Pitanje
je - da li će Rusi da grade Južni tok? Čini mi se da je najtačniji odgovor -
"niko ne zna". Zašto?
Kao
što sam napisao pre jedno tri godine, Južni i
Severni tok služe isključivo kao alternativa sadašnjim gasovodima koji idu kroz
Ukrajnu i Poljsku, dakle izgradnja nije prevashodno podstaknuta nedostatkom kapaciteta. Pošto Rusi periodično imaju probleme i sa jednima i sa
drugima, prosto žele da diversifikuju kanale snabdevanja. Ukoliko, recimo,
uspeju da se nekako dogovore dugoročno sa Ukrajincima, Južni tok je čisto bacanje para. Čak i da se poveća tražnja u Evropi, uvek je jeftinije da naprave još
jedan gasovod kroz Ukrajnu, nego da ga postavljaju po dnu Crnog mora.
Drugo
veoma bitno pitanje sa realizaciju ovog posla (a koje se otvorilo tek u
poslednjih par godina) je otkriće velikih zaliha gasa u Poljskoj, kao i
energetska politika drugih EU zemalja (Koga zanima ovo pitanje, obavezno neka
pročita ovaj
članak. U stvari, pročitajte članak i ako vas energetska politika ne zanima
previše, stvarno je dobar). Ukratko, ako Nemačka nastavi sa planovima za
odustajanje od nuklearne energije, otvara se ogromno dodatno tržište energije.
Međutim, u Poljskoj su nađeni velike zalihe gasa koje novom tehnologijom mogu
da se eksploatišu. Pitanje je kako će Francuska (kojoj je nuklearna energija
primarni izvor energije i koja računa na veliki izvoz u Nemačku nakon
zatvaranja tamošnjih nuklearki), kao i Rusija (kojoj se očigledno nasmeši brk
svaki put kada nemački antinuklearni lobi postigne neku pobedu) da reaguju na
mogućnost eksploatacije gasa u Poljskoj. Naime, tehnologija vađenja gasa koja
bi morala da bude primenjena u Poljskoj je relativno "prljava", pa
postoji bojazan da će Francuzi (ali i Rusi) lobirati u Briselu da se Poljacima
maksimalno oteža i poskupi eksploatacija. Naravno, pitanje je i da li Poljaci
imaju dovoljno dobar regulatorni okvir koji bi privukao privatne investicije
bez kojih nema ništa od eksploatacije.
Ljude
u Srbiji ovo pitanje zanima prevashodno zbog toga što je svojevremeno dovedeno
u vezu za prodajom NIS-a. Dakle, ovde je narodu "prodata" prodaja
NIS-a bez tendera pričom da je vezano za izgradnju Južnog toga. Ali, treba biti
svestan da ako Južnog toka uopšte ne bude, ne treba kriviti Ruse.
Naime,
ruska strana u pregovorima za NIS nikada nije ništa pismeno garantovala. Možete
pročitati vesti od pre tri godine, pa ćete se sami uveriti. Evo jedne
vesti:
Vlada, naime, nije prihvatila da se sa Gaspromom napravi
jedinstveni ugovor, koji će obuhvatati i prodaju NIS-a i garancije o izgradnji
gasovoda Južni tok kroz Srbiju i izgradnju skladišta Banatski Dvor. Prema
izvoru B92, Dinkić je ponudio opciju da Gasprom kupi 25 odsto NIS-a sada, a da
preostalih 26 odsto akcija dobije kada se potpiše ugovor o Južnom toku.
Većina članova
Vlade odbila je taj predlog insistirajući da se NIS proda Gaspromu bez ikakvih
garancija.
Evo i druge
vesti:
Cvetković je kazao da će Srbija
i Rusija potpisati jedan krovni sporazum, koji će sadržati političke garancije
da će Srbija dobiti gasovod preko svoje teritorije i završetak izgradnje skladišta
gasa Banatski Dvor. Iza tih garancija, za koje je ocenio da nisu male, biće
predsednik ruske vlade i predsednik Rusije Vladimir Putin i Dmitri Medvedev.
Na pitanje da li je Srbija
uspela da u pregovorima zaštiti svoje interese i uz podsećanje da je predsednik
Srbije Boris Tadić ranije kazao da Srbija traži finansijske i pravne garancije
za realizaciju celog sporazuma, Cvetković je naveo da za sada Srbija nema takve
garancije, ali da ih očekuje u roku od dve godine.
"Imamo političke garancije
dva predsednika Putina i Medvedeva, koji su založili svoj lični i politički
kredibilitet. Nije finansijska garancija i mi zakonski gledano ne bi mogli da
naplatimo garancije ukoliko do realizacije sporazuma ne dođe. Međutim, malo je
verovatno da će dva takva državnika pogaziti ono što su obećali", objasnio
je premijer.
Znači, jasno je od početka da
izgradnja Južnog toka nije izvesna, kao i da Rusi nijednom nisu formalno (kada
kažem "formalno" mislim - "pismeno, uz jasne pravne i
finansijske sankcije za nepoštovanje dogovora") garantovali izgradnju
Južnog toka. Svakome ko iole poznaje situaciju je jasno da je Rusima izgradnja
Južnog toka second best rešenje, a da je najbolje rešenje dogovor sa
Ukrajincima. Takođe, jasno je Rusima da im Južni tok ne rešava sve probleme.
Dok na Ukrajinskom gasovodu treba samo da se dogovaraju sa Ukrajincima, na
Južnom toku treba da se dogovaraju sa makar tri zemlje (Bugarska, Srbija,
Mađarska), koje nisu ništa bolje raspoložene prema Rusima od Ukrajinaca (osim
možda nas, mada smo i mi prevrtljivi).
Sve u svemu, moj zaključak je da se
još ne može znati da li će Južnog toka biti ili ne. Ali, kakva god odluka da
bude, nemamo razloga da se ljutimo na Ruse, oni su ljudi štitili svoje interese. Možemo samo našim političarima da
budemo zahvalni na svemu ovome. Namerno kažem "političarima" a ne
"vladi", jer je privatizacija NIS-a imala apsolutnu podršku
skoro svih stranaka. Ako se dobro sećam, protiv su bili samo G17 i LDP.