Košarkaši i njihovi treneri obično veruju da kada nekom šut ide, onda ide -- treba mu dodavati loptu jer tog dana ne može da promaši. Psiholozi Gilovich i Tversky su hteli da provere tu hipotezu, pa su analizirali nizove pogođenih i promašenih šuteva u košarci, na nekoliko uzoraka, uključujući timove i pojedinačne igrače. Zaključili su da je "vruća ruka" mit. Kada se pogledaju brojke, nema pokazatelja da posle ubačenog šuta slede drugi pogoci. Umesto toga, slučajni niz od nekoliko pogodaka se interpretira kao neka pravilnost, pa se na osnovu toga misli da će uslediti još pogodaka. Ali brojke kažu da se to u stvarnosti ne dešava.
Većina košarkaša i stručnjaka misli potpuno drugačije. Saša Đorđević, koji i sam zna ponešto o šuterskim serijama, kaže: "dođe utakmica na kojoj prosto eksplodiraš... to je zaista neka vrsta transa jer ti koš izgleda kao kada, ma kao bazen, i ne možeš da promašiš".
Pitanje je ko greši? Ili lažu brojke, jer postoji nešto što statistika ne obuhvata -- ili su košarkaši pod iluzijom, pa im se samo čini da postoje šuterske serije.
Dalje pitanje je i šta je bolji metod društvenih nauka. Kako bolje doći do istine -- analizirati neutralne podatke ili pitati ljude sa intimnim poznavanjem neke stvari šta misle?
