dojč marke, nemačkih solidnih finansija i odbijanja grčkih bailouta a izrodila se u međuvremenu u kvazi-fašistički i šovinistički pokret protiv imigranata, povećavši broj glasova u međuvremenu, Ako je moguće da ksenofobni šovinizam u Nemačkoj 2016 dobije 10% računajte da drugde može mnogo više. Fakat da u nizu evropskih zemalja takve stranke ili vladaju ili su vlo uticajne je vrlo jasna potvrda. Scene sa demonstracija AfDa podsećaju na scene iz poznog vajmarskog perioda - grupe nacista se tuku sa grupama komunista, scene koje podsećaju i na sukobe Trumpovih i Bernijevih pristalica u Americi.
To je ozračje u kome britanski referendum, bojim se, treba gledati. Hajek je u "Putu u ropstvo" pre više od 70 godina napisao da bi on pre živeo pod britanskim fašizmom nego bilo kojim drugim u svetu, ali da je to slab argument za uvođenje fašizma u Britaniji. Slično tome, jasno je da su Farage i drugi britanski "patrioti" mnogo bolji i pristojniji od svojih kontinentalno evropskih kompanjona (Farage je čak direktno odbio bilo kakvu saradnju sa lepenistima) ali je to slab argument za prihvatanje razvodnjene i manje maligne forme lepenizma u Britaniji. A upravo to je ono što se tiho i postepeno dešava u Ujedinjenom kraljevstvu. Kao jedina alternativa Kameronu koji je samo porparol svojih briselskih saveznika, britanski patriotizam se artikuliše primitivnim jezikom evropskog kontinentalnog šovinizma i ekonomskog protekcionizma. I to je razlog zašto mislim da mi klasični liberali treba da, i pored logičnog navijanja za britansko oslobađanje od EU u načelu, budemo zabrinuti zbog načina i načela u ime kojih se to dešava.
Problem je što u ovom trenutku nije sasvim jasno čemu se to tačno Velika Britanija vraća, posle evenetualnog izlaska iz EU. Vođstvo vladajuće Konzervatine stranke je za ostanak u Uniji, a glasači su otprilike u odnosu 60%: 40% za izlazak. dok je kripto-komunistički lider laburista za ostanak, ali ga glasačko telo laburista u tome prati samo u odnosu 60%: 40%.
S druge strane opozicija EU je prognana iz konzervativne stranke u think tankove, novine i ne-političke grupe i u stranku Nigela Faragea UKIP. Farage se jasno iskristalisao kao neka vrsta "Lepena u fraku", ili Trumpa u fraku: on je lično pristojniji od većine svoje braće po oružju - patrijota i nacijonalista po kontinentalnoj Evropi, ali je poruka svejedno vrlo slična: "ekonomski populizam" ("stranci otimaju naša radna mesta"), kombinovan sa anti-imigrantskim šovinističkim sentimentom. I to je sve. Ako i ima bilo kakve generalne političke filozofije u osnovi svega toga, to bi bio pre trumpizam, nego tačerizam. Kvazi-fašizam, a ne kvazi-libertarijanizam, ako hoćete.
Velika Britanija je svetski značajna zemlja, kolevka parlamentarizma, liberalne ekonomije i anglosaksonske civilizacije. Ima itekeko uticaja na istoriju šta se tamo desi i kakve odluke oni donesu i u ime kakvih principa. Baš zato je važno da odluka o izlasku iz EU bude donesena u ime principa slobodnog tržišta, slobode pojedinca kao i anglosaksonske superiorne ustavne tradicije koju briselski birokrati poništavaju, a ne u ime makar i razvodnjene verzije evropskog etatizma i ksenofobičarskog protekcionizma. I baš zato je zabrinjavajuće da se ta ispravna odluka o izlasku donosi upravo u ime ovog poslednjeg Ne kažem da je to jedini ton u celoj kampanji, ali se bojim da je dominantan. Argumenti poput onih Daniela Hannana, koji se nadovezuju na motive tačeristike revolucije i slobodne trgovine su, bojim se manjinski. Dominiraju ili Farage-stil "desničarski" populizam koji u EU vidi instrument strane invazije na britanski nacionalni prostor i na nadnice domaćih radnika, ili pak levičarski sindikalistički populizam koji se ograničava na "atak na nadnice" i za koji je EU liberalna i tržišna ujdurma krupnog biznisa i bankara.
Naravno, kao što znamo, istorija nije gadljiva, ponekad ona ide u pravom smeru koristeći nesavršene instrumente. Ali,čini se da ovde to neće funkcionisati. Slika i utisak koji ja imam kad gledam ne samo Evropu nego i Ameriku danas, nije 1989, iliti pak u britanskom slučaju 1776, kako ju je Hannan duhovito ali pogrešno opisao, nego 1933. Po prvi put posle FDR imamo u Americi predsedničkog kandidata vodeće stranke koji ne krije svoj prezir prema američkom konstitucionalnom sistemu i obećava neku vrstu američkog "čavizma". U Evropi, taj proces fašizacije je mnogo dalje odmakao i mnogo duže traje. Najbolji signal dramatičnosti tog procesa je uspon"druge" AfD u Nemačkoj, stranke koja je počela kao libertarijanski izazov EU u ime dojč marke, nemačkih solidnih finansija i odbijanja grčkih bailouta a izrodila se u međuvremenu u kvazi-fašistički i šovinistički pokret protiv imigranata, povećavši broj glasova u međuvremenu, Ako je moguće da ksenofobni šovinizam u Nemačkoj 2016 dobije 10% računajte da drugde može mnogo više. Fakat da u nizu evropskih zemalja takve stranke ili vladaju ili su vlo uticajne je vrlo jasna potvrda. Scene sa demonstracija AfDa podsećaju na scene iz poznog vajmarskog perioda - grupe nacista se tuku sa grupama komunista, scene koje podsećaju i na sukobe Trumpovih i Bernijevih pristalica u Americi.
To je ozračje u kome britanski referendum, bojim se, treba gledati. Hajek je u "Putu u ropstvo" pre više od 70 godina napisao da bi on pre živeo pod britanskim fašizmom nego bilo kojim drugim u svetu, ali da je to slab argument za uvođenje fašizma u Britaniji. Slično tome, jasno je da su Farage i drugi britanski "patrioti" mnogo bolji i pristojniji od svojih kontinentalno evropskih kompanjona (Farage je čak direktno odbio bilo kakvu saradnju sa lepenistima) ali je to slab argument za prihvatanje razvodnjene i manje maligne forme lepenizma u Britaniji. A upravo to je ono što se tiho i postepeno dešava u Ujedinjenom kraljevstvu. Kao jedina alternativa Kameronu koji je samo porparol svojih briselskih saveznika, britanski patriotizam se artikuliše primitivnim jezikom evropskog kontinentalnog šovinizma i ekonomskog protekcionizma. I to je razlog zašto mislim da mi klasični liberali treba da, i pored logičnog navijanja za britansko oslobađanje od EU u načelu, budemo zabrinuti zbog načina i načela u ime kojih se to dešava.
