Angelina ili Dambisa?

U komentaru na jedan od prethodnih postova, Marko je spomenuo Bila Easterlija koji se gorko našalio da kao kritičar ideologije pomoći Africi, nikad neće biti u prilici da putuje na turneje sa Angelinomn Džoli, poput trecimo Džefrija Saksa koji podržava pomoć.

Ali, ima nade i za njega. Nedavno se pojavila knjiga zambijske ekonomistkinje Dambise Mojo, školovane na Oksfordu, "Dead Aid", u kojoj ona potpuno u tradiciji Petera Bauera, Hernanda De Sota i samog Easterlija tvrdi kako strana pomoć uništava mogućnost ekonomskog razvoja u Africi, jer čini vlade neodgovornima, i sprečava razvoj tržišta kapitala i privatnih vlasničkih prava, što su ključni uslovi za ekonomski razvoj (ovde je njen intervju sa Charlijem Roseom, a ovde još jedan).

Stoga, ja bih rekao da sitaucija za Easterlija ni izdaleka nije tako beznadežna. Možda, kao skeptik u pogledu pomoći, ne može da ide na safarije sa Angelinom Džoli, ali svakako može da se druži sa Dambisom Mojo po raznim desničarskim konferencijama u Americi, što je barem s moje tačke gledišta, u svakom pogledu mnogo privlačnija alternativa.

Finansijska i ekonomska kriza

Komentator pita da li je pravilnije sadašnju krizu zvati "ekonomska" umesto "finansijska". Finansijska se lako rešava infuzijom dodatnog kapitala, dok ekonomska mora da se preleži.

Slažem se da je ova kriza sada definitivno ekonomska, a pitanje je koliko je ona uopšte i bila samo finansijska. Čak i na njenom vrhu, u vreme američkog navodnog kreditnog kraha, podaci su pokazivali da je, osim za nekoliko najvećih i najvidljivijih banaka, kreditna aktivnost bila nepromenjena. Drugo, verovatno je da i kod najvećih banaka ključni problem nije bila likvidnost nego nepoverenje u kreditnom sistemu. Mnoge od njih su imale keš, onda su dobile dodatni keš od države i Feda, ali ga i dalje nisu pustale u opticaj nego sedele na njemu, iz straha da ne pozajme onome ko uopšte ne može da ga vrati. Država je pumpala likvidnost, ali likvidnost samo po sebi nije bila srž problema.

A onda je na scenu stupila režimska neizvesnost i kriza je od kratkotrajne finansijske, preko ekonomske, postala političko-ekonomska. Režimska neizvesnost je situacija u kojoj niko ne zna šta će vlast sledeće da uradi. To je glavni razlog zašto je finansijska kriza iz 1929. pretvorena u veliku depresiju koja je trajala sve do 1945. Obama je još kao predsednički kandidat najavljivao velike regulatorne promene i sigurno je da će do velikog porasta finansijske i druge regulacije uskoro doći. Kada se tome dodaju enormni porast državne potrošnje i javnog duga, izvesno uvođenje socijalizovanog zdravstva i velike ekološke regulative, pa sve do antibiznis retorike, kulta ličnosti i kvazifašističkih inicijativa, optimalna reakcija investitora je čekanje i gledanje. To je bilo jasno po kretanju berze od oktobra prošle do januara ove godine. Iako se finansijski sektor polako oporavljao, berza je padala jer je postajalo sve jasnije da dolazeći politički režim neće stvoriti dobru poslovnu klimu. I tako je sve do danas.

Zato ja nemam mnogo poverenja u ocene da kriza prolazi krajem ove ili početkom sledeće godine. Čini mi se da su one zasnovane na ekstrapolaciji istorijskih podataka (jer recesije otprilike traju toliko), a ne na analizi mogućih racionalnih reakcija investitora na režimske promene. Kriza može da traje mnogo duže, upravo zbog režimske reakcije. Berzanski slom je bio sličan i 1929. i 1987., pa je posle jednog usledila petnaestogodišnja depresija, dok su posle drugog poslovni ljudi otresli prašinu i nastavili. Reagan na sreću nije "reagovao" na krizu, kao što Huver i Ruzvelt jesu. Kraj svetske krize ne zavisi samo od američkog nego i od evropskih i drugih režima. Evropa je stagnantna već decenijama ali je na ovu krizu reagovala dosta blaže, što je dobro. Azijske zemlje, koliko znam, nisu ni reagovale, tako da će tamo oporavak najbrži.