Surogati i VR

Gledao sam pre neki dan film Surrogates, sa Bruce Willisom u glavnoj ulozi. Film nije nešto posebno, ali je zanimljiva ideja. Naime, u ne tako dalekoj budućnosti većina ljudi "živi" kroz robote. Dakle, sediš u svojoj kući, ne izlaziš napolje, već kroz realni svet vodiš robota (surogata) i proživljavaš sve što on proživljava. Naravno, ako mu se nešto loše desi (recimo, udare ga kola), kupiš novog i nastaviš dalje. Sve je sjajno dok neko ne nađe način da kroz robota ubije i čoveka, a tu počinje film.

Prosto je nemoguće izbeći poređenje sa virtuelnom stvarnošću. Dakle, ako je već tehnički moguće napraviti savršeni upravljački interfejs (gde mislima pomeraš robota kroz realni svet i doživljavaš šta on doživljava), onda ultra realni VR svet deluje tek privlačno. Konkretno - zašto bi iko šetao androida po Beogradu, kad možeš da na konju jurišaš na olifanta u odbrani Minas Tirita, da se kao Miloš Obilič prikradaš Muratovom šatoru, ili da kao centarfor Brazila šutiraš penal u finalu Svetskog prvenstva?

Poenta je da mi ceo scenario filma ne deluje preterano realno, čak i ako tako nešto postane sasvim moguće. Jednostavno, glavni tehnički problem je napraviti interfejs, da možeš mislima pokretati stvari i da možeš kroz interfejs osećati šta oseća tvoj avatar. Kada to uradiš, zaista ne vidim zašto bi iko želeo da bude "ograničen" realnošću i zakonima fizike.

Zamislimo svet u kojem je VR standard, u kojem dobar deo stanovništva najveći deo dana provodi ubijajući zmajeve, osvajajući Ligu šampiona, mačevajući se svetlosnim sabljama i živeći u Barbie landu. Da li bi to bilo "dobro"? Mislim da bi bilo dobro, sve dok bi bilo moguće u svakom trenutku skinuti naočare i vratiti se u realni svet kad god to poželiš. Ako je to nemoguće (recimo, softver te natera da zaboraviš da realni svet uopšte postoji), onda si u Matrixu, sa svim negativnim posledicama toga.

Kakav bi uticaj svega toga bio "na privredu"? Ne znam, naravno, ali slutim da bi postojeća "industrija uživanja i zabave" (turizam, sport, filmovi, restorani) potpuno izumrla - zašto putovati avionom na Tajland kad možeš da učitaš "Virtual Thailand" DVD? A, ako niko nigde ne putuje, onda šta će ti avioni i automobili? Eto rešenja i za globalno zagrevanje.

Naravno, neko će kritikovati "otuđenost" u takvom svetu, ali ne moraš da Minas Tirit braniš zajedno sa botovima, možeš i sa prijateljima. Golman Italije, protiv koga igraš u finalu Svetskog prvenstva može da bude i tvoj sin, ili kum, ili žena. Ko god da je, posle uspešne odbrane Minas Tirita možete da odete na virtuelno piće u virtuelni restoran na Marsu i razgovarate o bilo čemu.

Sve ovo ima i neke veze sa Experience Machineom, konceptom koji je Robert Nozick koristio u "Anarchy, State and Utopia". Nozickova osnovna teza, kojom je pokušao da opovrgne hedonizam kao ideologiju je da ljudi žele da rade određene stvari, a ne da samo imaju utisak da ih rade. Nisam siguran da me je ubedio.

Tržište religije

Ovaj snimak venčanja odgledalo je 30 miliona ljudi. Jako lepo, ali još zanimljivija stvar je što se sve to dešava u crkvi. Dok se ovakva stvar ne može zamisliti u najvećem delu zapadne i istočne Evrope, to za američke crkve nije ništa neobično. Američke crkve, bilo koje orijentacije, nisu dosadne. Sveštenici govore normalnim, modernim jezikom, unutar crkve ne morate šaputati, a u mnogim od njih su igra i pesma obavezne na nedeljnim misama. I Biblija postoji u nekoliko modernih verzija, pisanih modernim, razumljivim i prijatnim jezikom, čita se kao savremeni roman. Najvažnija posledica svega toga je uspeh religije u Americi, koja je i dalje najreligioznija hrišćanska zemlja.

To nije tako zbog prirode protestantizma. To je tako zato što je američko tržište religijskih ustanova slobodno. Sloboda veroispovesti je bio razlog kolonizacije Amerike i sloboda religije je prva na spisku ustavom garantovanih sloboda. A kada svako može osnovati crkvu bilo kakve orijentacije, onda su crkve primorane da se takmiče u privlačenju klijenata. Kao i na svakom drugom tržištu, slobodna konkurencija dovodi do inovacija i do zadovoljstva potrošača. Inovacije na religijskom tržištu su normalno ponašanje, moderan jezik, i igra i pesma u crkvi, a zadovoljstvo potrošača se ogleda u nesmanjenoj stopi religioznosti u SAD.

Za razliku od toga, pravoslavna crkva u istočnoj Evropi i katolička u zapadnoj, imaju monopole na svojim teritorijama. One ne moraju da se bore za klijente, ne moraju ništa da menjaju, mogu da mrmljaju na latinskom ili staroslovenskom, i opet, ako im niko ne dolazi na mise krivi su ljudi a ne crkva. A iste ove crkve, katolička i pravoslavne, se na teritoriji SAD gde nemaju monopol, gde mogu lako izgubiti klijente, ne dobijaju državne donacije i ne mogu alternativne religije proglasiti za "sekte", ponašaju malo drugačije.

U svakom slučaju pogledajte snimak venčanja, jako je zanimljiv.