Kralj mleka

Interesantna vest na B92. Mleko proizvedeno u Srbiji se prodaje u Crnoj Gori 20% jeftinije nego što se prodaje u Srbiji. Novinar sa B92 se pita kako je to moguće kada su transportni troškovi do Crne Gore veći nego transport u Srbiji. Ekonomski analitačar Saša Đogović odgovara da je razlog za više cene mleka u Srbiji kartelizacija gde se proizvođači dogovaraju oko cena. Time mlekare pokazuju da im nije stalo do potrošača u Srbiji već do ekstraprofita. Ako je to tačno onda logično sledi da je Srpskim mlekarama više stalo do potrošača u Crnoj Gori nego u Srbiji, što je suludo. Mlekare kao i sve privatne firme se trude da ostvare što veći profit gde god da rade.

Jedini razlog zašto je mleko skuplje kod nas su visoke carine i prelavmani na mleko i mlečne proizvode. Marko sigurno zna koji su procenti u pitanju. Zbog ovih troškova tržište mlečnih proizvoda je praktično zatvoreno za proizvođače iz okruženja, a manja ponuda vodi ka višim cenama. Kako nema strane konkurencije mlekare u Srbiji mogu da naplaćuju više nego što bi za iste proizvode naplaćivali u inostranstvu gde su izloženi konkurenciji.

Umesto da novinar B92 okrene Slobodana Milosavljevića i da ga pita kada će vlada da ukine carine i prelavmane na mlečne proizvode i time omogući smanjenje cena mleka u Srbiji on zove Salford i pita ih otprilike zašto prodaju skupo mleko, odnosno iskorišćavaju monopolski položaj. Time, ovaj novinar, potrošačima čini medveđu uslugu jer mobilizuje gnev javnosti protiv "monopolista" koje ćemo teško ubediti da spuste cene umesto države koja bi to mogla da odradi preko noći. Već sutra će verovatno Komisija za zaštitu konkurencije da izađe sa nekim saopštenjem u kome oštro osuđuje prakse domaćih mlekara i da najavi rigoroznu kontrolu od koje naravno neće biti ništa i cene će ostati kakve jesu. Ipak, popularnije je kritikovati Salford i Milana Beka nego zaista rešavati problem. Ako je prosečnom potrošaču važnija Bekova tuga nego jeftinije mleko, onda je lov na monopoliste odlično novinarstvo.

U odbranu Dinkića

Ivan me je preduhitrio da kažem šta sam imao na temu dodele nagrade Dinkiću za najboljeg ministra finansija, tako da će se post pretvoriti u odbranu Dinkića. Slažem se da je prilično nejasno zašta je tačno Dinkić dobio nagradu. Pripisuju mu se zasluge za stvari koje je uradio kao guverner, a ono što mu se priznaje kao ministru finansija je u velikoj meri nastavak poteza prethodnog ministra.

Međutim, mislim da i pored toga ne treba da budemo zluradi. Što se PDV-a tiče najlakši deo je pripremiti zakon. Dinkić je tu odradio teži deo posla, a to je uvođenje PDV-a bez velikih problema, što je zaista retkost. Što se sive ekonomije tiče, borba jeste započela za vreme prethodne Vlade, ali je tek prva Koštuničina Vlada uvela fiskalne kase, kao osnovni mehanizam borbe. To je, u saradnji sa PDV-om, onemogućilo javnu sivu ekonomiju, tako da ne mislim da je to priznanje neosnovano. Takođe, Đelić je smanjio porez na dobit sa 20% na 14%, a Dinkić sa 14% na 10% (avgusta 2004.).

Što se javne potrošnje tiče, mislim da je pogrešno smatrati ministra finansija isključivo odgovornim za to, jer Ministarstvo finansija samo u maloj meri može da utiče na to kolika će ukupno biti javna potrošnja i našta će se pare trošiti - to je posao i ostalih ministara i cele Vlade. Posao ministra finansija se svodi na prikupljanje poreza i na kontrolu trošenja para. Iza budžeta stoji cela Vlada i Parlament. Ako je neko kriv/zaslužan za to, onda je to pre svega premijer.

Međutim, mislim da je zanimljivije pitanje zašto Dinkić skoro nikome nije simpatičan, iako ja lično mislim da je njegova uloga u periodu posle 5. oktobra bila više nego pozitivna. Tu se verovatno radi o tome da G17 nije održao konzistentnu ideologiju. Počeli su kao relativno liberalna nevladina organizacija, pa se pretvorili u, u velikoj meri, populističku stranku. Tu tranziciju su obavili veoma loše, pa su izgubili urbanu elitu, a populizam se nije najbolje primio kod prosečnog srpskog birača koji ih i dalje percipira kao liberale. I tako su ostali i bez podrške naroda i bez podrške urbane elite. Tako da će Dinkić ostati osporavan od svih šta god da uradi ili ne uradi.

Najbolji ministar finansija na svetu

Meni nepoznati časopis Euromoney, dodelio je Mlađanau Dinkiću nagradu za najboljeg ministra na svetu za 2006 godinu!

No, koliko vidim, izgleda da su Dinkića pomešali sa Đelićem, jer je obrazloženje za dodelu ove nagrade sledeće:

Dinkić je uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije.

"Red" u poreski sistem je uveo još Đelić 2001 godine. Takođe, koliko se sećam i zakon o porezu na dodatnu vrednost je takođe pripremila Đinđićeva ili Živkovićeva Vlada, a nije usvojen ranije zbog opstrukcije DSS. Smanjenje poreza na korporativnu dobit je takođe uvela Đinđićeva vlada. UVećanje javnih prihoda je takođe stvar koja je vezana za 2001-2002 godinu sa uvođenjem akciza, monopola na naftu i vraćanja velikog dela poreskih prihoda iz sivih kanala u budžet. Sivu ekonomiju je takođe dramatično smanjio Đelić, a ne Dinkić. Dakle, na nivou osnovnih činjenica, malo je čudno da se stvari koje je uglavnom uradio Đelić i Vlade Đinđić/Živković, pripisuje Dinkiću.

Dalje, nejasni su mi malo i sami kriterijumi ove nagrade, pa bio zaslužan za nju Đelić ili Dinkić svejedno. Ministar koji poveća javne prihode uvođenjem monopola na naftu, povećanjem carina i akciza ili sticajem okolnosti - prodajom nekog velikog javnog preduzeća - je dobar ministar finansija. To što su i jedan i drugi, i Đelić i Dinkić ministri koji su povećali javnu potrošnju, koja se nalazi među najvišima u Evropi nije kriterijum. To što i jedan i drugi vrše inflatorni pritisak na privredu održavanjem nereformisanog javnog sektora, to što se i jedan i drugi slažu oko NIPa, tj. da država treba da finansira sve živo, od poljoprivrede, preko radno intenzivnih manjih preduzeća, skijališta, kupovine prvog stana, drugog stana, itd, to takođe nema veze.